Дан који је потресао светску економију: Како је Волстрит ушао у финансијску олују

Крајем септембра 2008. године пад америчког берзанског индекса Дау Џонс за 777,68 поена означио је тренутак када је финансијска криза престала да изгледа као низ проблема појединачних банака. После неуспеха америчког Конгреса да усвоји план спасавања финансијског система, инвеститори су схватили да су угрожени кредити, штедња, пензиони фондови и целокупна привреда.

Криза није почела тог дана. Њени корени налазили су се у вишегодишњем расту цена некретнина, лако доступним стамбеним кредитима и уверењу да вредност кућа у Сједињеним Америчким Државама не може значајније да падне. Банке су одобравале кредите и клијентима који нису могли поуздано да их отплаћују, а затим су те дугове претварале у сложене хартије од вредности и продавале их инвеститорима широм света.

Када су цене некретнина почеле да падају, све више грађана престало је да отплаћује кредите. Вредност хартија повезаних са хипотекама постала је неизвесна, али нико није могао поуздано да процени колико се губитака налази у билансима банака, осигуравајућих компанија и инвестиционих фондова.

Према историјском прегледу америчких Федералних резерви, цене кућа у САД пале су у просеку за више од петине од почетка 2007. до средине 2011. године. Пад је покренуо кризу јер су учесници на тржишту изгубили поверење у вредност имовине засноване на хипотекарним кредитима.

До септембра 2008. већ је било јасно да проблем није ограничен на ризичне стамбене зајмове. Финансијске институције престале су да верују једна другој, међубанкарско позајмљивање почело је да се зауставља, а компаније су све теже долазиле до новца потребног за исплату плата, набавку робе и свакодневно пословање.

Од банкрота Леман брадерса до страха од потпуног слома

Инвестициона банка Леман брадерс прогласила је банкрот пошто држава није пронашла купца нити пристала да је спасе јавним новцем. Био је то највећи банкрот у америчкој историји, а његове последице одмах су се прошириле на финансијска тржишта широм света.

Само дан касније, фонд новчаног тржишта Reserve Primary Fund објавио је да је вредност његове акције пала испод једног долара. Фондови ове врсте сматрани су готово једнако сигурним као готовина, па је вест да један од њих не може да очува вредност улога изазвала талас захтева инвеститора да повуку свој новац.

ФОТО: Sergii Figurnyi/Shutterstock

Федерална банка Њујорка наводи да је вредност акције тог фонда пала на 97 центи и да је тај догађај покренуо опасно повлачење новца из фондова. Паника је успорена тек када је америчка влада увела привремене гаранције за ту врсту улагања.

Истовремено се пред сломом нашла осигуравајућа компанија AIG, која је продавала финансијске уговоре намењене заштити инвеститора од губитака на хипотекарним хартијама. Њен банкрот угрозио би велики број банака и фондова, због чега су Федералне резерве одобриле хитну помоћ и преузеле велики део компаније.

Такве одлуке деловале су противречно. Влада је дозволила да Леман брадерс пропадне, али је готово одмах спасла AIG. Претходно је помогла продају банке Бер стернс, док је пропаст других институција препуштала тржишту. Инвеститори више нису знали ко ће бити спасен, а ко остављен да банкротира.

Министар финансија Хенри Полсон и председник Федералних резерви Бен Бернанке закључили су да појединачне интервенције више нису довољне. Од Конгреса су затражили овлашћење да држава издвоји до 700 милијарди долара за откуп проблематичне имовине и стабилизацију финансијског система.

Конгрес одбија план, берзе падају

Предлог је изазвао снажан отпор јавности. Многи грађани сматрали су да држава намерава да новцем пореских обвезника спасава банке и руководиоце који су се обогатили преузимајући неодговорне ризике. Истовремено су обични власници кућа губили некретнине, радна места и животну уштеђевину.

Конгресмени су били под великим притиском, посебно зато што су се приближавали председнички и парламентарни избори. Противници плана тврдили су да би помоћ наградила неодговорно понашање Волстрита, повећала државни дуг и створила опасан преседан према којем приватне компаније задржавају добит, док њихове губитке плаћају грађани.

ФОТО: HASAN AKBAS PHOTOGRAPHY / imago stock&people / Profimedia

Представнички дом одбио је план са 228 гласова против и 205 гласова за. Званична евиденција Представничког дома показује да је гласање завршено у 14.07 по локалном времену, док је трговање на Волстриту још трајало.

Како су гласови пристизали и постајало јасно да план неће бити усвојен, цене акција почеле су нагло да падају. Дау Џонс завршио је дан у минусу од 777,68 поена, односно 6,98 одсто. Био је то највећи једнодневни пад изражен у поенима у дотадашњој историји индекса, иако није био највећи када се посматра проценат изгубљене вредности.

Индекс S&P 500 изгубио је готово девет одсто, а технолошки Насдак више од девет одсто. Пад није представљао само емоционалну реакцију берзанских трговаца. Инвеститори су закључили да политички систем није спреман да предузме мере које су водећи финансијски званичници описивали као неопходне.

Истог дана притисак се ширио и изван берзе. Банке су чувале готовину, цена краткорочног задуживања расла је, а компанијама је постајало све теже да обнове кредите. Претња више није била само да ће пасти вредност акција, већ да ће се зауставити свакодневни ток новца кроз привреду.

Спасавање које је стигло после берзанског шока

Одбијање плана није означило крај расправе. После драматичног пада тржишта политичари су се вратили преговорима, а предлог је допуњен пореским олакшицама, већом заштитом штедних улога и механизмима надзора над трошењем новца.

Неколико дана касније Конгрес је усвојио Закон о хитној економској стабилизацији, а председник Џорџ Буш га је потписао. Њиме је створен Програм помоћи проблематичној имовини, познатији као TARP, за који је првобитно одобрено до 700 милијарди долара.

Првобитна замисао била је да држава откупљује такозвану токсичну имовину, пре свега хартије повезане са лошим хипотекарним кредитима. План је убрзо промењен, па је Министарство финансија почело директно да улаже капитал у банке како би их ојачало и обновило поверење у систем.

Број од 700 милијарди долара често је представљан као коначна цена спасавања Волстрита, али је реч о максималном износу који је Конгрес одобрио. Америчко Министарство финансија наводи да је искоришћено знатно мање новца и да је коначни трошак програма износио око 31,1 милијарду долара, пошто су банке и друге компаније вратиле велики део добијених средстава.

ФОТО: Shutterstock/f11photo

То, међутим, није значило да је цена кризе била мала. Милиони људи изгубили су посао или дом, незапосленост у САД достигла је десет одсто, а рецесија се проширила на велики део света. Државе су морале да спасавају банке, повећавају јавну потрошњу и годинама ублажавају последице пада производње и потрошње.

Пад Дау Џонса од 777,68 поена зато није био почетак финансијске кризе, нити њен најтежи тренутак. Био је то дан када су тржишта показала да више не верују да се проблем може решити спасавањем једне по једне банке.

Волстрит је тада схватио да је угрожена сама инфраструктура финансијског система. Конгрес је, суочен са последицама првог гласања, схватио да одбијање помоћи такође има цену. Одлука о томе да ли треба спасавати банке претворила се у много теже питање – како спречити да њихов слом повуче са собом целокупну привреду.