Политичка сцена Србије добија на живописности свакога дана све више. Покушавам да је ставим у неку дефиницију из историје и филозофије политичких теорија. Аристотел каже да је политика делатност уређивања заједнице ради општег добра и доброг живота. Платон да је политика умеће праведног управљања државом. Макијавели је практичнији: политика је аутономна сфера борбе за стицање, очување и употребу власти. Код њега је кључна моћ. Томас Хобс који у Левијатану каже да је човек човеку вук сматра да политика настаје из потребе да се сукоб појединаца замени заједничком влашћу која обезбеђује мир и сигурност. Макс Вебер политику дефинише као тежњу ка учешћу у моћи или утицај на расподелу моћи, било између држава било између група унутар државе. Само контроверзни немачки правник и политиколог Карл Шмит у теорију политике уноси појам дистинкције пријатељ – непријатељ. Како је могуће да је од свих политичких теорија блокадерски, такозвани студентски покрет изабрао ову последњу, нацистичку. Сличност је, нажалост, поред теоретске равни, и практична, јер се грађани конфронтирају до потпуне мржње и потребе да се са онима који не мисле исто (непријатељи) обрачунава не само вербално него и физички. Овај покрет, који се, ето још једне сличности са нацистима, организује кроз зборове и пленуме преко којих добијамо везу и са другом тоталитарном политиком – комунистичком, пропагира мржњу која се може упоредити са расном. Оном у нацистичкој Немачкој према Јеврејима. Јер се кроз идеју о нижој вредности оних који подржавају, дакле гласају за власт, долази до наратива да можда постојећи затвори не би били довољни, него би после победе требало организовати и концентрационе логоре. Траже се локације.
Да са филозофије и политикологије пређем на математику, на последњим председничким изборима Александар Вучић је освојио преко 2,2 милиона гласова. То је повелики град. Чак и ако неки сада можда не би гласали за њега, блокадерски покрет му својом насилном реториком обезбеђује управо толики број сигурних гласова.
Тако долазим до тога да овај покрет нема домет да угрози власт, већ само да преузме што већи корпус опозиционих бирача.
У току је тако јака кампања, додуше мање насилничка и против опозиционих странака које су одлучиле да изађу на изборе. Њима се за сада не прети смрћу и силовањем, чак ни шишањем, катраном и перјем, јер је неки идеолог овог покрета разумео да би ваљало њихове превести на своју страну. Прича се да су били огромни притисци најпре да листе не предају, а потом да од њих опозиционе странке одустану. И да методе нису биле нимало легалне ни легитимне, а спомињу се и новци. Не могу да тврдим, али где има дима има и неке ватре.
Тешко ми је да поверујем да је ико осим бившег председника Тадића који нема ресурсе ни инфраструктуру, тако лако спреман да то што има преда у руке блокадера, лажних студената. И не знам какав интерес може имати. Опет како је потпуно неозбиљна теза да је листу кројио безимени пленум, све је јасније да пошто није могао да се реализује већ у јануару 2025. план – „Довде студенти одавде ми“, што је колико се сећам изјавила представница Прогласа Иванка Поповић, пред крај лета 2026. то је изгледа успело Бојану Пајтићу и Душану Петровићу, па на студентској листи није остало ни С од студената.
Кампања се води бициклима, како кандидати не би морали да говоре. То морам да похвалим, свака изјава кандидата са блокадерске листе, а ових дана понајвише првог на листи, оне који су у једном тренутку поверовали у причу о будућности наше деце, правди и демократији, све више учвршћује у уверењу да се ради о групи неодговорних и неозбиљних људи.
И да је организација са почетка приче у којој је вероватно било и младости и искрености коначно у потпуности отета.
Ко жели да Србијом владају отмичари?
Њени грађани сигурно не.
