Када је крајња десница 2000. године ушла у аустријску владу, европске престонице реаговале су као да је угрожен политички поредак читавог континента. Аустрија је дипломатски изолована, а Јерг Хајдер је под међународним притиском напустио место председника Слободарске партије Аустрије.
Двадесет шест година касније, та некадашња црвена линија делује знатно блеђе. Странке радикалне деснице постале су редовни учесници европских избора, парламената и влада, док њихови противници све теже одржавају политички „заштитни зид” којим покушавају да их задрже ван власти.
То се најјасније види у Немачкој, где је Алтернатива за Немачку освојила 38,3 одсто гласова и победила на изборима у Мекленбургу–Западној Померанији. Демохришћанска унија канцелара Фридриха Мерца добила је свега 4,9 одсто и први пут остала изван покрајинског парламента, док АфД на националном нивоу подржава око 30 одсто бирача, пише Ројтерс.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Поређење са Хајдеровом Аустријом открива колико се Европа променила. Оно што је 2000. третирано као изузетна опасност по европске вредности, данас је постало питање коалиционе математике, изборних прагова и способности странака центра да без крајње деснице формирају стабилну власт.
Хајдер није победио, али је променио Аустрију
На парламентарним изборима у Аустрији 3. октобра 1999. победила је Социјалдемократска партија са 33,15 одсто гласова. Хајдерова Слободарска партија освојила је 26,91 одсто и завршила на другом месту, са само 415 гласова више од конзервативне Народне партије.
ФПО и Народна партија добиле су по 52 посланичка места. Пошто преговори о наставку велике коалиције социјалдемократа и конзервативаца нису успели, лидер Народне партије Волфганг Шисел окренуо се Хајдеровој странци.
ФОТО: Shutterstock/Rapit DesignНова влада положила је заклетву 4. фебруара 2000. године. Шисел је постао канцелар, иако је његова странка била трећа по броју освојених гласова, док је пословодећа председница ФПО Сузане Рис-Пасер постала вицеканцеларка.
Хајдер није ушао у савезну владу. Остао је гувернер Корушке, али је управо он био симбол нове коалиције: харизматични популиста познат по антимигрантској политици, национализму и изјавама у којима је релативизовао поједине аспекте нацистичке прошлости.
Четрнаест држава изоловало Аустрију
Улазак ФПО у владу изазвао је реакцију без преседана. Преосталих 14 држава чланица Европске уније ограничило је билатералне политичке контакте са Бечом, аустријске амбасадоре примало само на техничком нивоу и ускратило подршку аустријским кандидатима за функције у међународним организацијама.
Израел је повукао амбасадора, а европски политичари отказивали су званичне сусрете са аустријским колегама. На улицама Беча одржани су велики протести против нове владе.
Мере су у јавности називане санкцијама ЕУ, иако формално нису биле одлука европских институција нити су обухватале економске забране. Биле су то координисане дипломатске мере 14 држава које су желеле да покажу да учешће странке попут ФПО у власти није нормална политичка промена.
ФОТО: REUTERS/Yves HermanПод притиском из иностранства, али и због настојања коалиције да поправи међународни положај Аустрије, Хајдер је 28. фебруара 2000. поднео оставку на место председника ФПО. Његово формално повлачење, међутим, није значило и политички нестанак.
Остао је гувернер Корушке, члан странке и њен најмоћнији неформални ауторитет. ФПО се није повукла из владе, а дипломатске мере нису одмах укинуте.
Да ли су европске мере постигле супротан ефекат
Европске државе желеле су да спрече нормализацију крајње деснице, али је изолација омогућила Хајдеру да себе представи као жртву мешања из иностранства. Уместо расправе о програму ФПО, у средиште јавности дошло је питање да ли друге државе имају право да кажњавају Аустрију због састава демократски изабране владе.
Хајдер је европски притисак користио за јачање националистичке реторике. Тврдио је да велике државе покушавају да понизе малу Аустрију и оспоре вољу њених бирача.
После неколико месеци, тројица такозваних европских мудраца – Марти Ахтисари, Јохен Фровајн и Марселино Ореха – испитала су стање демократије, мањинских права и владавине права у Аустрији.
Њихов извештај закључио је да аустријска влада поштује европске обавезе, иако је ФПО описана као десничарско-популистичка странка са екстремистичким елементима. Настављање мера оцењено је као потенцијално контрапродуктивно, па су оне у септембру 2000. укинуте.
Од Хајдера до АфД-а
Аустријска криза била је тренутак у којем је Европа покушала да повуче јасну границу: демократски избори дају странци посланике, али не могу да отклоне одговорност других политичких актера да бране уставне и демократске вредности.
У данашњој Немачкој ту улогу има такозвани „заштитни зид” или Brandmauer. Демохришћани, социјалдемократе, Зелени и Левица одбијају коалициону сарадњу са АфД-ом, чије су поједине структуре немачке безбедносне службе означиле као десничарско-екстремистичке.
ФОТО: REUTERS/Christian MangПроблем је у томе што је зид лакше одржавати када крајња десница осваја десетак одсто гласова. Када добије 30, 38 или више од 40 одсто, њено искључивање захтева све шире и идеолошки неприродније коалиције странака центра и левице.
Мерц је резултат своје странке у Мекленбургу–Западној Померанији назвао катастрофом, али је одбио да поднесе оставку. Истовремено, унутар демохришћана расте расправа о томе да ли забрана сарадње са АфД-ом и даље штити демократију или само омогућава крајњој десници да се представља као једина права опозиција.
Црвена линија која се помера
Хајдер је 2000. натерао Европу да први пут покаже шта ће учинити када крајња десница пређе пут од изборне подршке до извршне власти. Одговор је био брз, координисан и симболички снажан, али његови резултати остали су спорни.
Данас би слична изолација била много тежа. Радикална десница више није политички изузетак ограничен на једну државу, већ трајан део европског политичког простора. Њене странке јачају зато што прикупљају незадовољство због миграција, економске несигурности, раста трошкова живота и неповерења према традиционалним партијама.
