Људско породично стабло дуго је изгледало као сложена, али ипак уређена прича: једна грана води ка нама, друга ка изумрлим рођацима, а научници их разврставају у познате групе као што су Homo, Australopithecus и Paranthropus. Међутим, нови фосили, напредније генетичке анализе и прецизније методе за утврђивање сродства показују да та слика можда није довољно тачна.
Ове три групе представљају родове, односно таксономску категорију изнад врсте. У називу Homo sapiens, на пример, Homo је род, а sapiens врста. Тај систем је дубоко ушао у науку, уџбенике и популарно разумевање људске еволуције. Ипак, све више доказа указује да он не одражава увек стварне породичне гране, пише The Conversation.
Питање, дакле, није само како назвати наше далеке рођаке, већ и да ли нас постојећа имена наводе на погрешан закључак о томе ко је с ким заиста био у сродству. Управо зато поједини научници сматрају да је дошло време да се људско породично стабло преиспита из темеља.
ЉУДСКО ПОРОДИЧНО СТАБЛО И ГРАНЕ КОЈЕ СЕ НЕ УКЛАПАЈУ
Главни проблем је у томе што тренутне групе често не представљају праве еволутивне гране, које научници називају кладама. Клада подразумева једног заједничког претка и све његове потомке. Ако нека група не обухвата све потомке заједничког претка, или ако у њу улазе врсте које не припадају истој природној грани, онда име више збуњује него што помаже.
Постоји и друго питање. Идеално би било да род говори нешто и о заједничком начину живота, понашању или кључним особинама свих врста које у њега улазе. Али код наших изумрлих рођака то постаје све теже.
Најјаснији пример је Australopithecus, група у коју спада и чувена Луси. Велике анализе све чешће показују да овај род није права природна грана. Проблем потиче из начина на који је група првобитно дефинисана: не првенствено по стварном сродству, већ по сличном изгледу и начину живота.
Нови фосили додатно компликују слику. Особине као што су величина мозга, начин хода, исхрана и понашање не поклапају се уредно са стварним сродничким односима. Због тога људско породично стабло све мање личи на једноставан низ степеника, а све више на густу мрежу грана које се преплићу.
СТВАРНА ГРАНА ПОРОДИЧНОГ СТАБЛА
Клада је група организама која обухвата једног заједничког претка и све његове потомке. У еволуционој биологији то је важно зато што таква група представља стварну грану породичног стабла. Ако неки назив обухвата само део потомака заједничког претка, или меша врсте из различитих грана, онда не приказује право сродство.
Зато савремена таксономија све више тежи да имена група буду усклађена са кладама. У расправама о људском пореклу то значи да родови Homo, Australopithecus и Paranthropus морају да се провере према стварним еволутивним везама, а не само према изгледу.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗАШТО ЈЕ ТЕШКО ОДРЕДИТИ ШТА ЈЕ ЗАИСТА ЉУДСКО
Ни род Homo није без проблема. Некада се мислило да га одређују велике мождане запремине, употреба алата, промена у исхрани и потпуно прилагођен двоножни живот на копну. Међутим, новија открића су ту слику знатно уздрмала.
Врсте као што су Homo naledi и Homo floresiensis, познат и као „хобит”, имале су мале мозгове и друге особине које делују примитивно, али су истовремено поседовале црте типичне за друге припаднике рода Homo. Данас је тешко навести једну особину коју деле све врсте рода Homo, а која се истовремено не појављује код неких припадника Australopithecus или Paranthropus.
Разлог је мозаичка еволуција. Различити делови тела не мењају се истом брзином, нити увек у истом смеру. Мозак, зуби, руке, ноге и начин кретања могу да прате различите еволутивне путеве. Уз то, сличне особине могу независно да се развију у различитим блиским линијама ако се суочавају са сличним притисцима средине.
То значи да људско породично стабло не може да се чита као праволинијска прича о сталном напредовању од „примитивног” ка „напредном”. Неки рани припадници рода Homo, како се данас дефинише, имали су веома мале мозгове и можда су се развили независно из различитих линија Australopithecus. Чак и касније маломозге врсте могле би да имају дубље и одвојене корене него што се раније претпостављало.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаPARANTHROPUS, ВЕЛИКИ ЗУБИ И СТАРЕ ПРЕТПОСТАВКЕ
На први поглед, Paranthropus делује најлакше за препознавање. Ова група позната је по снажним вилицама и огромним кутњацима, што је дуго тумачено као прилагођавање исхрани тврдом храном, попут орашастих плодова.
Међутим, и тај део приче постаје сложенији. Нови докази показују да источне и јужноафричке врсте нису јеле исту храну, а ниједна се, изгледа, није у великој мери ослањала баш на тврду храну. Другим речима, велике вилице и зуби не морају да значе оно што су научници некада претпостављали.
Неки истраживачи зато сматрају да Paranthropus можда није једна јединствена линија, већ две независне регионалне групе које су посебно развиле увећане зубе. Већина научника и даље мисли да је овај род највероватнији кандидат за праву кладу од три познате групе, али ни он више није потпуно сигуран.
Када се све сабере, све је мање анатомских, еколошких и бихевиоралних разлога да се ове три групе задрже у садашњем облику. Зато људско породично стабло постаје предмет озбиљне таксономске расправе, а не само питање назива.
ЗАШТО ИМЕНА НИСУ САМО СТВАР РЕЧНИКА
На први поглед, ово може звучати као сувопарна расправа о именима. Али класификација није безначајна. Ако називи родова не одражавају стварне сродничке односе, они могу да прикрију обрасце порекла, преувеличају разлике између група и одрже стару поделу на „примитивне” и „напредне” облике.
Једно могуће решење јесте да се Australopithecus и Paranthropus укључе у много шири род Homo. Такав приступ би створио једну већу, потпунију грану и боље одразио стварне еволутивне односе. Тако би се људско породично стабло приближило начину на који биологија данас све више класификује и друге животиње – према стварном пореклу, а не само према изгледу.
Та промена, међутим, не би била без последица. Научници би изгубили неке корисне и интуитивне разлике, посебно када је реч о телесној и еколошкој посебности Paranthropus и каснијих, великомозгих представника рода Homo. Ипак, све богатији фосилни запис показује да се око пре четири милиона година догодио велики еволутивни процват, са много различитих комбинација исхране, мозга, кретања и зуба.
ШТА ЈЕ МОЗАИЧКА ЕВОЛУЦИЈА
Мозаичка еволуција значи да се различите особине тела не мењају истовремено, истом брзином или у истом смеру. Једна врста може имати мален мозак, али руке, стопала или зубе који личе на особине напреднијих рођака. Друга може задржати старе телесне црте, а развити ново понашање.
Због тога није довољно гледати само једну особину, као што су величина мозга или начин хода. Код људских предака еволуција је често личила на слагање различитих делова мозаика, што отежава једноставно разврставање у јасне групе.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНаш језик се, такође, мора мењати. Људи су тек у новијој научној класификацији јасно смештени међу велике човеколике мајмуне, у породицу Hominidae, заједно са шимпанзама, горилама и орангутанима. Ипак, у свакодневном говору реч „мајмун” често и даље искључује људе. Слично томе, многи мисле да су „мајмуни” једна природна група, иако су мајмуни Новог света удаљенији од мајмуна Старог света и човеколиких мајмуна него што су те две групе међусобно.
Зато се налазимо у прелазном периоду. Наука све боље разуме наше место у приматској еволуцији, али језик касни за тим разумевањем. Ако биологија све више прихвата класификацију која прати стварне еволутивне односе, онда и људско породично стабло мора да се описује језиком који не поједностављује превише оно што је у природи било разгранато, сложено и далеко од праве линије.
