Помоћ при умирању легализована у Француској: Шта доноси нови закон

Помоћ при умирању сада је и званично легална у Француској, након што је закон добио коначно одобрење Уставног савета и објављен у Службеном гласнику.

Нови пропис омогућава неизлечиво болесним пунолетним особама да, под строго прописаним условима, затраже медицинску помоћ како би окончале живот.

Француска је после вишегодишње политичке и друштвене расправе направила велики корак у једном од најосетљивијих етичких питања савременог друштва, пише Гардијан.

Помоћ при умирању сада је законом омогућена одраслим француским држављанима и дугорочним становницима који болују од неизлечиве болести и трпе патњу која је процењена као неподношљива.

Закон, који се формално назива прописом о „крају живота“ или „помоћи при умирању“, а не еутаназији, ступио је на снагу након објављивања у Службеном гласнику. Француска се тиме придружила малом броју држава које су у различитим облицима дозволиле медицински потпомогнуто окончање живота, међу којима су Холандија, Белгија, Швајцарска и Канада.

Помоћ при умирању под строгим условима

Нови закон не даје аутоматско право сваком тешко оболелом пацијенту. Поступак је ограничен низом услова и подразумева више нивоа медицинске провере.

Пацијент мора бити пунолетан, француски држављанин или особа са дугорочним боравиштем у земљи. Такође, мора имати здравствено стање које се сматра неизлечивим и које изазива неподношљиву патњу.

Прво лекар проверава да ли пацијент испуњава основне услове. Након тога његов случај разматра посебно медицинско тело, које процењује да ли су сви законски критеријуми испуњени.

Ако захтев буде одобрен, пацијент мора да сачека најмање два дана пре него што поступак може да буде спроведен. Одлуку мора поново да потврди на сам дан поступка.

ФОТО: Shutterstock/khuncho24

Посебно је важно да пацијент може да повуче пристанак у било ком тренутку.

Закон предвиђа и једну важну разлику у односу на класичну еутаназију. Пацијент, по правилу, мора сам да примени супстанцу која ће довести до смрти. Само у случају да због физичког стања то није у могућности, здравствени радник може да му помогне.

Француска је до сада имала другачија правила

До сада је француски систем дозвољавао одређене облике пасивног окончања живота. Лекари су, под прописаним условима, могли да обуставе или не започну терапију која вештачки одржава живот, док је пацијентима у терминалној фази било могуће обезбедити дубоку седацију до смрти.

Међутим, активна помоћ пацијенту који жели да оконча живот није била дозвољена.

Због тога су неки Французи са тешким и неизлечивим болестима одлазили у иностранство, у земље у којима су одређени облици асистираног умирања легални.

Председник Емануел Макрон поздравио је усвајање закона. Он је још током кампање за председничке изборе 2022. године обећао да ће Француска добити право на достојанствено окончање живота.

Из његовог кабинета поручено је да закон представља „суштинску гаранцију“ за грађане и да сада може да буде примењен на основу демократских, етичких и уставних принципа.

Ипак, усвајање закона није прошло без жестоког отпора.

Критичари упозоравају на опасност за најрањивије

Организације које се противе асистираном умирању страхују да би нова правила могла угрозити људе који су посебно рањиви – тешко болесне, особе са инвалидитетом, старије људе и пацијенте који се осећају као терет својим породицама.

Фондација „Жером Леђен“, која обезбеђује доживотну негу људима са генетским интелектуалним инвалидитетом, укључујући особе са Дауновим синдромом, изразила је огорчење због усвајања закона. Друге организације упозориле су да пропис представља „апсолутну опасност“ за најугроженије грађане.

Расправа је била посебно осетљива у Француској, земљи са снажном католичком традицијом, али су закону противљење пружали и поједини здравствени радници.

ФОТО: Shutterstock/sebra

Посланицима је током гласања било дозвољено да гласају према сопственом уверењу, без обавезе да следе став својих странака.

Једно од најспорнијих питања било је право здравствених радника на приговор савести. Уставни савет је потврдио закон у целини, али је затражио прецизирање појединих одредби.

Лекари, медицинске сестре и фармацеути моћи ће да одбију учешће у поступку ако се позову на приговор савести. То право односиће се и на приватне, најчешће верске здравствене установе, уколико би помоћ при умирању била очигледно супротна њиховој мисији.

Ипак, такве установе неће моћи да буду једина доступна опција за становнике одређеног подручја.

Уставни савет је такође наложио да се приликом разматрања захтева пацијента узму у обзир и његови законски старатељи, када је то релевантно.

Француска је тако отворила ново поглавље у расправи о праву човека на достојанствену смрт. За присталице закона, он представља признање права тешко оболелих људи да сами одлучују о последњој фази свог живота. За противнике, међутим, он отвара опасна питања о границама медицине и заштити најрањивијих.

Једно је извесно – помоћ при умирању више није само тема француске политичке и етичке расправе. Она је сада постала део француског закона.