Директорка Института за књижевност и уметност Светлана Шеатовић објашњава како се кроз стратешке пројекте у сарадњи са европским високошколским установама разбијају вишедеценијске академске и политичке предрасуде о Србији ван њених граница
Институт за књижевност и уметност (ИКУМ) у Београду који већ дуже од шест деценија представља један од најважнијих стубова српске културне делатности, пролази кроз период динамичних и дубоких институционалних промена. Доласком др Светлане Шеатовић на чело ове установе, Институт је успешно прошао процес акредитације, правно и финансијски се консолидовао, али и направио одлучан, модеран заокрет ка отварању према јавности и међународној научној заједници.
Истовремено, кроз велика стратешка партнерства са престижним европским универзитетима у Стразбуру, Пескари и Напуљу, Институт отвара врата за снажан продор српске науке и културе на међународну сцену.
Упркос свим унутрашњим изазовима, Институт за књижевност и уметност успео је да покрене велике међународне пројекте. Недавно сте склопили значајан споразум са Универзитетом у Стразбуру. Кажите нам о каквом је пројекту реч?
Са Универзитетом у Стразбуру и њиховим Факултетом за стране језике склопили смо споразум у оквиру петогодишњег пројекта (2026–2030) под називом „Српски писци у француском и европском контексту“. Циљ јесу проучавање и промоција наших аутора који су изузетно добро прихваћени на франкофоном подручју. У фокусу су три велика имена: Горан Петровић, Светлана Велмар Јанковић и Данило Киш. Горан Петровић био је веома везан за Стразбур. Био је гост њиховог Универзитета 2022. године, кум њихове књижевне награде за младе, а његова предавања и књижевне вечери били су изузетно посећени. Има више издања у Француској и један је од најчитанијих српских писаца на том простору. Посебан одјек имали су романи Опсада цркве Светог Спаса и Ситничарница „Код срећне руке“. Светлана Велмар Јанковић је још деведесетих година, у преводу Алена Капона, била веома читана у Француској, упркос тада сложеним политичким и друштвеним околностима. Њено дело и данас привлачи пажњу, а наредне године у Стразбуру организујемо скуп посвећен њеном стваралаштву. Трећи аутор је Данило Киш, који је својевремено радио као лектор управо на том факултету. У току је иницијатива професора француске књижевности да једна сала Универзитета у Стразбуру добије његово име, што би био велики симболички гест. Резултат овог петогодишњег пројекта биће три велика научна скупа у Стразбуру, док ћемо зборнике радова објављивати у Београду.
ФОТО: Видоје МанојловићПројекат је планиран до 2030. године, али већ сте направили прве конкретне кораке и организовали скуп посвећен Горану Петровићу.
Били смо веома брзи и агилни. Већ 11. и 12. јуна у Стразбуру смо организовали међународни научни скуп „Поетика књижевног дела Горана Петровића: франкофона рецепција и европски контекст“, уз велику подршку Универзитета, Катедре за славистику, Конзулата Републике Србије и наше Сталне мисије при Савету Европе. Имали смо више од 25 учесника из различитих земаља – Француске, Србије, Црне Горе, Швајцарске, Аустрије, Грчке, Бугарске, Украјине, Републике Српске, па чак и Мексика. То можда звучи необично, али Горан Петровић је тамо права звезда. Његова дела имају изузетну рецепцију у Латинској Америци, а о томе је говорила и његова преводитељка са шпанског Дубравка Сужњевић. Скуп био је дводневни и интердисциплинаран, јер Петровићево дело захтева и књижевно-историјски и уметничко-историјски приступ. Посебно нам је значило што смо о њему говорили управо у Француској, земљи са великом књижевном традицијом. Није исто организовати скуп о Горану Петровићу у Београду и представити његово дело у једном од најзначајнијих европских академских центара. Било је фасцинантно видети са колико поштовања француски и светски стручњаци говоре о њему. Сећали су се његових гостовања у Стразбуру, када су сале биле пуне са 250 људи. Припремамо и зборник радова са овог скупа који ће бити објављен наредне године. Посебно емотиван тренутак био је омаж Горану Петровићу другог дана скупа. О његовом делу говорио је професор Паскал Милар, један од водећих француских проучавалаца књижевности који га је лично познавао, а писмо је послао и његов преводилац Гојко Лукић. За нас који смо дошли из Србије то је био тренутак великог поноса. Подршка коју нам је пружио Стразбур превазишла је наша очекивања.
Осим према Француској, Институт се озбиљно отвара и према Италији. Какве сте споразуме и пројекте тамо покренули?
Са универзитетима у Стразбуру и Пескари конкурисали смо за Ерасмус+ истраживачки пројекат „Српски писци као дипломате“. Носилац пројекта је Стразбур, али смо ми дали основну идеју, док је трећи партнер Универзитет у Пескари. То је први пут у историји да је Институт конкурисао за међународни пројекат при Европској комисији. Тема су наши велики писци-дипломате: Иво Андрић, Милош Црњански и Јован Дучић.
Странци у нашем простору виде културу која носи византијско наслеђе, европско просветитељство и модерна превирања 20. века
Повезали смо земље у којима су они деловали, Италију и Француску, и наишли на велико поштовање. Чак и ако пројекат не прође из првог покушаја, ми ћемо га свакако реализовати. Са Универзитетом у Пескари потписали смо и билатерални споразум за период 2026–2030. Већ 24. и 25. новембра организујемо велику међународну конференцију „Италија, Балкан: континуитети и дисконтинуитети кроз векове“, посвећену српско-италијанским односима. Биће то строго интердисциплинаран скуп који окупља историчаре, историчаре књижевности и историчаре уметности. Потписали смо и споразум о сарадњи са Универзитетом у Напуљу, док наше сараднице одлазе на постдокторска усавршавања у Торино и Стразбур. Иако је славистика последњих година у паду широм Европе, ми овим споразумима показујемо да интересовање постоји и да ти односи могу да дају конкретне резултате.
Колико су пројекти који се баве српским писцима ван граница Србије важни за разумевање нашег културног простора у свету?
Изузетно су важни, јер показују колико је неопходно очувати лекторате српског језика на страним универзитетима. Када сам гостовала на Сорбони, била сам фасцинирана бројем студената заинтересованих за српски језик и културу. Имамо велику дијаспору, али немамо довољно лектора које би држава Србија требало да подржи. То је основни део наше културне дипломатије. Ови скупови истовремено разбијају вишедеценијске предрасуде о српској култури као затвореној и херметичној. Наша култура има дубоке везе са Медитераном, античком Грчком и италијанском књижевношћу. Наши писци су вековима гравитирали ка Риму, Венецији, Фиренци и Напуљу. На пример, роман Палата Горана Петровића показује колико један српски писац може дубоко да разуме и уметнички обликује историју Венеције и Млетачке републике. Такви пројекти представљају српску културу као европску и инклузивну, а не као нешто затворено у уске географске оквире.
То значи да српска култура има много шире и сложеније координатне системе него што се обично мисли.
Управо тако. Јован Деретић је још осамдесетих писао да у нашој култури постоје различити правци: балкански, средњоевропски и медитерански, који је недовољно истражен. Управо то преплитање утицаја чини нашу културу занимљивом страним истраживачима. Када погледају наш простор, они виде културу која носи византијско наслеђе, европско просветитељство и модерна превирања 20. века. Из тога је јасно да српска књижевност није неко усамљено острво нити смо изолована култура. Предуго смо живели између различитих цивилизацијских кругова да бисмо били једнодимензионални.
Да ли кроз разумевање наше књижевности европски научници и истраживачи боље разумеју и Србију?
Да, веома. Током боравка у Италији на постдокторском усавршавању имала сам прилику да видим колико врхунски интелектуалци приступају нашој култури без предрасуда. Многи професори су ми говорили о бомбардовању 1999. и изражавали жаљење због тога што се догодило. У Италији је Андрић незаобилазан писац. Посебно им је занимљива Травничка хроника због дипломатског контекста. У Француској такође наилазимо на велику подршку нашим пројектима. Могу да најавим да припремамо велику књижевно-језичко-културолошку конференцију на Сорбони, што ће бити још један велики корак за Институт.
Имате ли можда конкретан пример млађих страних колега које кроз књижевност мењају слику о Србији?
Имам. У Пескари сам ментор младом колеги који завршава докторске студије. Рођен је близу Венеције, али српску културу разуме изузетно добро. Он познаје различитости наших крајева, разуме сложеност наше историје и до тих сазнања је дошао управо кроз књижевност. На Универзитету у Венецији већ је преводио Борислава Пекића, а ради и на делима Владимира Пиштала и Горана Марковића. Такви људи нису само преводиоци, већ посредници међу културама. Србија мора више да улаже у такве људе. Крајњи циљ нашег рада јесте културна дипломатија, да кроз међународне пројекте и капитална издања желимо да представимо једно друго, светлије лице Србије. Универзалност дела Горана Петровића, Светлане Велмар Јанковић и Андрића говори више од свих нас. Велику захвалност дугујемо колегиницама које носе ове пројекте – др Ливији Екмечић у Стразбуру и професорки Персиди Лазаревић ди Ђакомо у Италији. Њихов рад показује колико појединци могу да промене начин на који се једна култура види у свету.
Као директорка Института за књижевност и уметност (ИКУМ), институције која је увелико у својој седмој деценији постојања, како бисте представили њен тренутни значај и положај у српском друштву и науци?
Институт за књижевност и уметност основан је 1962. године, што значи да успешно делујемо већ више од шест деценија. Данас имамо 71 запосленог, од чега је 65 истраживача – од најмлађих приправника до 12 научних саветника у највишим звањима. Институт се развијао кроз различите области српске књижевности, културе и уметности, а велика новина јесте да новим статутом оснивамо Одељење за проучавање историје уметности и српске средњовековне књижевности. То је значајан искорак, јер од нашег оснивања није постојао посебан сектор који би се систематски бавио тим областима, иако смо имали појединачне истраживаче који су их покривали. Сада проучавање књижевности и историје уметности ширимо у више праваца, што одговара и самом имену нашег института. Истовремено, подмлађујемо кадар и примамо младе истраживаче који ће се бавити управо тим недовољно истраженим областима.
Може ли се онда рећи да се Институт под вашим руководством свесно окреће интердисциплинарном приступу и попуњавању дугогодишњих празнина?
Апсолутно. Ми ширимо поље деловања у интердисциплинарном смислу. Тога је било и раније, али сада је фокус на периодима који су у истраживањима били запостављени. Поред средњег века, ту су посебно 18. век и прва половина 19. века, за које тренутно имамо мали број истраживача. Зато смо се повезали са Задужбином „Доситеј Обрадовић“ и припремамо велики међународни скуп поводом 220 година од Доситејевог повратка у Србију. Циљ је да српско просветитељство сагледамо у европском контексту и да у наше скупове равноправно укључимо не само историчаре књижевности већ и историчаре уметности.
ФОТО: Видоје МанојловићКада говоримо о научним резултатима, како бисте оценили тренутну позицију Института у домаћој и међународној научној заједници?
Када се гледају појединачни резултати наших научника, позиција Института је изврсна. Министарство науке, технолошког развоја и иновација већ други пут спроводи вредновање изврсности и наш институт поново има готово 10 одсто истраживача који улазе међу 10 одсто најуспешнијих истраживача у Србији. Дакле, као појединце имамо сјајне стручњаке. Међутим, као целина нисмо били довољно повезани.
У Италији је Андрић незаобилазан писац, а тамошњи професори отворено су ми изражавали жаљење због бомбардовања 1999. године
Недостајало је више међународних пројеката, али и интерних иницијатива које би снажније повезале истраживаче унутар Института и са сродним установама. Потребни су нам много агилнија сарадња на међународној сцени и већи број пројеката који повезују књижевност са ширим друштвеним појавама. Институт је дуго деловао прилично затворено и то сада желимо да променимо.
Помињете затвореност. Колико је она утицала на односе са сродним установама?
О томе довољно говори чињеница да Институт за књижевност нема потписан споразум о сарадњи са Институтом за српски језик. То је невероватно и на неки начин наша заједничка одговорност. Немамо институционалну сарадњу са установама које су нам најближе, а управо такве везе доносе заједничке домаће и међународне пројекте. Били смо недовољно присутни и у јавном простору. Наше монографије, зборници и конференције често су остајали познати само уском кругу стручњака. Сарадња са установама попут Матице српске углавном се сводила на појединачне иницијативе, иако постоје области у којима су наше колеге остваривале одличне резултате. Зато сада мењамо приступ. Ускоро покрећемо нови, прегледнији сајт, активирали смо друштвене мреже и желимо да Институт буде далеко видљивији и отворенији. Морамо да идемо у корак са временом и да се вратимо ономе што је наша основна мисија – науци.
