Најаве масовних отпуштања и затварања кључних погона у Немачкој претвориле су забринутост радника у отворени сукоб с управом. Главно питање у Волфсбургу више није како успети, већ како преживети нову технолошку еру
Испред капија фабрика Volkswagen (VW) широм Немачке 9. јул остаће упамћен као дан када је индустријски понос Европе и званично почео да пуца по шавовима. Док је у Волфсбургу Надзорни одбор водио маратонске разговоре о судбини компаније, хиљаде радника на улицама су изражавале бес. Најаве управе да би до 100.000 радника широм света могло да остане без посла, уз потенцијално затварање четири историјска погона у Немачкој, претвориле су потајну бригу у отворени сукоб. Оно што се некада чинило незамисливим, да немачки гигант који је синоним за економску стабилност и социјални мир тек тако угаси фабрике на домаћем тлу, постало је реалан сценарио на столу извршног директора Оливера Блумеа.
Ипак, овај драматични рез није искључиви хир руководства, већ панични покушај да се заустави слободан пад профита. Узроци овог финансијског цунамија најбоље се виде у финансијским и оперативним извештајима за други квартал 2026. године, који су сасвим оголили рањивост компаније. Укупна испорука возила на глобалном нивоу пала је за 8,6 одсто, спустивши се на мање од 2,1 милион возила.
Главни генератор кризе налази се на кључним светским тржиштима, пре свега у Азији и САД. Кина, која је годинама била златни рудник Volkswagen-а и финансирала његове европске операције, убрзано се затвара за стране произвођаче. Домаћи кинески брендови, предвођени технолошки супериорнијим и ценовно приступачнијим електричним моделима, потиснули су VW са лидерске позиције.
План о затварању фабрика у којима ради више од 40.000 људи синдикати су означили као „капитулацију“
Извршни директор Оливер Блуме предочио је запосленима сурову истину.
„Тренутно имамо трошковни хендикеп од око 20 одсто у односу на упоредиве произвођаче аутомобила. Та разлика би математички одговарала ‘теоријском смањењу’ од додатних 50.000 запослених широм света“, упозорио је Блуме у меморандуму.
То практично значи да је производња у немачким погонима петину скупља него код конкуренције. Када се та неефикасност преточи у сурове бројке, а годишња продаја по први пут падне испод критичне границе од девет милиона возила, постаје јасно да се систем који запошљава више од 650.000 људи налази пред колапсом.
ФОРМУЛА ЗА ОПСТАНАК
Суочена са финансијским проблемима, управа Volkswagen-а морала је да повуче потезе који из корена мењају досадашњу филозофију компаније. На седници Надзорног одбора представљен је нови ригорозни план реструктурирања до 2030. године, који предвиђа драматично поједностављење пословања кроз пакет од 12 стратешких иницијатива.
„Ако се не могу одмах затворити фабрике, мора се драстично појефтинити и убрзати сам процес производње“, поједностављено звучи основни циљ компаније.
Прва и најрадикалнија мера јесте одлука да се понуда модела на глобалном нивоу смањи за половину. Volkswagen се деценијама руководио филозофијом „за свакога по нешто“, нудећи огроман број различитих модела и њихових подваријанти, али је та ера сада завршена, јер ће компанија укинути све слабије профитабилне моделе.
Још агресивнији рез направљен је у сфери прилагођавања возила жељама купаца. Број могућих комбинација додатне опреме биће смањен за невероватних 75 одсто. За купце то значи далеко мањи избор боја, мотора и пакета опреме, али за фабрике то доноси огромно олакшање. Мање комбинација значи једноставнији развој, мању потребу за складиштењем различитих делова, бржу монтажу на тракама и, наравно, драстично смањење трошкова производње.
ОТПОР УНУТАР СИСТЕМА
Међутим, док је сеча модела и опреме прошла кроз Надзорни одбор, планови о затварању фабрика и масовним отпуштањима наишли су на отпор. Наиме, јединствени немачки систем „суодлучивања“ (Mitbestimmung) даје радницима и синдикатима огроман утицај на стратешке одлуке компаније. Половину места у Надзорном одбору држе представници запослених, а у случају Volkswagen-а, ситуација је додатно закомпликована уделом државе.
Тако су се Оливер Блуме и његов тим нашли под жестоким притиском. План да се постепено, до 2034. године, угасе погони у Цвикауу, Емдену и Хановеру, синдикати су означили као „капитулацију“. За њих, затварање историјских немачких фабрика у којима ради више од 40.000 људи представља црвену линију преко које се неће прећи без борбе.
ФОТО: REUTERS/Lisi Niesner/PoolДа ствар буде тежа по менаџмент, у Volkswagen-у важи ранији споразум о сигурности радних места који искључује принудне отказе до краја 2030. године. Управа сада покушава да докаже да су се глобалне геополитичке и економске околности промениле и да стари споразуми више не важе под претњом банкрота. С друге стране, синдикални лидери поручују да грешке менаџмента не смеју да се преламају преко леђа радника.
КУДА ВОДИ ПАТ-ПОЗИЦИЈА
Безизлаз у ком се VW нашао не може да траје вечно јер сурова тржишна реалност не мари за социјални мир. Компромиси постигнути на папиру неће преко ноћи избрисати оних 20 одсто трошковног хендикепа, нити ће натерати кинеске купце да се врате традиционалним немачким брендовима. Ако компанија не пронађе начин да се брзо трансформише, ризикује да уђе у спиралу сталног губљења тржишног учешћа, што би на крају могло донети још болније резове од оних који се данас предлажу.
Криза у Волфсбургу заправо је огледало ширег проблема са којим се суочава целокупна немачка, па и европска ауто-индустрија. Деценијама успешан модел заснован на врхунском инжењерингу и стабилном извозу више не функционише у свету у којем доминира компјутерски софтвер.
Пред немачким гигантом је, дакле, историјска раскрсница. Volkswagen мора да одлучи хоће ли да остане компанија „из прошлог века“ која склапа металне кутије док кључну технологију и софтвер купује од других, или ће успети да изведе најтежу трансформацију у својој историји. Судбина „народног аутомобила“, што у преводу и значи Volkswagen, више није само питање опстанка једне компаније, већ тест издржљивости за комплетан европски ауто-индустријски идентитет.
