Др Вања Глишин, руководилац Центра за геополитику

Имајући у виду статус ЕУ од 2004. године до данас, с правом постављам питање: „Зашто је ЕУ у раљама геополитике?“ Анализирајући услове које су испуниле Румунија и Бугарска за приступање ЕУ и поредећи то са условима које је испунила Србија, јасно је да су суседне државе испуниле знатно мање услова, али су ипак постале чланице Уније

„Европска унија је била лепа док је трајала“, реченица је коју сам чуо 2017. године од универзитетског професора из Женеве. Прошло је девет година од тада и оно чему сведочимо данас све више потврђује ту тезу. Током истраживачког рада сусретао сам се са различитим ставовима о ЕУ. Многи ту идеју безусловно бране, истичући само позитивне стране те наддржавне организације. Са друге стране, многи је критикују, истичући само негативне аспекте и мањкавости таквог система. Међутим, најчешће остајемо ускраћени за објашњење у каквом контексту су настајале наддржавне организације током и након хладног рата, зашто је то битно за разумевање улоге ЕУ и да ли је ЕУ политичка организација настала из тежњи европских народа да се уједине или је геополитички пројекат генерисан споља. Односи сила у међународним односима током протеклих векова много пута су показали да нема случајности и спонтаних процеса који мењају структуру моћи. Према томе, ни ЕУ као организација која је променила структуру моћи на евроазијском тлу није резултат случајних и спонтаних процеса и унутрашњих тежњи европских народа.

Мигранти стоје на палуби брода италијанске ратне морнарице „Кимера“ уочи искрцавања у јужној луци Салерно, 22. априла 2015. године

Хладноратовска пактоманија

Крај Другог светског рата био је нови почетак за свет у ком су водеће државе настојале да спрече будуће велике сукобе са несагледивим последицама. Иако је хладни рат био период глобалне поделе и сукоба ниског интензитета, Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе водиле су рачуна да не дође до ескалације и нуклеарног сукоба. Управо из тог разлога стваране су различите политичке, економске и војне наднационалне институције са циљем повезивања држава око заједничких интереса.

Уједињене нације као најзначајнија међународна организација формиране су 1945. године потписивањем Повеље УН у Сан Франциску. Кључни циљеви УН јесу одржавање међународног мира и безбедности, развијање пријатељских односа међу народима и остваривање међународне сарадње. Потом, формирани су НАТО савез западног блока 1949. године и Варшавски савез Источног блока 1955. године. Након америчког тријумфа у хладном рату и деструкције СССР, НАТО као формално одбрамбени савез наставља са својим радом и проширењем, пре свега на постсовјетски простор ка руским границама. Нема сумње да су САД кључна и водећа држава у НАТО и да оне усмеравају процесе унутар организације водећи се сопственим геополитичким интересима. То је био разлог због ког је НАТО опстао и након хладног рата, без обзира на чињеницу да више није постојала безбедносна претња на истоку због које је савез и формиран.

Сматрам да су европске државе у безизлазној ситуацији од тренутка када су отворено подржале Украјину, издвајајући огромна средства за војну и финансијску помоћ

У годинама након Другог светског рата формирани су и други савези попут Интерамеричког споразума о узајамној помоћи (TIAR), Споразума о безбедности Аустралије, Новог Зеланда и Сједињених Држава (ANZUS), Организације централног споразума (CENTO) и Асоцијације нација југоисточне Азије (ASEAN). Свака од наведених организација имала је важну улогу у кључним регионима широм света. Међутим, зашто је важно да истакнемо формирање различитих савеза након рата? Пре свега, талас формирања различитих наднационалних савеза указује на потребу да се државе повезују из политичких, војно-безбедносних и економско-привредних разлога. Тежишно су савези формирани под утицајем САД, због чега тај талас називамо „америчком пактоманијом“, која је заснована на англосаксонским геополитичким учењима Николаса Спајкмена. Уколико погледамо на карти које просторе су наведени савези обухватали, биће нам јасно да су то у највећој мери приобални простор Евроазије и западна хемисфера приказана у Монроовој доктрини.

Приобални простор Евроазије је најдинамичнији простор на свету, будући да се ту вековима сукобе интереси континенталних и поморских сила, као и различите цивилизације од Далеког истока, преко Средњег и Блиског истока и Балкана до средње и источне Европе. То је важан контекст који треба да узмемо у обзир када говоримо о формирању наднационалних заједница на тлу Европе, посебно о оним заједницама које су претходиле формирању Европске уније. Првенствено, све претходно наведене организације имале су геополитичку улогу у подељеном, биполарном међународном поретку и као такве су служиле за контролу различитих региона, али и за обуздавање противничке стране.

Мигранти чекају да се укрцају у воз након преласка у Северну Македонију, у близини границе са Грчком, 31. августа 2015. године

Маршалов план и обнова Европе

Важно је да напоменемо и друге догађаје који су претходили формирању европских заједница. Првенствено, економски план генерала Џорџа Маршала, који је подразумевао економску обнову западне Европе. Ипак, зарад прецизнијег разумевања контекста, навешћу да је пре Маршаловог плана првобитно разматран план тадашњег америчког министра финансија Хенрија Моргентауа, према ком је Немачку требало деиндустријализовати, уништити јој руднике и инфраструктуру, те тако од ње створити искључиво пољопривредну земљу. Британски империјалиста Лео Амери је упозоравао да ће успешне силе бити оне које имају највећу индустријску базу, тј. онај народ који поседује моћ индустрије и моћ проналазаштва и науке биће у стању да порази све друге. То значи да је Немачкој требало онемогућити развој. Међутим, када су амерички стратези увидели да СССР убрзано шири свој утицај ка западу и да се шири изван граница континента, схватили су да је у борби против те експанзије неопходна снажна централноевропска земља, тј. Немачка. Моргентауов план је повучен и покренут је широко познат Маршалов план, који је подразумевао америчку економску помоћ за обнову Немачке и целе западне Европе. На предлог Џорџа Кенана, Маршал је понудио и Совјетском Савезу учешће у „свеевропском програму опоравка” који је, међутим, био смишљен тако да буде одбијен, што је додатно продубило јаз између два блока. Историчар Адам Улам је истакао да је покретањем Маршаловог плана хладни рат ушао у фазу ратовања, о чему сведоче сукоби за остварење утицаја у источној Европи и на Блиском истоку.

На крилима обнове западне Европе, 9. маја 1950. године француски министар спољних послова Роберт Шуман представио је декларацију која ће касније постати темељ европских интеграција. Основна идеја била је да се спречи поновни рат у Европи. Формирање Европске заједнице за угаљ и челик 1951. године и идеја заједничке контроле производње угља и челика требало је да елиминише могућност новог француско-немачког сукоба и да постави темеље једног потпуно новог политичког поретка. То је био значајан почетак повезивања европских држава након рата. Убрзо су формиране Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију 1957. године. Тиме су постављене основе Мастришког уговора из 1992. године, којим је формирана Европска унија. У литератури је ЕУ виђена као најуспешнији процес регионалне интеграције у новијој историји. Деценијама је ЕУ представљала симбол мира, економског развоја, слободног тржишта и демократске консолидације.

Данашња ЕУ суочава се са ратом на њеним источним границама, миграционом кризом, технолошким надметањем великих сила, енергетском неизвесношћу и све израженијим преиспитивањем трансатлантских односа

Током хладног рата Европска економска заједница као важан корак ка формирању заједнице европских држава базирала се на економији као значајној, али не и јединој димензији европских интеграција. Концепт три стуба ЕУ дефинисан Мастришким уговором указивао је на знатно шири оквир европских интеграција, као што су заједничке институције, јединствено тржиште, привреда, економија, спољна и безбедносна политика, правосуђе, екологија, социјална политика и унутрашњи послови. Ипак, упркос томе, приметно је од краја Другог светског рата да је Европа развијала све аспекте осим војно-безбедносне структуре, која је препуштена НАТО. Таква подела довела је до ситуације да су европске државе ослоњене на амерички безбедносни штит од 1945. године до данас, што ствара незавидну позицију у актуелном међународном контексту. Данашња ЕУ суочава се са ратом на њеним источним границама, миграционом кризом, технолошким надметањем великих сила, енергетском неизвесношћу и све израженијим преиспитивањем трансатлантских односа. То отвара нова питања о будућности ЕУ и перспективи држава које су у процесу приступања, укључујући и Републику Србију.

Грчка – острво Лезбос, 11. октобар 2015. Хиљаде миграната свакодневно је пристизало на обале острва Лезбос из суседске Турске, удаљене свега четири наутичке миље

Европска унија у раљама геополитике

Од периода формирања Европске заједнице за угаљ и челик 1951. године до данас окупљено је 28 држава чланица Европске уније, које су приступале у осам таласа. У међувремену, догодио се Брегзит када је Велика Британија иступила из ЕУ, што је отворило низ питања о статусу и снази саме Уније. Од потписивања Мастришког уговора бележимо четири таласа проширења ЕУ. Изузимајући 1995. годину када су Унији приступиле Аустрија, Финска и Шведска, проширење је тежишно обухватало постсоцијалистички простор. Посебно бих истакао велико проширење 2004. године, када је десет држава приступило ЕУ. Простор који је деценијама представљао тампон-зону између истока и запада постао је интегрални део европског политичког простора. Уколико пре тога имамо у виду логику ширења НАТО ка истоку, можемо извести закључак да је велико проширење вођено геополитичком логиком, као што је био случај 2007. године са приступањем Румуније и Бугарске. Унији је последња приступила Хрватска 2013. године и од тада бележимо пад ентузијазма водећих држава чланица за проширење ЕУ. Више пута су најављивани, а потом и одлагани потенцијални датуми нових таласа пријема држава. Државе кандидати о којима се највише говори последњих година јесу Србија и Црна Гора, с тим да је потоња уврштена у буџет ЕУ за период од 2028. до 2034. године. Мишљења сам да ће Црна Гора бити још једна држава која ће вршити притисак на Србију у процесу европских интеграција, уколико, наравно, не дође до одређених промена у међудржавним односима.

Имајући у виду статус ЕУ од 2004. године до данас, с правом постављам питање: „Зашто је ЕУ у раљама геополитике?“ Анализирајући услове које су испуниле Румунија и Бугарска за приступање ЕУ и поредећи то са условима које је испунила Србија, јасно је да су суседне државе испуниле знатно мање услова, али су ипак постале чланице Уније. Да бих то објаснио, позваћу се на Семјуела Хантингтона који је у својој књизи о сукобу цивилизација истакао кључну тезу: „Запад и сви остали“. Та формула се највише тиче Европе и хришћанског народа, будући да је Хантингтон поделио хришћанство на западну цивилизацију (римокатоличанство и протестантизам) и православну цивилизацију. На основу тога, Хантингтон је нацртао границу и одредио које државе имају примат када је у питању приступање западним политичким и војним структурама, пре свега мислећи на НАТО и ЕУ. Према томе, Грчка, Румунија и Бугарска представљају православне аутсајдере у западним структурама, јер је Хантингтонов став да се Европа завршава тамо где се завршава западно хришћанство и почињу ислам и православље. То значи да првенство приликом приступања ЕУ припада оним државама које су културни део Запада, односно западне цивилизације. Румунија и Бугарска нису цивилизацијски део Запада, али су добиле чланство у ЕУ због црноморске обале која је стратешки веома значајна, али и због контроле ширег простора Балкана, како би се онемогућио маневарски простор Русији. Дакле, геополитички разлог је изнад сваког правила, логике, политичке изјаве, обећања, веровања и надања. Због тога је моја теза: „Геополитички разлог и остало“.

Присталице Брегзита машу заставама Уједињеног Краљевства током прославе у улици Парламент у Лондону, 31. јануара 2020. године

Мишљења сам да је талас пактоманије након Другог светског рата условио повезивање европских држава у заједнице које ће претходити формирању ЕУ. Иако је Унија данас велики економски блок са око 450 милиона становника, са снажном привредом, индустријом, образовним и научним капацитетима, она се суочава са бројним проблемима који њену функционалност доводе у питање. Велико проширење 2004. године представљено је, са једне стране, као најважнији интеграциони процес на тлу Европе, али је, са друге стране, отворио низ сложених политичких и економских питања.

То је посебно дошло до изражаја током светске економске кризе 2008. године, мигрантске кризе од 2015. године, пандемије коронавируса, руско-украјинског сукоба и америчко/израелско-иранског сукоба. Мигрантска криза из 2015. године била је тест способности Уније да делује као јединствен политички простор. Више од милион људи који су у кратком периоду стигли на европско тло открили су дубоке разлике између држава чланица у погледу расподеле одговорности и заштите спољних граница. Последњих година широм Европе расте подршка странкама које инсистирају на строжој контроли граница, рестриктивнијој миграционој политици и већем степену националног суверенитета. Немачка, Француска, Италија, Холандија, Аустрија и Шведска сведоче да је питање миграција постало један од кључних фактора који обликују изборне резултате и политичке коалиције. Такође, Мађарска и Словачка све чешће су наглашавале потребу очувања националног суверенитета у областима миграција, енергетике, спољне политике и породичне политике. Због тога је неизоставно указати на то да су велики глобални потреси утицали на јачање десне политичке опције унутар ЕУ, раст евроскептичних покрета и одлагање евроинтеграцијских процеса на неодређено време. Балкан тако остаје једини регион који се већински налази у процесу европских интеграција. Имајући у виду да је Балкан зона укрштања различитих утицаја (кинески, руски, турски…), геополитички је логично да ЕУ, уколико жели стабилније позиционирање на овом простору, треба да интегрише балканске државе у своје институционалне оквире.

Мишљења сам да ће Црна Гора бити још једна држава која ће вршити притисак на Србију у процесу европских интеграција, уколико, наравно, не дође до одређених промена у међудржавним односима

У контексту безбедности, стиче се утисак да су водеће државе чланице ЕУ од почетка руско-украјинског сукоба примат дале питањима безбедности и одбране, што је евидентно у најважнијим документима ЕУ последњих неколико година. То се најјасније види у Стратешкој агенди Европске уније за период од 2024. до 2029, коју је усвојио Европски савет. За разлику од ранијих стратегија у којима су економски развој и институционалне реформе били у првом плану, нови документ као приоритете дефинише јачање европске безбедности, повећање одбрамбених капацитета, технолошку конкурентност и заштиту критичне инфраструктуре. Још значајнији корак представља Бела књига „European Defence – Readiness 2030“, коју су Европска комисија и високи представник ЕУ представили у марту 2025. године. Документ полази од процене да је Европа деценијама недовољно улагала у одбрану и да је неопходно изградити способност за ефикасно одвраћање потенцијалних претњи. Посебан акценат стављен је на заједничку набавку наоружања, развој европске одбрамбене индустрије, противваздушну и противракетну одбрану, беспилотне системе, вештачку интелигенцију, сајбербезбедност и војну мобилност. То је веома важно, посебно у тренутку када је НАТО најавио повећање буџета држава чланица на 5 одсто БДП за одбрану и безбедност до 2035. године. Тренд појачане милитаризације утиче на промену идентитета ЕУ, која је од инсистирања на миру и просперитету дошла у ситуацију да све више говори о војној индустрији и одвраћању.

Припадник 425. засебног јуришног пука Оружаних снага Украјине вози војни баги у близини линије фронта у Доњецкој области, усред руског напада на Украјину, 7. јула 2026. године

Ипак, сматрам да ЕУ још увек нема капацитете да обезбеди стратешку аутономију, будући да је зависност од америчког безбедносног штита веома велика. Рат у Украјини је значајан показатељ да европске државе без америчке војне, обавештајне и логистичке подршке не могу да одговоре на изазове и претње на истоку Европе. Због тога сматрам да су европске државе у безизлазној ситуацији од тренутка када су отворено подржале Украјину, издвајајући огромна средства за војну и финансијску помоћ. Ситуација је додатно усложњена након почетка рата са Ираном, будући да Европа нема довољно енергената за своје потребе, а конфронтација са Русијом и Ираном ствара изразиту енергетску зависност од САД. То је позиција у раљама геополитике, са веома суженим маневарским простором и без могућности формулисања стратешке аутономије.

Припадници 425. засебног јуришног пука Оружаних снага Украјине седе у пикап возилу уочи одласка на борбени задатак, у близини линије фронта у Доњецкој области, усред руског напада на Украјину, 7. јула 2026. године

Напослетку, ситуација у којој се налази ЕУ најсложенија је од њеног оснивања. Објашњење је једноставно, ЕУ је основана у периоду када су САД биле par excellence глобална сила и када није било толико непосредних опасности. Данас, када је извесно да се свет налази у процесу наступајућег мултиполаризма и када је Сједињеним Државама веома важно да укључе своје савезнике у активне сукобе како би смањиле притиске на своје механизме, показују се слабости ЕУ, али и НАТО. Отуда најава америчке администрације да ће се у периоду до 2035. године терет одбране Европе пренети на европске државе. То ће свакако утицати на будуће процесе придруживања, јер уколико Унија буде оптерећена безбедносним проблемима, питање је колико ће улагати енергије у проширење. Свака нова чланица усложњава функционисање ЕУ и оптерећује европске механизме, због чега сматрам да је велико проширење 2004. године оставило значајне последице по читав ЕУ систем. Проширења ЕУ која су вођена искључиво геополитичком логиком преобликовала су улогу Уније, која је од 2004. године постала својеврсни блок одвраћања Русије, управо онако како су САД замислиле када су обнављале Европу Маршаловим планом. Анализирајући те процесе, мишљења сам да они појашњавају констатацију да је „Европска унија била лепа док је трајала“, односно да је ЕУ трајала до геополитичког проширења.