Пресуда патријарху српском Порфирију поново је отворила питање односа држава и политике према Српској православној цркви. Од немањићког доба до данас, Црква је била много више од верске институције – чувар националног идентитета, државотворне идеје и духовног јединства српског народа, због чега су удари на њу кроз историју неретко добијали и много шири значај
У доба оно Немањића и пре њих, беше уверење да је Србија држава по угледу на цркву Божију породица, заједница народа са Богом.
У знак тога владари и великаши наши, трудили су се да дижу и граде цркве и манастире, чине друге поклоне и дарове тим заједницама где се име Господње слави и за његову милост моли. И сами су често постајали монаси и одлазили у манастире и то заједно са својом децом и супругама.
Столећа која су од тада до данас прохујала, доносила су велика искушења у којима смо имали вишевековне периоде без државности наше и без слободе. У тим периодима oстали бисмо без самог идентитета и имена нашег, да није било управо цркве да нас окупи и спаси и да нас подсети и присети ко смо и ко морамо бити.
Последњи у низу покушаја рушења и деградирања СПЦ па самим тим и целе српске мисли и идеје јесте случај пресуде патријарху српском Порфирију. Овде се на срамоту једне државе и њеног правосуђа судило поглавару једне аутокефалне цркве
Ако баш желимо потпуно јасно да сагледамо нашу историју и историју нашег народа, недвосмислено ћемо доћи до закључка да је српски народ опстао захваљујући Српској цркви и да је српска држава обновљена и данас постоји, опет захваљујући Српској православној цркви. Она је ширила и сачувала сан и веру о слободној и сувереној српској држави, а сан и вера не умиру – како је велики Бранислав Нушић говорио. То је разлог зашто су сан и вера о српској држави слободној и независној, опстали до данас. Досадашња историја нашег народа, сведочи да је српство спасавала и у погледу идентитета очувала управо Српска православна црква.
Они који су ту чињеницу разумели и схватили, а који немају никакве добре намере према Србији и свему српском, предузимали су и предузимају мере управо против Српске православне цркве, како би на тај начин расрбили Србе и остварили свој циљ у борби против српства. Оног момента када Србину, чињеница да ли је Србин – постане ирелевантна, од тог момента почиње одрођавање те особе од свога корена и свога идентитета и од тог момента та особа престаје суштински из душе и срца, да заступа српске интересе. За остварење тог циља, опет је мета Српска православна црква. Њеним сузбијањем, сузбија се српство. Њеним багателисањем и подривањем, подрива се српство. Рушењем њеног ауторитета, руши се основа очувања српства. Све ове активности изводе се и изводиле су се у различитим облицима. Оне, које иду у правцу расрбљивања, њени извршиоци некада покушавају да сакрију иза великих речи и грађанских парола у самој Србији. Понекад то чине рушењем, паљењем и клањем – као у Независној држави Хрватској, а понекад на друге начине, једнако перфидне и са једнаким коначним циљем.
Један универзитетски професор из Новог Сада је само пре неког времена позивао да се храмови Српске православне цркве морају сквотирати и претворити у пабове
Интересантно је у том контексту истаћи да та велика грађанска, пројугословенска „интелектуална елита“, никада није ни споменула да је НДХ била „држава“, на чијем је тлу, у самом центру Загреба, у Прашкој улици, постојао Уред за рушење православних цркава на чијем је челу био усташки официр, потпуковник др Дујмовић, који је приљежно радио са тимом својих људи, а у оквиру Владе НДХ, на затирању имена и помена на Српску православну цркву. Дујмовић је захтевао да се црквени објекти Српске православне цркве, руше на начин да се грађевински материјал искористи за прављење неких других објеката, а поготово за потребе породица припадника усташких формација или да се преобликују у објекте неке друге намене. Има ли еклатантнијег примера геноцида од онога што се дешавало у НДХ?
Има нас још који знамо да су на тим рушењима своје цркве, углавном били ангажовани и натеривани Срби логораши заједно са нашом браћом Ромима. Треба се сетити да су у паклу НДХ страдали и заклани следећи епископи наше цркве: Митрополит Петар Зимоњић (Митрополит дабробосански), Епископ Платон Јовановић (Епископ бањалучки) и Еписком Сава Трлајић (Еписком горњокарловачки). Осим њих, мучени су и тучени до изнемоглости и на крају се од тих мука упокојили и Митрополит Доситеј Васић (Митрополит загребачки) и Епископ Николај Јокановић (Епископ захумско – херцеговачки).
Сведоци ових мучења и зверских пребијања, сведочили су да је Митрополит загребачки својим џелатима само тихо и мирно говорио: „Децо зашто то чините?“ На то питање нема другог одговора, осим да се ради о дубокој мржњи, јер другог разлога у здравој памети и не може бити.
Након ослобођења и успостављања комунистичке власти, правде за чуваре српства и Српске православне цркве – опет није било. За страдања и смрти епископа, као и више стотина свештеника, нико никада пред судом није одговарао.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНапротив, као правило се успоставило да се одузима сва имовина Српској православној цркви (која у великој мери ни до данас није враћена), да се храмови користе као штале, поготово по руралним местима и да се скрнаве. Комунистичка идеологија била је у својој основи атеистичка и у функцији борбе против религије, вере и нације, а што је било у складу са начелима Манифеста комунистичке партије Маркса и Енгелса.
Управо та идеологија створила је мноштво оних, који и данас непријатељски гледају на Српску православну цркву. Нажалост, много је таквих и у самој Србији. Један универзитетски професор из Новог Сада је само пре неког времена позивао да се храмови Српске православне цркве морају сквотирати и претворити у пабове. Треба да знамо да тај наум није изречен у шали, да је он веома опасан и да је на линији која невезано за идеологију сматра да је Српска православна црква највеће зло, а само зато што чува српство. У Новом Саду, од истих појединаца са мржњом се гледа на намеру Српске православне цркве да у насељу Лиман изгради цркву посвећену Бачким мученицима, који невино пострадаше од мађарских фашиста 1942. године, када је у Новом Саду побијено и под лед бачено око 1300. душа, а у целој Шајкашкој и до 4000 невиних. Распомамљено кличу, сеире и остављају поруке комунистичког типа: „На Лиману цвета цвеће, овде цркве бити неће.“ Ти људи су против цркве и потпуно су на позицији екстремне комунистичке идеологије, која у српству и Српској православној цркви, види свог основног и највећег непријатеља.
Последњи у низу покушаја рушења и деградирања СПЦ па самим тим и целе српске мисли и идеје јесте случај пресуде патријарху српском Порфирију. Овде се на срамоту једне државе и њеног правосуђа судило поглавару једне аутокефалне цркве. Тако нешто је незабележено од времена Другог светског рата а пре тога од времена патријарха Тихона који је страдавао након Октобарске револуције. О правној основаности да се суди ономе ко није и не може бити одговоран за дело које му је државно тужилаштво Словеније ставило на терет ни формално ни суштински не вреди трошити речи. Чињеница да је Његова светост суђена и пресуђена по скраћеном поступку, без права на одбрану, без узимања изјаве и давања одбране довољно говори о објективности самог поступка и о тенденцији и намери као и поруци коју цео наш народ треба добро да запамти.
Овај чин треба да нас сложи у братској љубави и то управо треба да буде наш одговор. На мржњу да одговоримо љубављу, а на неразум – разумом
Заточење патријарха Српске православне цркве, спроведена је у дело не тако давне 1944. године, а годинама пре тога Патријарх је био интерниран у манастиру Војловица и под даноноћном стражом нацистичких војника. Тада су трупе Трећег рајха упутиле у логор Дахау, поглавара Српске православне цркве, Његову Светост патријарха српског Гаврила Дожића и Светог владику Николаја Велимировића. Његова Светост патријарх српски Гаврило на тај начин, ушао је у историју као једини поглавар једне аутокефалне хришћанске цркве у Европи, који је током Другог светског рата био заточен у нацистичком концентрационом логору. Да ли се историја понавља или не – то је у рукама Бога правде. Ипак, јасно је да ови потези усмерени против Српске православне цркве, нису случајни и да имају дуго упориште и јасну намеру. Зато треба гласно рећи да нам је кристално јасно да је напад на Његову Светост патријарга српског Порфирија, напад на целу Српску православну цркву, на њено устројство и све што она јесте. Да је то покушај њеног рушења и дисциплиновања. Такође, то је и чин застрашивања и подривања српства, српске идеје, нације, српског човека уопште. Овај чин треба да нас уједини и да нам отвори очи, да нас уразуми и да схватимо да су српство и Србија у опасности и да можемо опстати само уједињени.
Овај чин треба да нас сложи у братској љубави и то управо треба да буде наш одговор. На мржњу да одговоримо љубављу, а на неразум – разумом. А разум налаже да се уједињујемо у нашој Богом спасаваној вери православној и при нашој светој Српској православној цркви, као једна породица и око наследника трона Светог Саве и нашег духовног предводника Његове Светости Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског господина Порфирија.
Нека Га Господ штити својом моћном десницом да мирно и у слози управља нашом црквом на многа и блага лета!
У памет се Срби!
