ФИФА гејт – свет као утакмица

ФИФА није само спортска организација. Она је савршена метафора посрнулог света у којем живимо

Постоје ретки тренуци када читав свет, бар привидно, почиње да дише истим ритмом. Светско првенство у фудбалу један је од њих. На месец дана замукну политичке расправе, берзански индекси падну у други план, телевизијски дневници уступе простор спортским извештајима, а милијарде људи, без обзира на веру, нацију, језик или идеологију, поглед усмере ка истом месту – зеленој трави и белој лопти.

У томе лежи чар фудбала. Он је вероватно једини савремени језик који без преводиоца разуме читава планета.

Али баш као што иза великог позоришта стоје сценографија, режија и продуценти, тако и иза највећег спортског спектакла стоје новац, интереси, политика и моћ. Светско првенство није само такмичење најбољих репрезентација. Оно је највећа светска позорница на којој се, поред фудбала, игра још једна утакмица – утакмица за утицај, профит и престиж.

Зато ФИФА није само спортска организација. Она је савршена метафора посрнулог света у којем живимо.

Свет нам је од детињства представљан као место у којем постоје правила, закони и једнаке шансе за све. Фудбал је требало да буде његова најлепша слика. Једанаест против једанаест, једна лопта и исти прописи за све учеснике. Али како године пролазе, човек схвата да правила нису увек и правда. Правила често тумачи онај ко има моћ.

Савршено спорно

Историја светских првенстава истовремено је и историја великих спорних одлука. Од полуфинала 1930. године, када је Краљевина Југославија, била тешко оштећена против домаћина Уругваја, преко чувене Марадонине „Божје руке“, до бројних судијских спорова који ни у доба најсавременије технологије нису нестали. Напротив. Данас постоје десетине камера, сензори у лопти, ВАР собе и читаве армије аналитичара. Ипак, спорних одлука није мање. Само су постале софистицираније.

Као и у животу.

Технологија може да измери растојање од неколико милиметара, али не може да измери интерес. Камера може да забележи сваки покрет, али не и намеру. ВАР може да врати снимак десет пута, али не може да врати поверење када људи стекну утисак да правила нису једнака за све.

ФИФА је током готово једног века расла и модернизовала се заједно са светом. Од идеје Жила Римеа да спорт повезује народе после Великог рата, преко телевизијске револуције и комерцијализације, до данашње империје која располаже милијардама долара. Од поменутог Жила Римеа, преко Жоао Авеланжа, Сепа Блатера и садашњег Ђанија Инфантина, са сваким новим председником ширило се и тржиште, повећавао број учесника, расли су приходи, али су расле и сумње. Корупционашке афере, спорни избори домаћина, политички договори, лобирања и хапшења високих функционера показали су да је и најпопуларнији спорт на свету одавно престао да буде само спорт.

То, међутим, није искључиво слика ФИФА.

То је слика данашњег света.

Корупционашке афере, спорни избори домаћина, политички договори, лобирања и хапшења високих функционера показали су да је и најпопуларнији спорт на свету одавно престао да буде само спорт

Интерес изнад правила

Јер шта су светска првенства ако не метафора данашњег глобалног поретка? Велики и јаки одлучују, мали се надају. Правила постоје, али се често савијају под теретом интереса. Највеће речи – правда, ферплеј, једнакост, солидарност, неутралност – најчешће се изговарају онда када су најмање присутне.

Зато није случајно што се последњих година политичари све чешће налазе у првом плану великих спортских догађаја. Данас председници држава не долазе само да гледају финале. Они граде политички престиж, шаљу дипломатске поруке, фотографишу се са председницима федерација и најбољим играчима, знајући да једна слика са финала понекад вреди више од десет политичких самита. Доналд Трамп је само најизразитији пример. Спорт је постао наставак политике другим средствима, а политика је одавно схватила да се симпатије народа лакше освајају на стадиону него у парламенту.

Било би неправедно свести фудбалску игру само на ФИФА. ФИФА организује такмичења, али фудбал играју људи.

Фудбал почиње много пре химни и препуних стадиона. Он почиње на прашњавом или блатњавом терену иза зграде, на испуцалом бетону паркинга, у школском дворишту, у уском сокаку и на сеоској ливади, тамо где се правила договарају пре првог звиждука, и где је игра важнија од резултата. Почиње онда када група клинаца  постави ранчеве као стативе, подели се у неколико екипа и договори да победник остаје на терену. И тада почиње такмичење без калкулација, игра се до последњег даха, од јутра до мрака, искључиво за престиж. Тамо нема ВАР-а, нема спонзора, нема председника федерација, нема милионских уговора. Постоји само радост игре.

И управо зато фудбал преживљава све своје владаре.

Лопта неће стати

Пролазили су председници ФИФА, мењали се друштвени системи, падале државе, распадале се империје, смењивали се идеолошки пореци, али је лопта настављала да се котрља и окреће. Она није припадала ни краљевима, ни диктаторима, ни корпорацијама. Припадала је људима. Људима свих узраста и са свих континената. Можда је то и најважнија лекција коју нам Светско првенство оставља.

Свет није праведан онолико колико бисмо желели. У њему не побеђује увек најбољи, нити свака неправда буде исправљена. Моћ често има последњу реч, а новац уме да надјача и морал и правила. Али живот се, упркос томе, не зауставља.

После сваког спорног пенала игра се наставља. После сваког скандала и фијаска долазе ново првенство и нова нада. После сваке генерације стижу неки нови клинци који верују да је баш њихов гол најважнији на свету.

Зато ће се сутра заборавити и овај шампионат, и овај председник ФИФА, и овај председник САД, и ова политичка препуцавања, и ова медијска бука. Доћи ће неки нови победници, неки нови функционери и неке нове афере.

Само ће лопта остати иста.

Она ће се и даље шутирати по школским двориштима, по бразилским фавелама, афричким пустињама, европским квартовима, руским степама, иранским планинама и балканским беспућима. Деца ће и даље сањати да једног дана заиграју на Светском првенству, а ми старији ћемо, упркос разочарању и свему што знамо о свету, поново сести пред телевизор и поверовати да је овога пута правда можда ипак могућа.

Јер човек, изгледа, не живи само од истине. Живи и од наде.

А док има наде, биће и фудбала.