Заклети обожавалац Оријента, колумниста Компаса се у јуну обрео у Берлину, оличењу Запада, који као да се заветовао да уништи самог себе. Денацификација се изродила у денемачкизацију и данас није лако говорити о Берлину а не говорити о Оријенту и једном од главних мотора његове глобализације – западној самомржњи
Стиховима Ане Николић, „било ми је лепо, ма коме не би било лепо“ у јуну у Берлину, који сам претходни пут посетио пре 42 године. Коначно сам поново појео свој омиљени десерт, „алват (ал) џибне“, алву од сира, који је у ствари врста кајмака. У Сирији и Либану није лако наћи добру ван Хаме односно Триполија, а берлинска је била, јео сам је у две посластичарнице у Нојколну, као да сам се вратио у Хаму или (либански) Триполи.
„Сахара“, ланац суданских ресторана брзе хране, био је мој избор за вечеру. Најближе место у коме су сервирали „утапам“, вегетаријанско јело које је немогуће наручити ван оних „глобалних градова“ у којима живи бројна дијаспора из Тамил Надуа и Карнатаке, био је десетак минута хода од стана у коме сам одсео – прекопута шареног гопурама који као да је то јутро довезен из Мадураија, врелог града који је индијскији од свега другог у Индији.
Свезнајући Гугл је сабрао два и два, моју Јутјуб плејлисту и чињеницу да сам у Берлину, и свих осам дана, планирао сам шест, на телефону ми је сервирао рекламу за Цецин концерт 3. октобра у „Убер Итс мјузикхолу“, раније познатом као „Верти мјузикхол“. Његову адресу као да је, с неба, за своју вољену одабрао Жељко Ражнатовић: Mercedes-Platz 1, 10243 Berlin.
Као и у многим другим западноевропски глобализованим градовима, велики део Берлина је данас источније од „Србије на Истоку“. Понекад је потребно да погледате име улице да бисте схватили да сте у (Западној) Европи. Не знам кога то више радује – да ли заљубљеника у Оријент као што сам ја, или неког Србина кога је Запад натерао да га презре.
Судећи по Берлину, а ни Париз није много другачији, велики део центра Напуља личи на депонију која, багерима, ноћу буде малкице зауздана – не верујем да, ако сте, како воле да кажу случајни Срби, „антиевропски“ оријентисани, Западу можете да пожелите веће зло од онога које су му донеле његове владајуће, центристичке елите. Оно што може да збуни злурадог Србина јесте чињеница да је реч о споровозној цивилизацијској самодеструкцији.
БЕРЛИН СУЛТАНАХМЕТПЛАЦ И СНОВИ О НОВИЈОЈ „НОВОЈ ГЕРМАНИЈИ“
„Деконтаминација“ је 1933. године постала једна од омиљених Хитлерових речи – и зато није коришћена у денацификацији (Западне) Немачке. Истребљење је, наиме, логични последњи стадијум „деконтаминације“, њена најсигурнија кућа. Али Борка Павићевић је овде, мерено речју коју је угурала у српски језик, била успешнија него Хитлер у Немачкој, па се новоговором „Друге Србије“ може рећи да су данас немачке елите успешне у „деконтаминацији“ немачкости – коју је Хитлер желео да сачува „деконтаминацијом“.
ФОТО: Chizhevskaya Ekaterina/ShutterstockБерлин ми личи на спој посмртног марша и лабудове песме Запада, цивилизације која је, на врхунцу моћи, у богатству какво историја не познаје, решила да сахрани саму себе. Шпигл, најутицајнији немачки недељник, описао је Немачку у последњој недељи јуна као „нацију заглављену у мочвари сумње у себе“, „у продуженом стању колективне депресије“.
Главни повод јесте пораз од Парагваја, и испадање са Светског првенства у фудбалу, који је донео Немачкој. Новинар Шпигла пише да је фудбал „кључни барометар благостања земље“. Али пораз од Паргавајa буди у Немачкој и неке непријатне асоцијације.
У прашумама Парагвајa су, наиме, 1886. године Ничеова сестра Елизабет и њен супруг Бернард Ферстер, који су веровали да је немачка култура угрожена утицајем Јевреја, основали „чисто аријевску“ насељеничку колонију „Нова Немачка“ – која је пропала, али и даље у том делу Парагваја има људи који говоре немачки. Сахрани Елизабет Ниче 1935. године присуствовали су Хитлер и неки од његових најближих сарадника.
Као и у многим другим западноевропски глобализованим градовима, велики део Берлина је данас источније од „Србије на Истоку“. Понекад је потребно да погледате име улице да бисте схватили да сте у (Западној) Европи. Не знам кога то више радује – да ли заљубљеника у Оријент као што сам ја, или неког Србина кога је Запад натерао да га презре
Није ме изненадио број „свиђања“ које су, после фудбалског пораза, добиле објаве у којима се тврди да је Парагвај данас више немачки од Немачке, и да је то узрок – не само фудбалског – дебакла велике земље. Није добро када се претерује, у било чему па ни у денацификацији. Фудбал и Парагвај само су приручна огледала безумља немачке владајуће класе, која је учинила да идеја о Немачкој као новијој „Новој Германији“ не звучи сулудо.
Било је и експлицитнијих статуса: „Немачка није пропала. Она бива демонтирана… Немачка није изгубила само једну фудбалску утакмицу… Медији, академска заједница и политичари отворено славе демографско и културно брисање као ‘диверзитет’, док обични Немци постају сиромашнији, мање безбедни и више цензурисани… Деценије ‘прогресивне’, зелене, глобалистичке владавине донеле су: економску стагнацију, демографско самоубиство и културно брисање… Време је да буду скинути проклети ланци.“
Александерплацу би данас више пристајало име „Султанахметплац“. Фридрихштрасе би могла да буде „Саладинштрасе“, а за Улица Карла Маркса, у некада (немачком и) радничком Нојколну, примеренији назив би био „Осмина улица“ – пошто је Осама лепо сиријско име, једно од најпопуларнијих и најлепших. Зато га је изабрала и Бин Ладенова мајка, која, вероватно, није могла да наслути да је родила највећег „револуционара“ – после Лењина.
Остало је и другачијих, цивилизацијски „недеконтаминираних“ делова Берлина, па верујем да ни наш председник није незадовољан – иако је, у оријентализованим четвртима које су мени легле, Макс Вебер једна од последњих асоцијација.
СУДАР НЕПОМИРЉИВИХ РАЗЛИЧИТОСТИ
У чему је проблем? Шта може бити лоше у томе што кебаб можете да поједете на малтене сваком ћошку, или што сам толико лако нашао утапам и халват џибне – два специјалитета која нећете моћи да направити према рецепту са интернета, колико год да сте вешти?
Берлин је само један у дугачком низу западних градова – још их је више у Ирској, Енглеској, Канади, Аустралији, Минесоти, чак и у Тексасу, него у Немачкој – у које се населио огроман број људи из радикално, непомирљиво различитих незападних култура. Одавно се одустало од покушаја њихове интеграције и асимилације у суштински различита западна друштва, која, толико је много придошлица, не би била изгледна, а данас је немогућа. Само је питање времена када ће из градова које су преузели „испљунути“ преостале белачке „домороце“.
ФОТО: teutopress GmbH/imago stock&people/ProfimediaРеч је о (добровољној) инверзној колонизацији, која по својој масовности и разорним друштвеним последицама надилази учинак најдеструктивнијих облика (насилног) западног насељеничког колонијализма. Оно што је кључно, није реч о резултату деловања „слепих“ историјских сила већ о идеолошки индукованом судару непомирљивих културних програма – западног, који је постао рецесивни, и незападних, који мељу матрицу западних друштава, растресену либерализмом, декаденцијом и метастазираним индивидуализмом.
Берлин ми личи на спој посмртног марша и лабудове песме Запада, цивилизације која је, на врхунцу моћи, у богатству какво историја не познаје, решила да сахрани саму себе
Мигранти и њихови потомци углавном бивају социјализовани у одвојеним друштвеним световима, несамерљивим са оним у који су се угнездили – вољом либералних елита које су, углавном, желеле било да западне метрополе претворе у „глобалне градове“ било да обаве замену становништва које није склоно да гласа за плодове њихове самомржње.
Важан део проблема је чињеница да не постоји „глобални“ одељак људске самосвести. Глобализација је допринела стварању отровне илузије да постоји, а либерализам да та илузија може да добије одржив одраз у стварности, који није козметички и перформативан.
Проблем није у раси и различитој религији – мада, по себи, јесте у исламу, који се меша у све у друштву у коме пусти корен, и од тада више ништа не оставља по страни – већ у оном дубоком, углавном неприметном али неизбежном, што пада испод прага перцепције. То што чучи иза (радикалне) верске или расне разлике јесу културни обрасци односно дубоке културе које су несамерљиве са западним вредностима, скоро свим, и неуклопиве у западне светове, посебно када је реч о либералним димензијама садашњости Запада.
Колико је раса мало важна одлично илуструјемо ми Срби, који смо белачки али не и западни народ. Но, хришћанска вера чини наше другоевропејство, српску различитост у односу на Запад, мање „страним“ и више самерљивим са западном цивилизацијском матрицом, која се манифестује у једном броју сродних дубоко културалних варијетета.
По правилу, и када је аутохтон – дакле када није, као данас у западним земљама, производ друштвеног и политичког инжењеринга – диверзитет је терет; велики и јако скуп. Када одлучите да га индукујете, он ће пре или касније постати фаталан по (скоро) све оно чиме се, мање или више, поносе (скоро) сви западњаци – од богатства до финих слобода и права.
Немци су много волели своје јавне базене – има их више од 6.000, од тога је 2.500 отворених, који раде само лети. Темељно етнички и верски „очишћени“ у протеклих десетак година, денемачкизовани базени су једна од првих ствари које су Немци изгубили. Колико год да су јавни, немачка полиција више није у стању да заштити Немице од силовања. Једно време су на базене одлазиле рано ујутру, али и то је убрзо постало немогуће.
Када неинтегрисане незападне заједнице пређу 5% становништва једног града или државе, оне постају важан фактор у друштвеном и политичком животу. Када пређу 20%, оне постају одлучујући чинилац и више ништа није могуће учинити мимо њихове воље. Наравно, има тих радикално другачијих људи који су се уклопили и „утопили“ у окружење у коме су се нашли, али њих је ем мало, реч је о изузецима, ем замагљују оно што постаје извесно.
Самоубиство Запада ће бити споро и све ружније. И Берлин илуструје да је Рубикон пређен и да је самодеструкција незаустављива. У њеној позадини се налази једноставна чињеница: либерализам је културално слепа идеологија западњака, и самоозападњачених незападних нарциса, иако је све у вези с њом повезало са сродним западним културним обрасцима и метастазираним индивидуализмом. Њен централни идеолошки импулс је саморазоран. То је неуниверзална идеологија која, у име своје замишљене универзалности, милитантно, слепачки уништава оно партикуларно, западно, на чему је утемељена.
Не верујем да је лако пронаћи западног „левичара“ који је снагу самомржње праћене страшћу за цивилизацијском самодеструкцијом изразио јасније од немачка социолошкиње и радикалне феминисткиње Верене Бруншвајгер. Она тврди да „белци имају ‘моралну дужност’ да имају мање деце и да дочекају више имиграната јер ‘смо уништили свет’“.
„ТКО БИ ГОРИ, ЕТО ЈЕ ДОЛИ, А ТКО ДОЛИ, ГОРИ ОСТАЈЕ“
Берлин је био епицентар ужаса који је обележио 20. век. Он стаје у немачки културни образац, нацистичку идеологију, лик Адолфа Хитлера и најпознатији стих „Песме Немаца“, који каже: „Немачка, Немачка изнад свега, изнад свега на свету!“
Берлин је данас једно од оличења судбине која се „смеши“ Западу у 21. веку. Њен узрок стаје у најпознатију реченицу Ангеле Меркел, коју је изговорила на врхунцу „мигрантске кризе“, 31. августа 2015. године, пошто је (сама) одлучила да широм „отвори врата“ Немачке за стотине хиљада (правих) избеглица и (лажних) азиланата из држава Азије и Африке: „Wir schaffen das“, у преводу: „Ми то можемо“ или „успећемо у томе“.
ФОТО: REUTERS/Brendan McDermidДесет година касније је сасвим јасно да Немци нису успели, да не могу, да је лудорија Ангеле Меркел постала толико велика да би Немачкој, посматраној кроз призму Берлина, одговарала химна чији је рефрен: „Немачка, Немачка испод свега, испод свега на свету.“
Само је један мој утисак био јачи – колико мало многи Немци маре за такву стварност. Уз осам деценија испирања мозгова, са тајном службом која надзире резултате, главни разлог је чињеница да су Немци много више незаинтересовани за друге него толерантни.
Тешко је говорити о Немачкој а не говорити о нацизму – не зато што га данас има већ првенствено због онога шта, и како, немачка владајућа елита чини како се не би вратио. При томе, оно што је у денемачкизованом Берлину остало немачко, углавном је кодирано бездушном, челичном логиком и ригидношћу коју везујемо за нацизам.
Такви су и дугачки репови денацификације, оличени у антифашистичким постерима излепљеним по улицама и кратким пропагандистичким филмовима, који се, уз рекламе, емитују биоскопској публици. Такав је и однос према строго контролисаној демократији, демонстрацијама, чак и према укрцавању у авионе на берлинском аеродрому (зато сам остао два дана дуже). Реч је о правилима чији кровни циљ није само успостављање и одржавање реда већ демонстрација моћи чији је интегрални део понижавање.
АНГЕЛИНИ ДОБРОВОЉНИ СПАСИОЦИ
Посматрао сам 8. јуна поред станице „Фридрихштрасе“ протест против канцелара Фридриха Мерца, који ће, када Кир Стармер коначно оде са места британског премијера, постати највећа „карикатура“ у галерији политичких нула које владају државама Западне Европе. Већ је постао најгори немачки канцелар од краја Другог светског рата.
Протест је био тако и толико обезбеђен од стране полиције да је више личио на транспорт заробљеника у Аушвиц, или неки други логор, него на демонстрације. Бубњарима је не само било забрањено да ударају у своје добоше већ и да ходају заједно.
И када су убијали Јевреје, и када подржавају Израел док убија Палестинце, све што немачке власти раде вођено је истим културним обрасцем, који се мења спорије од свих других на Западу. Не чуди ме да су потомци „Хитлерових добровољних џелата“ Јевреја, Рома и Словена постали „Ангелини добровољни спасиоци“ Сиријаца, Авганистанаца и Иранаца. „Немачка изнад свега“ и „Немачка испод свега“ јесу лице и наличје исте дубоке културе.
ФОТО: Hélène Rigny / Hans Lucas via Reuters ConnectЧак је и презир пролазника, „урбаних“, „кул“ Берлинаца према углавном сиромашним, белим људима који су мирно протестовали 8. јуна био кодиран нацизмом. Они који су ми личили на нацисте били су „антифашисти“, који су гестикулирали, претили и псовали са тротоара, а не људи који су против безумне економске, имиграционе и еколошке политике.
„Они нису из Берлина, они су доведени са стране“, рекла ми је касније пријатељица. Белац, сиромашни радник из (источнонемачке) „провинције“, постао је Ausländer једног, у суштини, неонацистичког либерализма. Чињеница да је широм западног света (и његове случајно српске околине) „либерализам“ постао фашистички, у Немачкој је још упадљивија.
Чини ми се да стварност Берлина – која стаје у слоган „Немачка испод свега“ – обећава да ће се појавити вођа који ће поново обећати „Немачку изнад свега“. Мада, можда, у њој Немци тада не буду већина. Можда је судбина Немачке већ постала да остане „испод свега“
„Либерализам“ је данас идеологија западне самомржње, класних привилегија и мазохизма. Вратићу се касније на чињеницу да, судећи по Нојколну и запуштеном делу Кројцберга, важи да – што је више „левичарска“, то је више мазохистичка.
Постоји један упадљив изузетак од кодираности нацизмом недемачкизованих аспеката друштвеног света Берлина – тупави слогани, свеприсутни антифашистички колико и рекламни, чак и најаве за нову сезону у једном од позоришта. Као да се, свесни колико су нацистички слогани били моћни и паметни, немачки „копирајтери“ данас плаше да ће сваки добар мото звучати нацистички. Денацификација, изгледа, укључује заглупљивање.
Немачка елита је одлучила да Немачку казни много више од америчких окупатора и Нирнбершког суда. А он је у постисторијској ревизији историје – на којој је утемељена такозвана Европска унија – превреднован и схваћен као предигра Хашког (пара)трибунала, док је Аушвиц уоквирен као пуко загревање за Сребреницу, фалсификовану као „име геноцида“. „Постисторија“ каже и да је Јасеновац лепа европска ливада поред Саве, декорисана бетонским цветом који је смислио ум једног од првих српских аутошовиниста.
Не ваља кад претерате – кажем то као унук комунисте, сељака кога је немачки војник убио 1941. године на пијаци у Пожеги, пошто је четнички симпатизер викнуо „комуниста“, и показао на деду. (Мој отац више није улазио у цркве, а ја сам остао некрштен.)
Чини ми се да стварност Берлина – која стаје у слоган „Немачка испод свега“ – обећава да ће се појавити вођа који ће поново обећати „Немачку изнад свега“. Мада, можда у њој Немци тада не буду већина. Можда је судбина Немачке већ постала да остане „испод свега“.
БЕРЛИН ЈЕ ПАРАЗИТСКИ ГРАД
„Загреб је хладан град“, оличење уштројеног и умртвљеног Балкана, али нисам очекивао да је Берлин, познат по местима за излазак, толико мртав град. Главни утисак већ у рано предвечерје је тишина; свеприсутни мук који мирише на урбано мртвило. Изузетак је више неколико улица, углавном у Кројцбергу, него неколико четврти. Недељом цео Берлин – град са предивним, пространим зеленим гробљима, нисам видео лепша, оставља утисак огромног гробља. Места из којег је исисан живот.
Берлин је и престоница-паразит. Немачка је, наиме, једина држава у Европској унији чији бруто друштвени производ по глави становника порасте ако се не рачуна њен главни град. Насупрот Немачке је Грчка, чији би становници, у просеку, били 20% сиромашнији ако у њој не би била Атина. Најближа Немачкој је Италија, али чак су и њени становници богатији када се узме у обзир Рим него без њега, мада само за 1,5%.
Велики број становника Берлина паразити су политичке коректности и будаластог милосрђа. Музеји бивају, често без најаве, затворени раније, а делови неких, као што је Музеј Штазија, стално су затворени због недостатка радне снаге.
Но, социјална помоћ је и даље једна од најиздашнијих у Европи, при томе број страних држављана који имају право на њу стално расте. Породица са двоје деце, у којој су оба родитеља примаоци помоћи, месечно ће добити најмање 1.783 евра. Немачка за „социјалу“ годишње издваја 51 милијарду евра. Многи немају интерес да се запосле.
Није ме толико изненадила количина ђубрета по тротоарима и старих ствари, лавабоа, распаднутих фотеља и водокотлића, остављених испред зграда, само зато што сам прошле године био у Велу на Рајни, немачком прилепку Базела, прљавијег од слике српске паланке коју у својој глави има типични београдски случајни Србин.
Није реч о резултату деловања „слепих“ историјских сила већ о идеолошки индукованом судару непомирљивих културних програма – западног, који је постао рецесивни, и незападних, који мељу матрицу западних друштава, растресену либерализмом, декаденцијом и метастазираним индивидуализмом
Берлин је и „атеистичка престоница Европе“. Мање од 30% становника је религиозно. Стално растући број муслимана, има их више од 10%, већи је од броја католика, а протестанти, најбројнија верска заједница, чине само 15% становништва. Питање је године када ће муслимани постати најбројнији међу верујућим Берлинцима.
Пошто живим у Старом граду, који је, заједно са Врачаром, престоница култа „нема нигде“ / „ово је страшно“, стално слушам власнике паса који кукају на недовољно често „шишање“ траве. Али у поређењу са берлинским парковима и травњацима, београдски су „ћелави“. Сем пар паркова и гробаља, трава и жбуње у Берлину жуде за Александром Шапићем.
Два су главна разлога зашто је зеленило у Берлину „страшније“ од „престрашног“ Београда. Један је еколошко безумље, други је, још веће, антируско безумље.
У Немачкој је само 6% станова климатизовано, у све врелијем Берлину још мање. Потребан је перверзни број сагласности да би, ако живите у стамбеној згради, могли да уградите клима-уређај. Година 2003. је била година еколошког лапота у Паризу, преко 14.000, углавном старијих људи умрло је у врелим становима, који су постали „замке смрти“. „Левичарски“ Берлин, још већи бастион еколошких фундаменталиста који презиру (живе) људе, као да покушава да ухвати корак са Паризом. Већина болница у Немачкој није климатизована, иако је већ у јуну температура у Берлину достигла 40 степени.
ФОТО: Matthias Lüdecke/akg-images/ProfimediaЛЕПШЕ ЈЕ СА КУЛТУРОМ (ОНДА КАДА НИЈЕ РУЖНИЈЕ)
Оно чега се у Берлину прелива јесу (антинемачки) расизам и (немачки) ауторасизам. Један од ружнијих тренутака током пријатног боравка јесте плесна представа у позоришту које се зове „Фолксбине“ на Роза Луксембург плацу (у преводу „Народна сцена“), иако би му пристајало име „Антинародна сцена“. Рекао бих да је пословично „крме“ више добродошло у Техерану него радник у овој раскошно финансираној институцији, која је издала своје име и адресу.
У маниру полуталентованих уметничких деконтаминатора српства, успешних предузетника (високо селективног) „суочавања са прошлошћу“, у представи Goodbye Berlin, наслов је на енглеском пошто је текст базиран на истоименој (полу)аутобиографској збирци прича Кристофера Ишервуда, која је била предложак филма Кабаре, оригинални, вајмарски контекст је више јадно него невешто испреплетен са савременим. Резултат је, и фигуративно и прилично буквално, оргија расизма (команданткиња параде је Аргентинка) – политички коректна, германизована и изврнута, плесна верзија „Курсаџија“, коју сам одгледао са најјефтиније галерије. Оно најружније је било одушевљење, повремено се граничило са екстазом, ауторасистичке берлинске публика. Жао ми је било плесача.
Ту количину злоћудног ауторасизма није лако видети ни и у београдском Центру за културну деконтаминацију. Ако у свему томе има неке утехе, онда је то чињеница да важи – не могу да се одлучим шта више – „Србија је свет“ или „Свет је Србија“. Наравно, само у оном смислу који реч „свет“ има међу самопорекнутим српским елитама – као „синоним“ за Запад, илузија која се рађа у њиховом поносном незнању схваћеном као свезнање.
Немачка самомржња је свеприсутна у истим класним и статусним круговима као српска у Србији. Не знам да ли се може говорити о немачком аутошовинизму – Бруншвајгер је ауторасисткиња, не аутошовинисткиња. Она „само“ жели да Немци (масовно) престану да се рађају, не и да (масовно) умиру, али знакови поред пута у родомржњу су слични.
Једно од лепших искустава је била – више посета биоскопу „Интернационал“, драгуљу „високог“ социјалистичког модернизма, него гледање филма – у огледној четврти покојног источног Берлина, у Булевару Карла Маркса. Подједнако узбудљив је западни одговор на „социјалистички монументализам“ на ободу огромног парка Тиргартен. Разорени кварт Ханзавиртел ту је обновљен као „град у шуми“, „симбол демократског, отвореног модерног града“, и остао је један од лепших успомена на хладноратовско ривалство.
На рушевинама је настала серија стамбених зграда, сваку је пројектовао други архитекта, међу којима су Сеп Руф, Волтер Гропијус и Алвар Алто, дечје позориште, две цркве, посетио сам католичку цркву током службе – нико од верника није имао мање од 80 година, и још неколико зграда. Најимпресивнија је Академија уметности, која, имам утисак, није била само инспирација „архитектама“ једног београдског и једног новосадског факултета.
У кафеу „Тиргартен“, чини се једином у крају, предивном као и зграда Оскара Нимајера у којој се сместио, открио сам коначно нешто немачко – сок од рабабаре, тачније рабарбершорле, газирану варијанту. До краја пута „Fritz-spritz Bio-Rhabarberschorle“ је, уз „Fritz-kola super zero“, остало моје омиљено пиће.
Свиђа ми се што је немачка, јако успешна верзија „Кока-коле“ названа ултимативним немачким именом Фриц. Уосталом, немале разлике између људи који говоре немачки стају у изреку – „Франц није Фриц“, односно, у културалном преводу, Аустријанац није Немац.
ФОТО: IMAGO/epd via Reuters ConnectИпак, ако ћемо бедекерски, моје најлепше „културно“ искуство је била Нова национална галерија. (Изузетак је изложба „Култ магле“ Фуђико Накаје. Иако се трудим, не могу да нађем много тога што сам у стању да заволим у вези с Јапаном, земљом од које нисам нашао одбојнију. Жао ми је тих људи, заробљених у једном опсесивно дехуманизујућем друштву.)
Од саме зграде, преко сталне поставке до изложби, у Новој националној галерији је поклекао чак и антиелитиста у мени. Уосталом, речима прве српске тајкунке и првог српског маркетиншког мага, које су обележиле 1995. годину: „Лепше је са културом“. Нажалост, реч је о ужасима (умноженог) самопорицања и беди елитизма, у Србији је, одавно, углавном јако ружно са културом. Лепо је, не увек и најлепше, са „Задругом“ која је постала „Елита“.
ЦРНИЛО У ОКУ ПОСМАТРАЧА
Поред антинародног, могло би се рећи и случајно немачког, „Фолксбине“, у кући Карла Либкнехта, који је заједно са Розом Луксембург и Кларом Цеткин основао Комунистичку партију Немачке, налази се седиште странке Ди Линке. Тешко је рећи која је од немачких центристичких партија, чији монопол чува орвеловски безбедносни апарат, више антисрпска, али оно што је поражавајуће јесте то да је у конкуренцији и Ди Линке, која је најмање драга естаблишменту и најудаљенија од „епицентра“ прихватљивог центризма.
Немачка се променила и на начине који нису очити, али који боду поносно српско око. Оно што је, кажу, наставак не толико ружног колико најружнијег се пролепшало, а оно што је било лепо постало је одвратно. Некада у Немачкој најружније није било у оку посматрача, али чини ми се да и лепота и ружноћа у њој одавно станују само у оку посматрача.
Странка Ди Линке одлично илуструје важан разлог зашто верујем да, гледано из поносно из српског угла, у Немачкој данас постоји црње од најцрњег. Тиче се и улоге коју је у Србији имала, вероватно и даље има, њена фондација, Роза Луксембург Штифтунг.
Важан део проблема јесте чињеница да не постоји „глобални“ одељак људске самосвести. Глобализација је допринела стварању отровне илузије да постоји, а либерализам да та илузија може да добије одржив одраз у стварности, који није козметички и перформативан
„Роза“, како је зову њене спонзоруше у Србији, створила је овде антинародне, антирадничке и антисрпске „праве левичаре“, који функционишу као псеудомарксистички огранак, некада „Друге“, данас случајне Србије. Колико је погубна склоност поносно српског дела естаблишмента да их омаловажава и игнорише дошла је до изражаја у првим данима и недељама Друге српске обојене револуције, чији су иницијатори били (Розини) „прави левичари“. Њихов утицај су временом смањили њихови (сорошевски) „либерални“ ривали. Реч је о мржњи малих разлика, које су, када је реч о односу према српству, занемарљиве.
ФОТО: SOEREN STACHE/AFP/Profimedia„Роза“ је у Србији деловала као да је немачки огранак Сорош фондације. Њен фокус је био, у суштини, на „нацификацији“ не толико српског национализма колико поноса српством, и поистовећивању српских деведесетих са немачким тридесетим и четрдесетим.
Један од кључних „сорошевских“, антисрпских подухвата које је „Роза“ финансирала био је вишегодишњи ревизионистички пројекат „Посета Старом сајмишту“, што је била упоредна денемачкизација и србизација овог логора, који је током рата био на територији (прве) Независне Државе Хрватске. Њен интегрални део је био семинар „Контексти настанка фашиз(а)ма“. Кључно је ово вриштеће „а“ у загради, којим нацизам бива умножен.
Срби су, мој деда је био један од многих, страдали од немачког антисрпског фашизма. Данас нам бива сервирано злопаћење које су нам припремили немачки антисрпски антифашисти.
НОЈКОЛН ИЛИ „СВИЂА МИ СЕ ДА ТИ НЕ БУДЕ ПРИЈАТНО“
Нојколн, некада велика радничка четврт која одолева „џентрификацији“, али не и (и)миграцијама, илуструје чињеницу да чак и велико друштвено злочињење, вођено „либералном“ самомржњом, може да добије своје слатко, мада неодрживо наличје.
У њему, и даље у миру, живе остаци немачких сиромашнијих слојева, хипстери којима је или досадио „Кројцберг 61“ или више не могу да га приуште, турски и арапски (и)мигранти, који вредно и дуго раде, и (не увек паразитски) кул „левичарски“ (и)мигранти, углавном западни бунтовници у потрази за разлогом, којима се никада нигде не жури.
Уз Турке и Арапе, најупадљивији део популације чине ти млади људи које сам видео као „боемске паразите“. Чешће сам их чуо да разговарају на енглеском него на немачком. Нојколн је њихова остварена утопија, хибрид псеудолевичарског кула, метастазиране политичке коректности и (углавном неостварене) уметничке амбиције, у којој је парадно непристајање довољан изговор. Веганство и квазирелигиозна еколошка свест главни су „зачини“ у том берлинском оличењу сумрака левице као политичке снаге.
ФОТО: Philipp Salveter/ShutterstockПоред Нојколна је, с једне стране, битно богатији, „боемско буржујски“, „грађански“, западни део Кројцберга, и даље познат као „Кројцберг 61“, по поштанском броју из времена када је Берлин био подељен. С друге стране је сиромашнији, запуштенији и мање дозирано бунтовни од Нојколна, источни, „панк“ део Кројцберга, познатији као „Кројцберг 36“.
„Кројцберг 61“ ми је деловао као реликт (западних) деведесетих, пластифициране ере, пун „буржујских боема“, оригинално наследника „јапија“, познатијих као „бобос“. Они су деведесетих спојили „јапи“ аспирације и „етику“ са „боемијом“, првенствено са нападном, наизглед алтернативном естетиком. „Кројцберг 61“ је сигурна кућа баштиника овог саморазумевања; мека за наслеђене или зарађене паре које воле да парадирају у софистицираној, „арти“ гардероби, и обитавају у минималистичкој стерилности, која се везују за буржоаску дистинкцију кориговану пажљиво лажираном непристајањем.
„Кројцберг 36“ јесте сиров, неретко непријатан, делује антибуржујски, али безбедан и контролисан – и зато представља савршену позадину за обред прелаза бунтовних западних адолесцената. Нојколн је, у скоро сваком смислу, између два Кројцеберга, али сувише зомбиран, миран и умртвљујући да би могао да одговори на очекивања постисторијских „левичара“, којима се свиђа да њима – и свима другима – буде непријатно.
Масовно су побркали бунт и мазохизам. Своје испражњено идеолошко верују, и илузију да су бунтовници, прихрањују ставом да је капиталистички свет неправедан, болан и ружан, што углавном јесте, и да људи треба да осете да је такав – и док испијају пиво у дозирано полураспаднутом кафеу, дизајнираном да делује полураспаднуто, или једу фалафел.
Масовно су побркали бунт и мазохизам. Своје испражњено идеолошко верују, и илузију да су бунтовници, прихрањују ставом да је капиталистички свет неправедан, болан и ружан, што углавном јесте, и да људи треба да осете да је такав – и док испијају пиво у дозирано полураспаднутом кафеу, дизајнираном да делује полураспаднуто, или једу фалафел
Уместо да макар покушају да узнемире капиталисте и њихове мињоне – мислим да не знају како, пошто су све оно што су тражили већ добили; Берлин је и „квир“ и „еколошка“ мека – они уживају у томе што сами, и сви око њих, бивају узнемиравани од просјака, наркомана и пијанаца, који су, верујем, препознали њихову псеудоидеолошку играчку-плачку. Левица је постала идеологија мазохиста, и зато данас њен класни завет живи само на десници.
УБИЈ МЕ ФИНО, ПОЛАКО
Не знам како би Ана Николић реаговала на Нојколн. Укуси су различити. Мени је деловао као шарена маска глобализације и неолиберализма обузданог веберовским оковима, који се још држе. У њему нема ничега истински узнемирујућег што би могло да покрене на побуну. Нојколн је слика краја левице – једине идеологије која је умрла после пада Берлинског зида, и која се од тада није придигла из мртвих. Када су „левичари“ прихватили „геј је ОК“ мантру, постали су ОК свима који би морали да их доживљавају као непријатеље.
ФОТО: Joko/imago stock&people/Profimedia„Квир“ је реч којом су „левичари“, наравно не само немачки, себи извадили срце. „Екологијом“ су затим фино, полако убили своју душу. Остали су им само јефтини ритуали.
Берлин је жива илустрација суноврата левице, који је изнад свега идентитетски. Кренула је од народа и радника, скренула према женама и мигрантима, залутала у геју и трансу, и на крају се изгубила у флуидностима, бесполност је њихов логични крај, и сваковрсном нихилизму. Главно питање које данас поставља себи јесте – како да се довољно казни.
Незгодно је када у један такав, рашрафљени свет, у метрополу без котви и лојалности, пустите стотине хиљада људи који су навикли на лојалност и извесности, и са страшћу им се покоравају. Опсесивно одвајан од ружне прошлости, слеп према садашњости, Берлин је постао метропола која је рекла збогом будућности. Бар има алве од сира.
