Представници 13 америчких колонија побуњених против Велике Британије потписали су 4. јула 1776, пре 250 година, Декларацију о независности у којој су изложене тежње нове нације.
Био је то акт проглашења суверености Сједињених Америчких Држава.
Декларацију је усвојио Други континентални конгрес, одржаван у Филаделфији, у здању које ће постати знано као „Индепенденс Хол“.
Очеви оснивачи нације усвојили су тада текст документа који је објашњавао неопходност осамостаљења од британске круне.
Текст садржи, осим наглашавања права на револуцију с циљем противљења тиранији, наглашавање да је Творац све људе створио једнаким те да постоји неотуђиво право човека на слободу и срећу.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Незадовољни представници америчких колонија претходно су стандардно одбацивали одлуке британског парламента, али су уважвали круну, сада је, међутим, и сам краљ Дзорџ III кроз текст Декларације по више основа окривљен.
Рат за осамостаљење у тренутку проглашења независности трајао је већ дуже од годину дана.
Сам акт проглашења, односно усвајања Декларације независности није био, поред несумњиве свечане ноте, никакав моменат усхићења.
Већина делегата колонија била је забринута како ће се прилике надаље развијати.
Претходни изрази незадовољства, уључујући одбацивање разних пореских или царинских оптерећења, ма колико озбиљни, нису били тако опасни.
Проглашење независности било је, напротив, акт побуне против права круне и повлачио је најстрожу одговорност.
Зна се отуда да су се поједини делегати приликом давања сагласности на текст Декларације међусобно обраћали црнохуморним досеткама на тему вешања које би могло да их задеси уколико буду поражени.
Краљ Џорџ III их је заиста прогласио побуњеницима августа 1776. године.
Рат за независност започео је априла 1775. биткама код Лексингтона и Конкорда.
Употреби оружја претходило је дугогодишње надмудривање између америчких колониста, у време осамостаљења било их је приближно 2,5 милиона, и британских власти.
У позадини сукоба налазило се одбијање колониста да прихвате наметана пореска и царинска оптерећења.
Британски модел, све време постојања колонијалне империје, па и тада у 18. веку, за разлику од већине других колонијалних метропола, значио је да колоније морају себе да издржавају.
ФОТО: Shutterstock/MehaniqОво је даље подразумевало покривање трошкова не само из домена унутрашњих питања колоније и њене администрације него и покривање свих трошкова целокупаног војно-административног апарата упућеног из метрополе.
У случају британских формација у колонији то су били плаћеници, најчешће прикупљени у немачким земљама.
Ваља имати у виду да су америчке колоније биле настањене досељеницима са британских острва и незнатно урођеницима, а они су долазак на тло америчког континента видели као освајање слободе.
Пространства природно богатог, слабо настањеног континента, без присуства традиционалних структура европске друштвене стратификације по себи су већ била својеврсно обећање претходно такорећи непојмљивих слобода.
На пореска оптерећења, увођење такси и слично, Американци су реаговали негодовањем, саботажом, игнорисањем, с тезом да парламент у Лондону није надлежан за њих пошто тамо нема представника колонија.
Одлуке парламента у Лондону из 1765. или 1767. с циљем повећања прихода из колонија, или Таунсендови закони, углавом нису заживели.
Позната „Бостонска чајанка“ децембра 1773. био је чин који је недвосмилено показивао неприхватање додатних царинских оптерећења, трговачких и поморских монопола и слично, чак и онда када је то било нарушавање интереса круне.
Већ Први континентални конгрес септембра 1774. донео је одлуку да се британска роба бојкотује.
Други континентални конгрес сазван је маја 1775. такође у Филаделфији.
Конгрес је 11. јуна 1776. донео одлуку о именовању Комитета петорице, чији је задатак било обликовање Декларације независности.
Комитет су сачињавали Џон Адамс, Бенџамин Френклин, Томас Џеферсон, Роџер Шерман и Роберт Ливингстон.
Колико се зна, Џон Адамс, који се претходно највише истицао заступањам осамостаљења, инсистирао је да се писање текста Декларације повери Томасу Џеферсону.
До 28. јуна Џеферсон је обликовао текст који је, осим прогласа осамостаљења, садржао и шире тумачење, са како политичким тако и правно-филозофским образложењем.
Наведена су и бројна огрешења колонијалне метрополе, али, поименце, и самог краља Џорџа III, који је оптужен да тежи тираниди.
Отуда је наглашено право слободних људи на супротстављење, на револуцију.
Настанку Декларације битно је допринела и брошура публиковна јануара те 1776. насловљена „Здрав разум“ из пера Томаса Пејна, у којој се заговарала независност од Британије.
Она је преплавила простор 13 колонија и до данас се сматра, сразмерно ондашњој популацији, једном од најчитанијих публикација у историји САД.
Усвајање је у крајњем описано као једногласно, мада су све до тада аргументи супротне врсте били такође гласни.
Колебања је било све до самог чина изјашњавања првих дана јула.
До самог краја јуна, две од тринаест колонија нису биле начисто да подржавају независност, Мериленд и Њујорк.
Конгрес је разрађивао Деферсонов изворни текст два дана, да би га после скраћивања углавном прихватио, уз извесна стилска кориговања.
Тако се дошло до текста Декларације који је усвојен 4. јула 1776. Истина, реч – једногласно (усвајање Декларације) накнадно је уметнута у наслов свечане верзије.
Текст Декларације усвојен 4. јула, објављен је два дана касније у листу Пенсилванија ивнинг поуст.
Потом, одлучено је да уследе јавна читања, 8. јула и то у Филаделфији, у Истону и у Трентону у Њу Џерсију.
У штампаном облику Декларација је убрзо раширена широм колонија да би током наредних месеци доспела и у удаљеније тачке ондашњег света.
Позната, често приказивана верзија текста Декларације, калиграфски исписана, са потписима, која се данас налази у Националном архиву у Вашингтону, заправо је свечана верзија обликована касније, на основу одлуке Конгреса од 19. јула.
То је примерак који је требало да остане за историју. Потписи других, осим председавајућег Конгреса, су накнадни, првобитно, декларацију је потписао само Џон Хенкок, председавајући Конреса.
Расплет је, разумљиво, уследио на терену, извојеван је у рату, чији исход је почео да се назире после битака код Саратоге октобра 1777. када се Американцима предао генерал Џон Бергојн са хиљадама војника.
Последица је било ступање Француске у рат на страни САД, а такође и Шпанаца и Холанђана.
Британија је коначно независност Сједињених Држава признала Париским миром септембра 1783. године.
Текст Декларације независности САД послужиће као кључни предложак Декларације о правима човека и грађанина у време Француске револуције 1789. године, а потом и другде, посебно у време таласа осамостаљења латиноамеричких земаља првих деценија 19. века.
