Зашто је тренутно српска здравствена политика боља од америчке и немачке

Када се у Сједињеним Државама, Немачкој и Србији говори о ценама лекова, на први поглед делује да је реч о истом проблему. Здравствени системи троше све више новца, а владе траже начин да тај рачун ограниче без угрожавања доступности терапија. Ипак, иза сличног циља стоје различите политике, али и питање које све више заокупља фармацеутску индустрију. Колико је могуће снизити цену лека, а да произвођач и даље има интерес да га понуди на одређеном тржишту?

Одговор на то питање већ се назире у политикама које воде највеће светске „фармацеутске“ силе. Сједињене Државе покушавају да промене начин на који се формирају цене лекова, док Немачка настоји да смањи притисак који фармацеутска потрошња ствара на њен здравствени систем. И једна и друга политика, међутим, имају последице које превазилазе границе тих земаља.

За Србију је то важно јер је и сама пред истим избором, само са далеко мањим тржиштем и ограниченијим ресурсима. Питање зато није само како обезбедити што нижу цену лекова, већ како новац из здравственог система искористити тако да грађани имају приступ терапијама које су им потребне, укључујући и нове лекове.

Америка жели да промени правила игре

Доналд Трамп је питање цена лекова поставио као један од важнијих приоритета своје економске и здравствене политике. Његова администрација жели да Американци више не плаћају знатно више за исте лекове него пацијенти у другим богатим земљама. Зато се залаже за модел „најповлашћеније нације“, којим би се америчке цене приближиле нижим ценама на другим тржиштима.

У председничкој уредби из маја 2025. године наводи се да Американци за исте лекове плаћају готово три пута више него становници других развијених земаља. Вашингтон зато покушава да уведе модел којим би се америчке цене приближиле нижим ценама на другим тржиштима

На први поглед, рачуница делује једноставно. Ако нека земља за исти лек плаћа мање, зашто би амерички пацијент плаћао више?

Проблем је што фармацеутске компаније цене не посматрају изоловано. Ако ниска цена у једној земљи постане основ за преговоре у Сједињеним Државама, произвођач може имати разлог да ту цену не прихвати или да одложи улазак на одређено тржиште.

ФОТО: refrina/Shutterstock

То није само теоријска могућност. Према истраживању швајцарске фармацеутске индустрије које је објавио „Ројтерс“, од 22 нова иновативна лека представљена у Швајцарској од јануара 2025. до јуна 2026, за седам није ни поднет захтев за уврштавање на листу лекова које обавезно здравствено осигурање покрива. За још три лека произвођачи нису поднели ни захтев за одобрење за швајцарско тржиште.

Разлог је страх да би ниске цене у Швајцарској могле да утичу на цене које исте компаније могу да постигну у Сједињеним Државама, јер се Швајцарска користи као једно од референтних тржишта у америчкој политици цена лекова.

Тиме се отвара и друга страна приче о јефтинијим лековима. Нижа цена може бити добитак за здравствени систем и пацијента, али само док не почне да утиче на одлуку произвођача да ли ће лек уопште понудити на одређеном тржишту.

ФОТО: Halawi/Shutterstock

Немачка бира другачији пут

Док Вашингтон покушава да промени однос цена између Сједињених Држава и остатка света, Немачка тражи уштеде унутар сопственог здравственог система. Берлин жели да ограничи раст фармацеутске потрошње и смањи издатке за лекове, у тренутку када здравствени фондови све теже држе корак са растућим трошковима.

Једна од мера предвиђа повећање обавезног попуста који произвођачи дају за патентиране лекове. Циљ је да здравствени систем уштеди милијарде евра, али фармацеутске компаније упозоравају да би такав приступ могао да учини Немачку мање привлачном за инвестиције и развој нових лекова.

„Све је теже дугорочно оправдати овакве инвестиције“, рекао је Кај Бекман, директор „Мерка“, компаније која је у своје седиште у Дармштату током последње деценије уложила 2,5 милијарди евра.

Његове речи откривају суштину немачке дилеме. Држава покушава да обузда раст издатака за лекове, али истовремено мора да води рачуна да притисак на цене не обесхрабри фармацеутске компаније да у Немачкој улажу у нове терапије.

Упркос различитим приступима, и америчка и немачка здравствена политика показују да цена лека више није само питање односа државе и произвођача. Одлуке великих тржишта све више утичу на то где ће компаније пласирати нове терапије, под којим условима и колико ће бити спремне да улажу у поједине земље.

За Србију је та рачуница сложенија. Њено тржиште је мало у поређењу са америчким или немачким, а простор за раст здравствене потрошње ограничен.

Истовремено, нижа цена лекова сама по себи није довољна ако би због ње нове терапије до домаћих пацијената стизале спорије или у мањем броју. Пред државом је зато тежак задатак да ограничи трошкове, а да систем рефундације остане довољно стабилан и предвидив за увођење нових лекова.

ФОТО: adriaticfoto/Shutterstock

Србија тражи своју равнотежу између цене и доступности

Србија је овог лета направила потез који показује како држава може да снизи трошак лечења, а да притом не иде нужно директним путем обарања цена које произвођачи добијају.

Од 1. августа смањене су партиципације за 769 лекова са Листе А1, док је од 17. августа на листу додато још 18 лекова.

Важно је у овом тренутку споменути и чињеницу да ово није исто што и административно снижавање цене лека. Ради се заправо о томе, да је држава део терета који је раније падао на пацијента преузела на себе. Реч је о промени која, према подацима Министарства здравља, обухвата око три милиона грађана.

Истовремено, цене лекова који се издају на рецепт нису препуштене слободном формирању.

Закон о лековима и медицинским средствима прописује да Влада утврђује критеријуме за формирање цена и највише цене лекова, на основу заједничког предлога министара здравља и трговине. Тај оквир се затим мења одлукама Владе, а Министарство здравља на својој интернет страници објављује важеће одлуке о највишим ценама. 

Другим речима, Србија већ има два различита механизма. Једним држава ограничава колико лек може да кошта на тржишту, а другим одређује колики део тог трошка пада на терет пацијента и колики преузима здравствени систем. Управо у простору између та два механизма налази се могућност да се истовремено чувају и кућни буџети и доступност нових терапија.

У таквом систему, снижавање трошка за пацијента не мора да значи и притисак на произвођача да додатно обара цену лека. Држава може да преузме већи део трошка тамо где је то најпотребније, док кроз преговоре и регулацију задржава контролу над укупном потрошњом.

Такав приступ постаје све важнији у времену када нове терапије све чешће долазе са високим ценама, а здравствени буџети немају неограничен простор за раст.

Да се ефекат овакве политике већ види у пракси, указао је и председник Србије Александар Вучић, наводећи да је трећег дана примене мера за смањење трошкова терапије подигнуто око 5.200 рецепата, три пута више него првог дана, док је око 2.500 лекова већ купљено.

– Веома сам срећан због ових лекова. Данас је 5.200 рецепата подигнуто. То ће да продужи живот нашим људима, да им гарантује бољи животни стандард, јер ће мање новца да троше. Али много важније од свега је то прво што сам рекао: продужиће им живот, гарантовати им боље здравље – рекао је Вучић током гостовања на РТС-у.

Он је истовремено најавио и увођење нових иновативних лекова, као и терапија за ретке болести, уз оцену да би њихово усвајање требало да буде завршено до краја године.

Из те перспективе, политика доступности лекова није само питање најниже могуће цене. Важније је како се новац распоређује и да ли систем успева да заштити пацијента, а истовремено остави довољно простора да нове терапије стигну до оних којима су потребне.

За Србију је то вероватно и најрационалнији правац. Уместо да се трка у што нижој цени по сваку цену, држава може да користи систем рефундације и контролу цена како би смањила терет за грађане, а да притом не угрози интерес произвођача да на српско тржиште доводе нове лекове.

У савременим здравственим политикама, управо та равнотежа све више постаје мерило успешности система.

Када је реч о лековима, брига о грађанима не мери се само тиме колико ће платити данас. Мери се и тиме да ли ће сутра имати приступ терапији која им може променити или спасити живот.