Решила сам да изађем међу тобож верујуће Црногорце и уводник напишем усред теме којом се у овом броју бавимо, али грешите ако мислите да сам на Цетињу, ево ме на њиховој најгушће насељеној територији, на Врачару.
Црна Гора мог детињства није била религиозна. У тој Црној Гори било је мало верујущих, ретке су биле иконе на зидовима, ако их је било уопште, али ретки су били и Црногорци. Његошеви потомци су за себе тврдили да су Срби, а о Богу и религији нису баш нешто много размишљали. Опио их је социјализам. А слушала сам и приче о томе како су цркве претварали у домове културе.
Прво следеће што памтим јесте појава Црногорске православне цркве с распопом Дедејићем на челу. Некако је баш описивала то наказно схватање цркве и религије, све уз крштење левом руком и мешање ускршње и божићне честитке. Да су раније темељније приступили проблему и покушали одмах да нађу присталице или сараднике у Митрополији црногорско-приморској, предмет о којем данас говорим био би затворен – на штету Српске православне цркве. Многи ће ме напасти због онога што пишем, али верујем да би га, ако не раније, те 2019. године завршио Амфилохије Радовић, само да га литије нису превазишле. Он је био идеалан кандидат, веома тужан и незадовољан што није изабран за патријарха 2010. уместо Иринеја, видео је своју шансу на тој позицији у отцепљеној Црној Гори, у чијем је отцепљењу уосталом учествовао, дајући подршку Милу Ђукановићу. Злобници би рекли да му много пре тога црногорски сепаратисти нису без разлога дали надимак Ристо Сотона.
Све, па и њега, изненадила је појава верујуће Црне Горе између католичког и православног Божића, неко чудо је проговорило кроз српски народ, јер ни за нас небеске није баш сасвим природно да духовност маршира улицама у 21. веку. И док су многи мислили да ће то догађање вратити права обесправљеном српском народу у овој земљи, оно је заправо само сачувало СПЦ од Митрополије која већ дуго заборавља онако необавезно да дода у своје име чијој цркви припада. И некако са спином који је пуштен у јавност да ће бити основана Которска епископија, помислила сам прво како би најприродније било да се оснује Митрополија црногорско-врачарско-дедињска.
Оно што је константа црногорске сцене јесте сујеверје везано за Св. Василија Острошког, јер прелазили из Срба у Црногорце, крстили се левом руком, претварали цркве у домове културе, или је отцепљивали, када се он спомене, локални становници устају и говоре „Слава му и милост“. Надам се да схватају да он не може бити део авантуре стварања Црногорске православне цркве, јер, ето, рескирајући и по други пут да ме нападну, сада за радикализам, сматрала бих нашом дужношћу да његове мошти пренесемо на безбедно и међу пријатеље.
Може деловати као груб прелаз, али у овом формату је то дозвољено – прећи ћу на Универзитет – постоји и ту спона са Црном Гором, јер за бесплатно школовање и лечење и најзадртији Црногорци спремни су да потпишу да су Срби у Србији, и да се потом у Црној Гори закуну да то никада нису урадили.
А Београдски универзитет пао је на Шангајској листи испод 500. места. Кажу они који су победоносно током протеста славили 300. место као сопствену заслугу, да ово сада са њиховим блокадама нема никакав везе. Невини су као душе девојачке. Кажу, дешава се. А дешава се од 2003. године, од када је чувени и светски признат Универзитет у Београду пристао на Болоњски процес и постао продужена средња школа. Чиме је закуцан последњи ексер у сандук српског образовања. Само што то великим професорима и интелектуалцима није сметало. Нису радили на програмима, него на оснивању странке, нису школовали стручњаке, него политичаре и револуционарне анархисте. А листа Шангајска их је ветирала. Ко губи има право и да се љути.
