Спорови унутар самих слободних зидара такође се могу свести на оне који прихватају древне легенде, мистерије и „тајне“ као нешто са дубоким историјским смислом, и на оне махом из Велике Британије за које масонска историја почиње 1717. године оснивањем прве Велике ложе Енглеске
Стара нас мудрост учи да историјским догађајима, процесима, личностима, легендама па и самим митским представама приступамо са много опреза и скепсе. Сасвим оправдано јер ни историографија као наука која изучава историјске процесе у многим примерима остаје недоречена, несигурна и без поузданих, извора, грађе и докумената. Зато се често понавља мисао да историја није „истина“ о догађајима који су прошли већ наша веровања у оно што су други предочавали често у облицима и формама који су више скривали него откривали њихову праву суштину. Тако стоји и са историјом слободног зидарства. Препуна легенди, митова, симбола, ритуала али и реалних историјских чињеница, она је типичан пример унутрашњег спорења не само око инхерентног тумачења њених „тајни“ него и истраживача који су ван њихових организационих структура упркос свем настојању да буду објективни остали на пола пута од свог циља. Не зато што су били несавесни или субјективни (а било је и таквих), већ зато што их је садржај који су истраживали објективно ограничавао у њиховим настојањима. На страну чињеница да били део или не таквог древног тајног друштва, нисте могли сачувати хладну објективност све и да сте то искрено желели. И као што то у животу често бива и са једноставнијим појавама него што је древна историја масонства, све се редукује на простију слику, „бинарни код“ или манихејску логику, за или против, црно или бело, добро или лоше. Питање праве мере увек остаје проблематичан и најчешће недостижан идеал.
Спорови унутар самих слободних зидара такође се могу свести на оне који прихватају древне легенде, мистерије и „тајне“ као нешто сасвим прихватљиво и са дубоким историјским смислом, и на оне махом из Велике Британије за које масонска историја почиње 1717. године оснивањем прве Велике ложе Енглеске, под називом, Велика ложа Лондона, мада и они интимно схватају да се на огромном миленијумском дисконтинуитету тешко могу саградити унутрашња кохеренција и веза са самом суштином слободног зидарства. У претходним текстовима почели смо да слажемо тај сложени историјски мозаик, и то намеравамо да чинимо и у овом прилогу. Дакле, тако вишезначни мозаик повести слободног зидарства није могуће сложити без тзв. тајне зване Рослин. Реч је о малом селу Рослин неких двадесетак километара удаљеном од шкотског града Единбурга, где је 1440. године почела изградња Рослинске капеле, једног од најзанимљивијих и најзагонетнијих грађевинских подухвата не само свога времена него уопште.
Реч је, како кажу хроничари, о једној надасве мистичној грађевини која по свом изгледу, функцији, симболима, положају и грађевинском устројству чини по њима нераскидиву везу Слободног зидарства, Витезова темплара и Јерусалимом из првог века нове ере, односно Соломоновог храма. Њена градња трајала је релативо дуго, нешто мање од пола века и везује се за мајсторско умеће Вилијама Сент Клера, шкотског коленовића који је породицу Сент Клер, значајном у круговима високог друштва свога времена, њеном градњом учинио шире познатом. За градњу Рослинске капеле и Сент Клерове везује се прича да су били у дубокој вези са Витезовима темпларима, односно њиховим наследницима који су се после прогона Филипа Лепог из Француске који је почео бруталним смакнућем Великог мајстора Жака де Молеа на дан 13. октобра 1307. године, тајно разместили диљем Европе и „новог“ света, а највише баш у Шкотској и Енглеској, јер су их тамошње религијске и политичке прилике прикривале од директног прогона Ватикана и Римокатоличке цркве. „Староставне књиге“ пишу да је Рослинска капела саграђена без хришћанских обележја те да су јој накнадно, „насилно“ и невешто уметнути одређени хришћански садржаји и симболи. Иако у грађевинском смислу невелики објекат, она је по свему познатом била реплика Иродовог храма (Соломоновог храма), мешавина келтске и темпларске симболике лако препознатљиве свим Слободним зидарима. Она ће као таква остати све док је није посетила Краљица Викторија и наредила да се пренамени у хришћанску богомољу. Но без обзира на све накнадне интервенције, њена првобитна симболика и значај нису могли бити избрисани нити уклоњени. Поготово када говоримо о два носећа стуба у масонству позната као „Воас“ и „Јахин“ и сложеног ритуала степена „Светог краљевског свода“. Ту су и други симболи смештени у овом храму, попут троструког масонског „тау“ („три спојена слова Т“) која у јеврејској и у грчкој симболици означавају крај, у јеврејској тау је последње слово као и омега у грчкој, у конкретној ситуацији вероватно симболизује крај живота, затим, симбола тзв. Соломоновог печата у облику Давидове звезде, велики „Западни зид“ који треба да подсећа на рушевине Јерусалимског храма, ту су и остали масонски симболи градитељског умећа попут шестара, угломера и слично.
Једноставно постоје јасни докази да је градитељ Рослинске капеле Вилијем Сен Клер био добар познавалац не само јеврејске историје и традиције већ и слободнозидарских ритуала, знања па и тајних учења, за које неки истраживачи сматрају да су похрањена заједно са темпларским тајнама баш у овој чудесној грађевини. Једна од серије симбола која уноси посебну дозу мистерије јесу уклесане слике биљака (кукуруз, алоа и др.) које припадају „новом свету“ Америке која је тек требало да буде „откривена“, барем онако како су нас до сада учили званични уџбеници историје. Постоје материјални докази (остаци оригиналних темпларских храмова грађаних у облику ротонде) који упућују на чињеницу да су Витезови темплари „посетили“ тло Северне Америке (нарочито њен источни део), много раније од Кристофера Колумба, за кога се опет тврди да је био зет португалског темплара и племића, који му је предао карте са тајних Темпларских путовања у „нову земљу“. Дакле, он је знао куда плови, и шта ће тамо затећи, све остало је историографска „слика“ света какву они који су је кројили желе да видимо и да је се чврсто придржавамо. Свако другачије сагледавање подложно је оштрим нападима и осуђивано као лаж и псеудоисторија.
Као што се из презентованих фрагмента што древних што нововековних историјских појава и догађаја да видети, наш свет како „профани“ тако још више и овај други, „тајни“, објективно носи у себи много противуречних порука и „истина“. Ко ће у коју веровати ствар је не само научених и прихваћених образаца „званичног“ знања, религијских опредељења и личних избора, већ и склоности да као људска бића верујемо или сумњамо у оно што довољно не познајемо, што је затамњено, тајанствено и у домену мистичних искустава сваке епохе, која је протутњала нашом историјом и за собом оставила мање или више читљиве трагове. Како ћемо их ми декодирати углавном највише зависи од нас самих, односно од поседовања знања и вештина који ће нас навести којој ћемо се „истини“ приклонити. И ту заиста треба бити крајње либералан, јер се, како нас искуство учи мало ко истински пожалио да му у том погледу мањка интелигенције или знања да бисмо му сада „ми“ додатно „искривљавали“ или „исправљали“ реалност у коју верује. Начин на који човек перципира свет и себе у њему свакако по својој природи мора бити дубоко субјективан, ма колико на ту перцепцију утицали спољни тзв. објективни чиниоци.
