“Предрасуда је мишљење без просуђивања, односно начин на који будале размишљају” – Волтер
Ноћас се не рачуна време. Само откуцаји срца који одјекују над овом тамном, немом водом. Моје биће се као океански талас разбија о хладне, прастаре стене канала Пингђијанга у самом срцу древног Суџоа. Седим на ивици излизаног каменог прага, док ми стопала скоро додирују црно огледало. Око мене свет насликан тушем на најфинијој свили: кровови кућа се елегантно извијају ка звездама попут птица замрзнутих у лету, а црвени лампиони, ти мали, усамљени чувари ноћи, њишу се на поветарцу просипајући свој топли, гримизни сјај. Однекуд са спрата, кроз одшкринут прозор, допире лелујава, болна мелодија древне лауте, чији трзаји парају тишину и носе ехо неке непребољене вековне чежње Кунћу опере. Мирис процветалог јасмина меша се са мирисом влажног, старог дрвета и далеког, незаустављивог прогреса. Одједном, с реке се подиже тешка, бела магла, спора и хладна попут заборава. Гута обрисе кућа, брише границе између неба и воде, док из близине допире сабласни, шупљи шум бамбусове шуме. То стењање зелених стабала на ветру звучи као шапутање духова прошлости, као тиха жалопојка над пролазношћу свега што је људско. У мени бесни страшан вихор, чују се там-там бубњеви рата са самим собом. Распеће меланхолије тешке као сидро и заноса који ме тера да полетим. Зашто смо толико слепи? Зашто мој ум, обликован у хладној колевци западног рационализма, аутоматски подиже зидове чим угледа нешто оволико чисто, оволико другачије? Гледам ове камене, лучне мостове који вековима спајају две обале, а у себи осећам крик стида. Предрасуде… какви су то страшни, окрутни окови! Тешке карике које вуку човечанство у мрак, у каљугу стагнације. Остатак света посматра ово пространство само као огромну, безличну фабричку траку, као претњу или хладни политички механизам. Каква заблуда! Повез преко очију с предумишљајем! Најобичнија духовна тамница у коју смо сами себе затворили. Те предрасуде делују попут интелектуалног паразита; оне директно убијају свако развијање, свако ново рађање! Како је говорио Алберт Ајнштајн: „Лакше је разбити атом него предрасуду.“
Када одбацујемо знање и традицију ове земље само зато што нам њени кодови делују туђе, ми свесно одсецамо половину сопственог генетског и интелектуалног потенцијала. Историја нас опомиње: колико је само милиона живота могло бити спасено да нисмо деценијама изоловали и игнорисали достигнућа и медицине и мисли овог поднебља? Сети се како је западноцентрични свет деценијама игнорисао традиционалну кинеску медицину, да би тек 2015. године Ту Јују добила Нобелову награду за откриће артемизинина – лека против маларије који је пронашла у древним кинеским текстовима! Предрасуда је убица. Она је лажни штит кукавица које се плаше дубине! Али осети овај импулс! Моје срце куца лудачким ритмом у такту са овим градом! Ја желим светлост, желим чисту истину! Осећам еуфорију, чист, непатворени занос пред спознајом да могу да се мењам овде, на овом хладном камену! Ја нисам роб предачких страхова! Ја сам слободно биће које управо прождире ову лепоту и схвата колико ми заправо значи Азија! Колико ми је прекопотребан овај будистички мир, ова тишина која не празни душу, већ је пуни креативношћу и космичким смислом! Овде стварање нису јуриш и агресија; овде је креација сакупљање капи росе са лотоса, ослушкивање ветра у бамбусима и превођење вечности у уметност. Велики француски мислилац Волтер је још у просветитељству писао са дивљењем о кинеској етици и мудрости, увиђајући да Запад има шта да научи о унутрашњем реду и људскости. Ипак… у следећем трену, угљенисана прашина мрака ме поново обузима, тешка и сива док гледам како магла гута и последњи лампион. Обузима ме стравичан песимизам. Шта ако је све ово само илузија једног романтичног странца? Шта ако је јаз превелики и вечан? Погледај како смо сурово подељени у својим културним рововима, неспособни да чујемо једни друге. Овде влада колективизам. То је суштина источне душе. Људи вековима траже баланс са природом и верност заједници, дишући као једно тело. Наука је овде одувек била холистичка, тражила је склад целине, лечила је и посматрала свет као живи организам. Док западна медицина лечи болесни орган, источна мудрост лечи нарушени баланс целог бића. Али, ах, како је то болно! Како лако у том топлом, густом загрљају колектива појединац жртвује сопствено „ЈА“! Како лако лични глас утоне у тишину, а оригинални, бунтовни ум бива сломљен и пригушен зарад општег мира!
Велики француски мислилац Волтер је још у просветитељству писао са дивљењем о кинеској етици и мудрости, увиђајући да Запад има шта да научи о унутрашњем реду и људскости
А мој Запад? Он слави сурови, блештави индивидуализам. Тамо је човек апсолутни владар, одвојен од природе да би њоме владао, постављен изнад свега. Западна наука је оштра, аналитичка, она сецира свет на најситније делове, доноси динамику и технолошку генијалност. То је картезијански модел који је свет поделио на дух и материју, успешан у механици, али слеп за душу. Али колика је цена те слободе? Хладноћа, отуђеност, стравична усамљеност у препуним градовима где је све сведено на суву статистику, тржишну вредност и профит. Зато наука пати на обе стране! Велики физичар Макс Планк је приметио горку истину о људској природи и научним круговима: „Нова научна истина не тријумфује тако што убеди своје противнике, већ зато што они на крају умру, а одрасте нова генерација која је блиска са њом.“ Конзервативизам колектива на Истоку често гуши револуционарну идеју појединца, док бездушни, такмичарски дух Запада спречава несебично дељење знања зарад општег добра човечанства. Какав трагичан парадокс! Две половине исте људске јабуке крваре у изолацији, несвесне да држе кључеве слободе оне друге половине. Не! Одбијам да потонем у овај мрак песимизма! Кроз моју душу, док ветар нагло разгони маглу и открива звездано небо изнад канала, поново струји неуништиви, тријумфални оптимизам! Погледај овај град око себе – па он је живи, опипљиви доказ да је велика синтеза могућа!
Са једне стране канала стоје ови тихи, древни класични вртови који су под заштитом УНЕСКО-a и славе духовни мир, док само неколико километара даље блеште солитери високе технологије, светски центри иновација, нанотехнологије и биомедицине! Прошлост и будућност, традиција и напредак овде већ деле исти ваздух. Замисли ту величанствену, космичку сарадњу која нас чека када потпуно поломимо окове предрасуда! Када се источњачка духовна дубина, будистички мир и свест о заједништву прелију у западну научну оштрину, технологију и прогрес. То више није утопија, то је следећи степеник еволуције људског рода. Видим западне истраживаче вештачке интелигенције и источњачке мудраце како заједно решавају судбину ове планете, спајајући технологију са емпатијом и етиком. Видим свет у коме наука више нема националност, јер смо коначно схватили да истина припада свима. Захватам шаком хладну воду канала и пуштам је да ми склизне низ прсте. Свеж ноћни ветар доноси мирис новог јутра, док се први зрак сунца стидљиво пробија кроз крошње бамбуса. Зидови у нашим главама се руше, ломе се у прах пред силином ове спознаје. Ми нисмо створени да будемо изолована острва, већ ови камени, лучни мостови који спајају неспојиво. Али док светлост полако смењује таму, једно питање остаје да лебди над водом, тешко и неизбежно: Ако је кључ нашег спаса тако очигледан и лежи на месту где се спајају наша срца и умови, зашто и даље бирамо да живимо у сенци сопствених зидова?
