Претходних дана у јавности је било много речи о афери звучни топ. Догађају којим је завршио збор студената у блокади и опозиције 15. марта прошле године. Од самог почетка овај догађај чинио се као исувише очекиван, згодно временски позициониран, нелогичан и историјски познат
У часу када су редари блокадерског покрета демонстративно одбацили своје жуте прслуке и остала обележја, требало је да очекујемо неки драматични догађај. Није било јасно само да ли је реч о вољи организатора да препусте „побуњени народ“ режиму или режим „побуњеном народу“. Дакле, да ли је реч била о одустајању од одговорности или давању дозволе за нешто у чему нису, бар званично, желели да учествују? Уосталом нешто више од три месеца касније су на репризи, или можда афтерпартију 15. марта, у сличном тренутку и једнаком крешенду устаничких осећања, гласно и јасно грађанима поручили да им „дају зелено светло“. У данима који су претходили 15. марту исти блокадерски редари и вероватно многи други активисти су, на тугу својих родитеља и уз еуфорију истомишљеника, на истим местима на телу фломастерима написали основне податке о себи укључујући и назив крвне групе. Шта су очекивали – најбоље су сами знали. Или можда исправније, онај ко их је тако саветовао знао је врло добро да данас ратујемо симболима. Симболе читамо одмах, пре него што се било шта деси, а не у неким прашњавим књигама годинама и деценијама касније. Данашњи Танаско Рајић, јунак Другог српског устанка, који се жртвовао сам бранећи топове, вероватно не би погинуо. Наиме, он би на инстаграм групи показао јавно и зорно шта је спреман да уради. Исход битке би зависио од тога колико би Срби показали привржености и гнева, те колико би било лајкова, јер Турци у тој виртуелној кампањи не би учествоваи пошто, је ли, не прате српске мреже.
Њих неколико десетина су преузели факултет, закатанчили учионице и забранили сваку активност. Уместо парламента студентима су почели да управљају тоталитарни пленуми
Логика се у свему не тражи. Ваљда је логично да један диктаторски режим жели да убије своје грађане, посебно, на срамоту целог света, једну целу нову генерацију младих. Будућност нације. Није необично да то чини у време када се велики митинг, поред свег свог великог апела на народ Србије, ипак разилазио. Једнако није јасно зашто би Милошевићев режим тровао ученике албанске националности након што је у потпуности (уз подршку косовских комуниста Албанаца) успео да сломи самосталност покрајине и успостави аутономију која не негира јединствену Србију? Пошто је Милошевић (читај српски народ) по дефиницији лош, онда је логично да је морао учинити неко велико зло. То зло временом постаје све веће, па и злочинац постаје све мање интелигентан… Као и тронути Западњак који прихвата да постоји отров који трује само једну националност. Пре пар година иста та „српска хидра“ затровала је гласачке листиће који су на Косово и Метохију упућени из Централне Србије. Албанкама службеницама је позлилио када су дотакле коверте и то је било довољно. Истинских жртава нема, али шта ће оне било коме. Ваљда је од почетка јасно ко је овде злочинац.
Ипак, те нове, интернет лажи, добиле су убрзање са развојем интернета и друштвених мрежа. Пре дванаест година у једној од проба ових блокада, група од седамдесетак анархиста (са читавог универзитета) заузела је Филозофски факултет у Београду. Бунт је био локални. Имали су синдикалне захтеве: тражили су додатне рокове, да им се ништа не наплати након што је некаква универзитетска установа одлучила да морају да плате 150 евра како би наредну годину могли да упишу са свега 42 бода уместо 60 бодова (ЕСПБ) (Да преведем старијим читаоцима: омогућено им је да прођу са четворком уместо шестицом, али су се универзитетске власти досетиле да им тај мањак прерачунају у део школарине). Тражили су чак и смањење обима градива. Чинили су то на факултету који би требало да студирају заљубљеници, где је школарину плаћало свега негде око 10% студената и где је износ школарине један од најнижих на универзитету. Укратко, њих неколико десетина су преузели факултет, закатанчили учионице и забранили сваку активност. Уместо парламента студентима су почели да управљају тоталитарни пленуми.
Логика се у свему не тражи. Ваљда је логично да један диктаторски режим жели да убије своје грађане, посебно, на срамоту целог света, једну целу нову генерацију младих. Будућност нације
Учионицу где сам држао предавања на обавезном предмету, за сто двадесет студената прве године, затекли смо закатанчену ланцем. Препорука тадашњег декана била је да се не супротстављамо. Иако је блокада била проглашена неколико дана раније, тог дана је на наставу дошло седамдесет мојих студената – апослутна већина. Питао сам их да ли желе да убудуће држимо наставу или не. Одговорили су потврдно. Договорили смо се да се следеће седмице састанемо испред факулета, ако их буде довољно обећао сам им да ћу наћи начина да се негде на факултету окупимо и одржимо наставу. Ти студенти су тек били ступили на факултет, никога од њих нисам по имену познавао, могли су тада или било ког следећег пута да просто не дођу. Одржали смо са апсолутном већином велику већину предавања и вежби током тог семестра. Блокадери су нас убрзо пронашли, претили су нам, викали, пљували нас и објављивали наше фотографије на мрежама. Између осталог објавили су и фотографију како ми младић, за кога ће се на крају испоставити да је свршени студент запослен на Факултету политичких наука, држи звучнике са одврнутом музиком уз уши. Једна студенткиња, која такође није студирала историју, у појединим медијима тврдила је да сам је бацио низ степенице и повредио. Етички горостаси из новина нису јој објавили ни име ни фотографију, али јесу моје. Једна мени непозната, хистерична старица напала ме је на улици зато што сам, како је викала, „опљачкао народ док сам владао“, па сада она „не може да плаћа прескупо школовање ћерки“ и има јефтин мобилни телефон. За то време са безбедне удаљености ову сцену је снимао блокадер телефоном који је вредео 1.000 евра. Сцена је објављена на најгледанијем порталу који држе једне новине у Србији и за кратко време је имала 30.000 прегледа.
Блокаде 2014. нису успеле. Одржали смо наставу. Факултет је одустао од сваког дисциплинског гоњења. Ја сам се са двоје њих, непознатих, који нису са мог факултета или одељења, судио и на више инстанци победио. Чекам да ми исплате новац који сам већ одавно одредио за стипендију заиста неимућних студената.
Ипак, на крају, остали су само успомена и модел. Данашњи блокадери имају боље савезнике; но, иста је то прича и само су лажи веће, много веће.
