Никада у модерној политичкој историји Србије није толико политичке енергије потрошено на тако мало политичког смисла. Део опозиционе сцене успео је да протест, који би морао бити озбиљан политички инструмент, претвори у мешавину блокада, импровизације и политичке инфантилности.
У пролеће 1970. године, Никсонова администрација је одлучила да вијетнамски рат прошири и на Камбоџу. Мотив је био јасан, Камбоџа је била погодна за пребацивање северновијетнамских трупа и опреме у рат на југу, који је већ тада деловао безнадежно по Сједињене Државе. Ова мера је додатно интензивирала антиратне протесте у Америци. На једне од таквих протеста, на државном универзитету Кент у Охају, 4. маја 1970. власти су послале Националну гарду. Избио је инцидент који се завршио масакром. Четворо је убијено, а деветоро тешко рањено. Неки од њих нису били чак ни учесници протеста, већ посматрачи или случајни пролазници.
Пола века касније, опет у пролеће, али 2024. године, широм света су се одвијали масовни протести због израелске одмазде у Гази. Можемо расправљати о основаности овако сурове старозаветне одмазде за исто тако суров покољ израелских цивила који је начинио Хамас, али је чињеница да је Израел изгубио пропагандни рат. На врхунцу демонстрација, улице Лондона прекрило је преко три стотине хиљада демонстраната, а на бројним универзитетима у Америци студенти су заузимали просторе, повремено упадајући у зграде. На једном од таквих протеста на Универзитету Колумбија у Њујорку демонстранти су заузели и Харисон хол. Председница универзитета – то му дође као ректор, али са овлашћењима, финансијским пре свега – Минуш Шафик (Minouche Shafik) позвала је полицију која је привела стотинак демонстраната. Сасвим легално и легитимно, радило се о неовлашћеном упаду у посед. На универзитетима у Америци настала је драма. Госпођа Шафик – иначе пореклом Египћанка, што је важно за развој догађаја – нападнута је са свих страна. Нападнута је да је репресивна и гуши протесте, али, иронично, и да је антисемита јер недовољно сузбија антиизраелске протесте. Минуш се батргала од 18. априла, када је позвала полицију, до краја августа 2024. и коначно поднела оставку.
Ако се мењају облици манипулације, онда из тога не следи да се свет није променио. Штавише, већ сама промена облика манипулације сведочи да се свет променио
Од масакра на Кент универзитету до траљаве председнице Колумбије прошло је пола века и Америка се променила.
Председник Трамп је 20. јануара 2025, како је то сада амерички народни обичај, одржао инаугурациони говор под куполом Конгреса. Напољу је било превише хладно да се одржи традиционални митинг са десетинама хиљада учесника. Трампов говор, не рачунам у то „Америка изнад свега“ сегменте, већ садржајни део који се тицао економске политике, био је, тешко је то написати, али јесте – левичарски. Препун брига за „радне људе“ и најава мера којима ће им се помоћи.
Такав говор је пре тридесетак година, рецимо док је Џорџ Буш Млађи био председник, био незамислив за једног републиканског политичара. Могао би да га изговори Ал Гор, коме су украли победу над Бушом.
Још двадесетак година уназад не би смео да га изговори ни демократски председник, припадао је генерацији социјалистичких лидера попут Билија Бранта или Хелмута Шмита. А још двадесетак година раније, у шездесетим годинама 20. века, напросто би био назван комунистичким.
Америка се променила, цео свет се променио.
Чак се и Русија променила, обратите пажњу, Путин ових дана најављује крај рата!
Свакако, балканска крчма би то назвала лицемерјем, образованији део крчме мимикријом, а понеко би и „зафилозофирао“ о томе како се свет не мења него се мењају облици манипулације.
У тој тези се бркају две неповезане ствари. Ако се мењају облици манипулације, онда из тога не следи да се свет није променио. Штавише, већ сама промена облика манипулације сведочи да се свет променио. И то је стварност.
Пројектовано на Србију, можемо свакако аргументовати у корист промена. Треба само поредити стање животног стандарда, привреде и инфраструктуре пре петнаестак година и данас – и шта ћете више.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаБез обзира на чињенице, део српске опозиционе сцене, у свом деловању, или бар оном манифестном, декларативном, то у потпуности игнорише.
Створио је, или бар учествовао у стварању, један анонимни покрет чија је делатност одржавање бескрајних парастоса страдалима у трагедији са надстрешницом, блокирање рада просветних установа и превртање и паљење контејнера. Да ствар буде још трагичнија и комичнија, придружио му се сегмент интелектуалне заједнице оличен у значајном броју универзитетских професора.
Вероватно нисам оригиналан, али, ако и нисам, ваља нагласити: овај покрет је не само деструктиван и бесмислен, он је напросто будалаштина.
Једно му се мора признати, покрет је без преседана у политичкој историји. Анонимни људи, можда и роботи, лепе пљувачине по социјалним мрежама.
Заступају, и то истовремено, све политичке идеје. Једни млате српским заставама и не дају Косово. Други изједначавају усташке манифестације попут Томпсоновог концерта са милион људи који су пришли Богородичином појасу. Трећи ландарају по Хиландару и не знају како да се прекрсте и, што је рекао Вучићевић, можда и тамо организују неку блокаду рада манастира? Четврти опасно акробатишу на мердевинама спасавајући непознате птице, које су, ваљда зато што су непознате, и заштићене.
А можда то и нису један, други, трећи и четврти? Можда је све то једна особа која у тишини бифеа у Ректорату исписује све лудости које јој падну на памет?
Коначно, можда и није особа?
Захваљујући напретку информационих технологија све то може да пише компјутерски програм. Данас је виртуелни свет неразазнатљив од реалног.
Заступају, и то истовремено, све политичке идеје. Једни млате српским заставама и не дају Косово. Други изједначавају усташке манифестације попут Томпсоновог концерта са милион људи који су пришли Богородичином појасу. Трећи ландарају по Хиландару и не знају како да се прекрсте
Једно се мора признати.
Бесмисао који покрет шири јесте промена политичке културе.
Е, ту долазимо до разлика или сличности са променом политичке културе у свету.
Свет око нас је постао цивилизованији, а важан део нашег политичког живота – опозиција – није! Напротив, ретроградирао је.
Три и по деценије од оснивања Мићуновићеве Демократске странке ми имамо балансере на мердевинама и такмичење у простаклуцима и пљувању у даљ.
Носиоцима покрета можда није важно што ће тиме изгубити и гласове оних који су против власти. Свакако им није важно. Што понашањем очигледно и показују, рушећи културу политичког живота наочиглед њеног подизања у свету.
Требало би, ипак, да им буде важно шта ће о њима писати историчари политичког живота.
Мада, можда ни то није важно. Тешко да ће се неки историчар у будућности позабавити блокадерима Хиландара.
