Два ока у глави

Црна Гора највећи је српски пораз у 20. веку јер тамо смо због југословенства и београдске ускогрудости изгубили од једне клике коју не подржава ни 250.000 бирача

        Прошао је и овај самит ЕУ и балканских држава. Овај, иначе редован политички догађај одиграо се у сенци српско-црногорског сукоба. Необичност ситуације повећава и чињеница да је српски народ први пут од 1944. део једне власти у Црној Гори.

        Када је после избора на место председника Црне Горе Јаков Милатовић дошао да посети Београд, ми нисмо доживели ресетовање односа. Није то била Каноса црногорске државе, која је у крилу српске државе настала, у њега се демократском вољом свог народа 1918. вратила, а после свега се приликом обнове државности 2006. у то исто, мајчинско, крило и опоганила. Напротив, Јаков Милатовић дошао је у државу чији суверенитет његова земља не признаје од 2008. и одлучила је да тако учини међу првих 15% оних који су признали независност Косова. Дошао је у државу чији народ у Црној Гори још увек није уживао равнопавност, док је званична Подгорица питање слободе вероисповести и држављанства решавала тако да оштети само Србе и Србију. Дошао је после деценија кампањи против Србије. Стигао је да оправда НАТО. У потребу учлањења у ову алијансу је, као министар привредног ресора, раније убеђивао све у Србији које је срео – од министара до чистачица. Стигао је у Београд против чије сваке инвестиције у Црној Гори је радио, па су чак његове колеге уверавале разне стране инвеститоре и дипломате да што пре нешто купе, јер ће „то у супротном учинити Србија“! Он је председник државе одакле су дошли криминалци који су убили бар 130 грађана Србије.

Чудо је да данас трећина грађана Црне Горе уопште тврди да су по националности Срби

Да не говоримо о активностима црногорских посланика и политичара у Србији, које немају везе са правима малобројне и презаштићене црногорске мањине, већ са рушењем уставног поретка српске државе и увођењем окупационог провизоријума сличног гуверману из Првог светског рата… Напротив, тај искомплексирани бедник, стигао је само да помене како Србија треба да изручи Светозара Маровића – бившег председника Скупштине Црне Горе и жртву међупартијског обрачуна унутар ДПС-а.

        Шта могу да напишем о Милатовићу осим да је компексаш? Уочи избора за председника државе досетио се, пошто тај манџуријски кандидат богате каријере нема, како је као гимназиста учествовао у некаквом такмичењу где му је било јако стало да победи београдске противнике јер је желео да докаже да његова земља има „капацитет за независност“.  Фрустрација, подобна конвертитској неиживљености савременог хрватског идентитета, присутна је, дакле, деценијама у породици Јакова Милатовића и на њој је он стасао у човека какав је.

              Верујем да су за српску политику у будућности важна четири феномена:

1. Наш проблем са националним Црногорцима је у перцепцији. Већина Срба их сматра сународницима, а они не само да то нису, већ им свака блискост смета да би развили идентитет који желе – дакле неку од иначица хрватског национаног пута.
2. Ми смо заједничку државу и нацију изгубили 1946. године. Процес црногоризације и југославизације свакако је хуманији и шаренији од исламизације у време османског јарма. Последице су, међутим, исте.  Између нас не стоје Јасеновац и Јадовно, али нас Црногорци националисти мрзе толико да би волели да смо их кроз такав пакао некада провели. Подршка и новац за мржњу одавно су опредељени.
3. Нестанком заједничке државе развејала се само једна илузија. Нисмо имали братску републику, нити излаз на море, нити истински савез… Сетимо се понашања црногорске власти у време рата у Хрватској и БиХ када су повукли своје војнике и официре у границе Црне Горе и на ратиште које су сами изабрали и отворили. Не заборавимо црногорско привремено прихватање хашког документа и признање распада Југославије пре рата. Коначно, држање Црне Горе за време агресије НАТО-а издајничко је и супротно свим традицијама српске Црне Горе.
4. Пробем је у томе што Србија и Црна Гора од средњег века нису у једној држави. Државна интеграција на несумњивим традицијама никада није спроведена. Да, Црна Гора је у 19. веку била српска, али из четири разлога од којих нити један нема везе са Србијом. Она је била српска због Светосавља, Косовског завета, међународне непризнатости и дубоког сиромаштва. Југословенство је било невидиљиви посредник, међуидентитет који је код већине угушио Косовски завет, а Цркву свео на нешто зомбијевско – необјашњиво и дубоко психолошко. Бивствовање у Југославији дало је Црној Гори привредну снагу и већи део њеног данашњег приморја. САД и савезници су јој неко време пружили финансирање које је по становнику заостајало само иза помоћи Израелу. Рат, санкције, порази, компромиси и понижења по природи ствари одвојили су плахо, лакомо, криминално (у случају браће Ђукановић али и многих других), као и све што је званично и у вези са установама (пошто Црна Гора је ипак ближа од невидиљивог и древног српства које нема ни адресу ни фонд ни жиро-рачун)…

За наше поколење довољно је да постоје три српске земље у чланству УН

Већи део српске елите то није разумео, па је бранио „што се спасти може“, несвестан да су СР Југославија, ДЗ СЦГ (и без разорног утицаја САД и Немачке) биле само наставак пропадања.  Промене из 2020. научиле су нас да и међу српским народом у Црној Гори има оних чије је поимање српства непромењено од 18. века – виде српство у Црној Гори али не и ван ње. Србија није део њихове визије народног јединства. Само нас је болесна мржња страних и црногорских екстремиста спасила да Црну Гори у независност не поведе неко ко се истовремено заклиње у Св. Великомученика Цара Лаза и увија у тробојку, а признаје Косово (пошто га је „одвратна Србија изгубила“) и улази у НАТО (да ову посрнулу алијансу „поведе у нове победе“).

Црна Гора највећи је српски пораз у 20. веку. Јер тамо смо због југословенства и београдске ускогрудости изгубили од једне клике коју не подржава ни 250.000 бирача. Крајину и Косово отео нам је НАТО, Албанци и Хрвати су од наше јуначке војске, па макар била и југословенска, трпели искључиво поразе.

Чудо је да данас трећина грађана Црне Горе уопште тврди да су по националности Срби. У Аустрији је мекша кампања довела до тога да свега 17% грађана уопште види своје немачке корене, а 1% тежи ка државном уједињењу. Аустрија је пак столећима била истински центар немства, а не неко сиромашно прибежиште за невољне прогнанике.

Ако желимо да нешто променимо, ствар је јасна. Подржаваћемо српску коалицију и установе. Тражићемо равноправност и конститутивност за српски народ. За наше поколење довољно је да постоје три српске земље у чланству УН (Србија и БиХ су то званично, стварност треба да уважи, и Црна Гора). У сусрет томе и будућем хоризонталном повезивању српског народа пут је јасан. Годишње инвестиције, које ће Србија самостално од било кога, па и наших домаћих Црногораца, улагати у Црну Гору морају бити сразмерне ономе што су САД, Британија и Немачка улагале у њено расрбљавање.

Само толико.