Сада траје кампања лажи о томе како је застава Краљевине Црне Горе наводно имала другачију нијансу плаве боје
У Црној Гори траје политичка кампања чији је циљ затирање српског имена и асимилација тамошњих Срба. Деценијама је режим Мила Ђукановића настојао да српско питање сведе на наводну борбу против тероризма. Ђукановић није спомињао независност пре 2001. године, у страху од Слободана Милошевића, али и зато што су САД и у четврт века дугој кампањи против српског народа на Балкану имали строг распоред и јасну сатницу. И Ђукановић је тако прво хтео демократску „Југославију“, па несрпску заједницу Србије и Црне Горе, после се борио за независност, а када ју је добио почео је да као државни циљ види анихилацију Срба. Раније „меко“ расрбљавање са временом је од заставе, писма и грба полако прелазило на укидање законских права само српског народа у Црној Гори, прогон грађана Црне Горе са српским држављанством, национализацију српске цркве…
Србији и Српству требало је међутим много времена да напусте замисао о двојном идентитету. И данас међу српским националистима доминира мит о „несрећи распада двојне конфедерације“ и нестанку Србијиног „изласка на отворено море“. Пре свега, Србија и Црна Гора као државна заједница и савезна држава нису били српска држава. Напротив, „колегијалност“, наметана због неједнакости становништва, територије и ресурса, водила је ка томе да Србија нема никакав утицај на српски народ у Црној Гори. Црна Гора је, са друге стране, задржала неколико уплива у политику саме Србије.
Данас међу српским националистима доминира мит о „несрећи распада двојне конфедерације“ и нестанку Србијиног „изласка на отворено море“
Уверење људи какав је био Милошевић (чији је брат био национални Црногорац), да је то свеједно, учинило је да о трошку Србије у Црној Гори буде грађена нова Хрватска, а да „српски“ тачније „југословенски“ кадрови из Црне Горе седе у све немоћнијим заједничким установама у Београду. Такви су нам и створили ову несрећу. За оно што имамо у Црној Гори – тих 62% припадника СПЦ, око 50% говорника српског језика, 34% изјашњених Срба и око 25% оних који гласају за српске странке – најзаслужнији су и данас Св. Сава и кнез Лазар. Све остало је, до 2019. године и промене политике Србије, било или премало или у погрешном правцу. Притом, Србија и Црна Гора су Уставом из 1992. били мање једна држава него што су данас једна држава Протугал и Естонија. Почетком двехиљадитих две стране су прихватиле и одвојено економско укључивање у ЕУ. Војска је била фактички подељена још од средине деведесетих.
Промене у Црној Гори биле су немогуће а да главнина грађана који су за промене не буду Срби, као и да иза свега не стане најпопуларнија установа у Црној Гори – Српска правосавна црква. До промена не би дошло да у то време на челу САД није била Трампова администрација. Чак је и пандемија била на корист демократије, пошто је спречена злоупотреба емиграције, којој је за разлику од заграничних Срба био дозвољено да гласа на црногорским изборима.
Многи су у одушевљењу тих часова веровали да је све решено. Занемарили су чињеницу да је победа остварена у коалицији, а да је за савез српских странака једва гласало мало више него што се на попису определио за српски идентитет. Поред тога што је тесну већину променама донела грађанска партија коју води Албанац, показало се да поред 25% националних Срба и вероватно једва око 30% националних Црногораца постоји још 19-20% оних који се углавном постојано изјашњавају као Срби или Црногорци али имају двојни идентитет. Велика већина њих сматра да су Срби део црногорске нације и противе се био каквом културном, просветном или политичком јединству српског народа. Видели смо деловање Здравка Кривокапића, кога је једна група свештеника Митрополије црногорско-приморске успела да варком наметне за првог на листи српске колаиције 2020. године. Поред тога што је водио самовласну политику за коју грађани нису гласали, видимо да се Кривокапић данас, када је обрукан пропао у политици, јавно залаже за стварање „Православне цркве Црне Горе“ у којој би биле и епархије у Босни и Херцеговини и Србији. То је тај преварантски и разбојнички модел вођења политике.
Национални Црногорци и двоидентитеташи изгледа верују да би у случају да могу да бирају велика већина становника Црне Горе временом изабрала српски идентитет
Један од специјалитета асимилаторске политике коју подржавају и ти двоидентитеташи, представљају идентитетски закони. Цетиње је једини град на свету где су пре шест деценија организовани омладници у миру срушили капелу и гроб највећег човека сопственог народа. Данас је стање још горе. Укидање заставе, грба, химне, њихово расрбљавање и напуштање већинског писма извршени су потајно, напречац и преварно. Пошто Срби чине више од трећине становништва државе а више од половине грађана има српски културни и верски идентитет, јасно је да ово питање треба решити компромисом. Ипак, од компромиса нема ништа пошто и национални Црногорци и двоидентитеташи изгледа верују да би у случају да могу да бирају велика већина становника Црне Горе временом изабрала српски идентитет.
Зато сада траје кампања лажи о томе како је застава Краљевине Црне Горе наводно имала другачију нијансу плаве боје или да тробојка (упркос слову Устава књажевине из 1905 године) никада није била државна застава. На профашистичким медијима црногорског национализма, псеудоисторичари чак за српску заставу, најстарију јужнословенску тробојку, од које је у Словенству старија само руска, тврде да представља симбол вазалског подложништва. Заборављају тада да је та и таква Србија обновљена у устанцима и ратовима које су њихови преци сматрали својима; да је администрација малене Црне Горе у доба Његоша више од половине данашње територије Црне Горе називала „Стара Србија“; као и да их је та и таква матица српског народа деценијама хранила, наоружавала и на крају 1918. године коначно и ослободила.
Данашњу Црну Гору, овакву каква је – полуусташку – све до 2001. стварале су јавне присталице јединствене српске или заједничке југословенске државе.
