Једна од димензија уметничког дела свакако је спуштање у архетипско
Понекад је то трансцендентално и безвремено приказивање људског карактера а понекад ситуације које се понављају кроз историју. Иако је Едвард Мунк насликао свој чувени „Крик“ на прелазу претпрошлпг у прошло столеће и у коме ће Франц Кафка написати „Процес“, његова пуна актуелност у друштвеном и политичком простору актуализоваће се у Великом рату, па у опскурном и застрашујућем периоду који следи. Несумњиво да је лудило свога времена осетио и Сава Шумановић када је у Паризу, за свега седам дана осмислио и насликао композицију „Пијана лађа“.
Стари Римљани су за овај феномен говорили Sultifera navis. Животност уметничког дела потврђује се преживљавањем у пост-наталним раздобљу. Понекад је то само у естетичком аспекту, а понекад у антиципацији догађаја који долазе са хоризонта будућности. Најчешће књижевност наговештава догађаје, као што је то случај са антиутопијама или иронијском литературом, али „слика говори као хиљаду речи“. Сава Шумановић је пример сликара моћне експресије па самим тим и поверења у разумевање духа времена које се пред њиме уобличава.
ФОТО: commons.wikimedia.org/Навршава се стотину година од настанка „Пијане лађе“. Она је вишезначна метафора али и капсула која овековечује архетипско лудило заједнице оличене у пијаним ликовима лађара и њихових сапутница. Али делиријум алкохола понавља се на сцени нашег опозиционог покрета као што се ужас и страх огледају у егзистенцијалним ситуацијама човечанства пред катализмама нашег доба на Мунковој слици. Хоризонт догађаја са Шумановићеве слике непосредно је видљив у у призорима блокадерских перформанса данас. Ако је делиријум врхунац пијане свести, лишености разума и поимања реалности, замагљености погледа у будућност и у последице свога понашања, онда је то веристички опис овдашње опозиције у целом њеном спектру – од студената укључених у протесте без артикулисаних политики циљева, осим да постану нова власт или њени клијенти, преко пар безначајних и неубедљивих политиких странака са оскудним лидерским ешалоном, до неколицине појединаца, често избезумљених неутаживом амбицијом да се докопају утицајних позиција у друштву. Заједничка црта свих ових групација је да немају компас који би показао грађанима Србије куда замишљју да воде њихови протести, нити су то икада саопштили јавности. Кормилара опозиционог брода нема, нема ни компаса. Као на Шумановићевој „Пијаној лађи“ која лута без циља великом водом и путнике предвидљиво води у пропаст.
ФОТО: commons.wikimedia.org/Ни по јада да је ово само алегорија као на делу триптиха Хијеронимуса Боша. Нажалост, испред нашег опозиционог покрета појављују се као истакнути стратези и фронтмени неколико буквално пијаних глумаца. Шумановић предвиђа, описује и упозорава оне који би да буду сапутници пијаних лађара. Или, како пева Радојка Шверко деведесетих година прошло века: „Куд плови овај брод, куд људе односи…од свега само знам – повратка нема“.
