Основна мисија је одржавање платнобилансне равнотеже и обезбеђивање финансијске помоћи земљама чланицама. Бави се монетарном и фискалном политиком, настојећи да очува макроекономску стабилност. Посебно је значајан за земље у развоју, којима омогућава приступ повољнијим изворима финансирања

Када говоримо о ММФ (Међународни монетарни фонд), намеће се закључак да је на ту водећу институцију светског финансијског система могуће гледати двојако. С једне стране, то је својеврсни финансијски регулатор, институција која настоји да обезбеди дисциплину у сервисирању дугова (како истиче колумниста Небојша Катић), нужна у оквиру постојећег система, док се с друге стране, према мишљењу нобеловца Штиглица, ради о институцији чији приступи у одређеним случајевима могу давати ограничене резултате, будући да примењује сличне рецепте и мере које се, према појединим анализама, не показују увек у потпуности делотворним за земље у развоју (ЗуР), иако имају за циљ стабилизацију и дугорочну одрживост.

Шта су основна мисија и циљеви ММФ? То је одржавање међународне платнобилансне равнотеже земаља чланица и помоћ у случају платнобилансних потешкоћа, утврђивање мултилатералних система плаћања, подршка расту међународне трговине и стабилна међународна монетарна сарадња. ММФ углавном води рачуна о две главне компоненте економске политике: монетарној и фискалној, а задатак му је да обезбеди финансијску стабилност, ниску инфлацију, фискалну равнотежу и да одржи платежну способност земље у односу на међународне обавезе. На први поглед ништа спорно, све делује јасно, регуларно и у складу са економском теоријом и интересима земаља дужника и глобалног економског система. Међутим, ту се јављају и одређена питања. Постављају се дилеме како ММФ функционише, како доноси одлуке, колико средстава има на располагању, на који начин условљава земље које треба да испуне одређене обавезе ради добијања средстава, да ли су његови савети успешни и у којој мери, да ли се прилагођава економским и политичким променама у свету, као и колико су његове препоруке флексибилне у различитим околностима. Не можемо одговорити на сва питања, а примарни циљ нам је сарадња Србије и ММФ, али ево неких одговора.

Прво, ММФ се незванично назива и Бретонвудским близанцем или кључном институцијом Бретонвудског поретка (по месту где је основан у САД 1944.).

Друго, приликом оснивања превагнуо је концепт Харија Декстера Вајта (тадашњег представника САД), а не познатог Британца Кејнса, једног од најутицајнијих економиста 20. века. То је разумљиво, јер су САД биле велики ратни победник и доминантна економска сила тог периода, па је било очекивано да имају кључни утицај на креирање институционалног оквира. И данас се често истиче да, иако је директор ММФ традиционално из Европе, САД имају веома значајан утицај у процесу одлучивања, не само због највеће оснивачке квоте и процента гласова, већ и због дуготрајне примене економског програма структурног прилагођавања познатог као Вашингтонски консензус. Кејнсови предлози да се оснује обрачунска валута банкор као светска резервна валута, да Фонд има више средстава за решавање платнобилансних неравнотежа, да позајмљује средства уз мање рестриктивне услове и једноставнију процедуру, као и да земље са суфицитом платног биланса сносе део терета, у већој мери нису усвојени, иако се о овим питањима и данас води стручна расправа.

Сарадња Србије са ММФ одвија се у више фаза које су обележене стабилизацијом и реформама. Прва фаза обухватила је обнову чланства и хитну финансијску помоћ кроз stand-by аранжмане

Треће, поменути Вашингтонски консензус представља колоквијални назив за програм који су формулисали ММФ, Светска банка и Министарство финансија САД и који се у различитим варијацијама примењивао код земаља у транзицији и земаља у развоју које су имале потешкоће у међународној размени, од почетка 80-их до око 2012. године. Подразумевао је приватизацију, либерализацију и стабилизацију са варијацијама. Према појединим анализама, приватизација је омогућила прилив страног капитала, али и одлив дела ресурса, либерализација је подразумевала укидање контроле капитала и слободно формирање цена, што је у одређеним случајевима утицало на животни стандард, док је стабилизација подразумевала мере штедње (нарочито у социјалној политици, образовању и здравству), смањење јавне потрошње и раст каматних стопа. Иако су ове мере биле усмерене на макроекономску стабилност и повећање способности отплате дугова, често се истиче да су у појединим случајевима имале и изражене социјалне ефекте, укључујући раст незапослености, притисак на јавне услуге, смањење доступности образовања и здравствене заштите, као и успоравање економског раста. Постоје бројни примери различитих исхода примене овог програма (и мање успешних и релативно успешних): Мексико 1982., Аргентина 2001., земље Далеког истока током кризе 1997., Русија 1998., као и друге земље. Према већинском мишљењу, резултати у земљама у транзицији били су мешовити, уз значајне економске и социјалне трошкове, али и одређене стабилизационе ефекте у појединим сегментима, што указује на сложеност ових процеса.

Бранко Милановић, када говори о улози ММФ, у извесној мери поједностављује поједине аспекте. Он наводи да је основна мисија ММФ очување стабилности глобалног економског система, уз потребу да се обезбеди дисциплина у економским политикама држава. То није у потпуности Кејнсов концепт, већ приступ ближи Вајтовом моделу. Милановић истиче да ова мисија има три оперативна задатка: 1) да се обезбеди враћање позајмљених средстава, 2) да се спречи прекомерна буџетска потрошња и 3) да се очува макроекономска стабилност. Према овом становишту, део критика ММФ произлази из различитих тумачења његове улоге, док се с друге стране указује да глобални економски систем садржи одређене структурне неједнакости које утичу на положај појединих земаља, што је предмет шире економске расправе.

У ком свету функционишемо, постало је јасније након рата у Украјини, када је Русија искључена из више међународних институција, укључујући ММФ и Међународни олимпијски комитет. Често се указује да међународни систем није у потпуности уравнотежен и да се правила у одређеним ситуацијама различито примењују, што представља део шире геополитичке и економске расправе, уз напомену да се ови ставови различито тумаче у зависности од аналитичког приступа.

ММФ је организован тако да САД имају око 18% квота са правом вета, што утиче на доношење одлука, док западне земље имају око 60% удела у гласању и одлучивању. Истовремено, земље БРИКС имају растући економски значај мерен нивоом БДП, уделом у светској трговини, бројем становника и површином територија. Овај однос снага често се наводи као аргумент у прилог постепених реформи међународног економског поретка у правцу већег баланса и равномерније заступљености.

Вратимо се на ММФ. Позитивна улога ММФ, условно речено, у оквиру постојећег поретка огледа се у неколико функција: 1) ММФ нуди кредите по релативно нижим каматним стопама у односу на друге кредиторе, што је значајно за земље у развоју; 2) ММФ делује као сигнал инвеститорима да је земља приступила реформама, што може утицати на кредитни рејтинг и олакшати приступ финансијским тржиштима; 3) ММФ подстиче монетарну и фискалну дисциплину и доприноси макроекономској стабилности. С друге стране, према појединим економистима, указује се и на одређене изазове: 1) примена сличних политика у различитим економским контекстима; 2) социјални ефекти мера штедње који се могу огледати у смањењу плата, пензија, социјалних давања и доступности јавних услуга; 3) утицај рестриктивних политика, као што су више каматне стопе и нижа јавна потрошња, на индустријски развој и структуру привреде. Ови аспекти представљају предмет стручне дебате и различитих интерпретација, а њихови ефекти зависе од конкретног економског контекста.

Уведени су и механизми брзе финансијске помоћи за ванредне ситуације, уз поједностављене процедуре. Јачање економског надзора обухвата редовне анализе финансијског сектора и већу транспарентност

Услед критика, ММФ је покренуо низ реформи које су нарочито интензивиране након кризе из 2008. године, са циљем да се прилагоди новим условима и задржи релевантност у глобалном финансијском систему. Те реформе обухватају: реформу система одлучивања и повећање квота; увођење нових инструмената кредитирања; смањење накнада и камата; као и јачање економског надзора (surveillance). У оквиру ових процеса спроведене су ревизије квота, укључујући и значајне промене након 2010. године, што је допринело повећању укупних ресурса Фонда и делимичном јачању улоге економија у успону, иако основна структура одлучивања није битно измењена.

Реформа система одлучивања подразумевала је повећање гласачког удела земаља у успону, чиме су Кина, Индија, Бразил и Русија делимично повећале свој утицај, иако основна структура моћи није значајно измењена. Укинуто је именовање директора од стране највећих економија и извршни одбор је постао изборни, што је допринело већој формалној равноправности. Истовремено су повећане квоте и капитал Фонда, чиме су проширени његови финансијски капацитети и омогућено деловање у ширем спектру економских ситуација.

Модернизација механизама кредитирања обухвата увођење инструмената као што је Инструмент за координацију политика (PCI), намењен земљама које не користе директну финансијску помоћ, али желе потврду кредибилитета економских политика. Уведени су и механизми брзе финансијске помоћи за ванредне ситуације, уз поједностављене процедуре. Поред тога, дошло је до смањења накнада и камата за одређене категорије кредита, што је у одређеној мери олакшало приступ средствима.

Јачање економског надзора обухвата редовне анализе финансијског сектора, већу транспарентност кроз објављивање извештаја, унапређење статистичких стандарда, као и ширење фокуса на питања климатских промена, неједнакости и одрживог развоја, што указује на постепено ширење аналитичког оквира Фонда.

Фонд се бави и економским истраживањима, прогнозама глобалног раста и кретањима у области јавних финансија. ММФ издаје публикацију Светски економски преглед (World Economic Outlook), која представља значајан извор података за аналитичаре, истраживаче и инвеститоре.

Сарадња Србије са ММФ одвија се у више фаза: прва фаза (2000–2006) обухватила је обнову чланства, хитну финансијску помоћ, више stand-by аранжмана у циљу стабилизације и трогодишњи аранжман за продужено финансирање усмерен на приватизацију и реструктурирање банкарског сектора; друга фаза (2009–2012) обележена је stand-by аранжманом из предострожности у вредности од око 2,9 милијарди долара ради очувања девизног курса и девизних резерви, као и покушајем новог аранжмана који није реализован услед неусклађености буџетске политике; трећа фаза (2015–2021) укључивала је фискалну консолидацију, реформу јавних предузећа и stand-by аранжман који је у великој мери имао превентивну улогу, као и увођење нефинансијског аранжмана PCI; четврта фаза (2021–2026) обухвата актуелни stand-by аранжман од око 2,4 милијарде долара и Инструмент за координацију политика, са нагласком на енергетску безбедност, макроекономску стабилност и наставак структурних реформи.

Србија у ММФ има квоту од око 0,14% и располаже одређеним износом специјалних права вучења, који се креће у оквиру више стотина милиона евра. До сада је реализовала више програма сарадње (укључујући више stand-by аранжмана и PCI), а у оквиру управљачке структуре припада групацији коју предводи Швајцарска, где дели гласачку позицију са више европских земаља.

Србија тренутно има Инструмент за координацију политика и обавезала се на више група циљева: фискална политика (контрола дефицита до око 3% БДП, одржива путања јавног дуга, контрола масе плата и пензија); енергетски сектор (реформе јавних предузећа као што су ЕПС и Србијагас, постепено прилагођавање цена, диверсификација извора снабдевања); јавне финансије (јачање пореске администрације, ефикасност јавних предузећа, већа транспарентност инвестиција, укључујући велике инфраструктурне пројекте); макроекономски циљеви (одржив раст БДП и контрола инфлације у задатим оквирима).

Услови се прате кроз редовне, углавном полугодишње ревизије, а сарадња се, према званичним оценама представника власти и ММФ, оцењује као успешна, јер се договорене мере у великој мери реализују. Мисије ММФ редовно бораве у Србији, одржавају састанке са Министарством финансија, Народном банком Србије и другим институцијама, након чега се објављују извештаји и оцене напретка, што доприноси транспарентности и предвидивости економске политике.

Мисије ММФ редовно бораве у Србији и одржавају састанке са институцијама. Након тога се објављују извештаји и оцене напретка, што доприноси транспарентности

У оквиру укупног јавног дуга Србије, који износи више десетина милијарди евра, обавезе према ММФ и Светској банци чине мањи, али значајан део, и утичу на укупну структуру задужености и перцепцију земље на међународним финансијским тржиштима.

Аутор овог текста имао је прилике да учествује у разговорима са Мисијом ММФ у оквиру Фискалног савета. Разговори су били професионални, аналитички и усмерени на размену аргумената. ММФ показује спремност да саслуша предлоге и разматра различите приступе, иако је његов мандат јасно дефинисан и институционално ограничен, што у пракси значи да је простор за шире развојне иницијативе релативно ограничен, али не и у потпуности искључен.

У стручној литератури се наводи да је ММФ након 2008. делимично прилагодио приступ, уз већи нагласак на раст и смањење неједнакости, иако се и даље воде расправе о доминантним политикама и њиховим ефектима, као и о односу између техничког и политичког нивоа одлучивања.

Очекује се да ће наредне ревизије квота покренути нове дискусије о расподели гласачких права, што има и економску и геополитичку димензију и може утицати на будући положај различитих група земаља.

На крају, у јавности постоје и иронични и умерено критички коментари на рачун ММФ, који одражавају различите перцепције ове институције. Поједини економисти указују да је тешко дати коначну оцену њене успешности, јер није једноставно упоредити алтернативне сценарије, док други наглашавају њен значај у очувању финансијске стабилности и координацији економских политика. Србија, у датим околностима, наставља сарадњу са ММФ, настојећи да уравнотежи економске циљеве и ограничења, уз очекивање да ће постепене реформе међународних економских односа допринети повољнијем положају мањих и економски слабијих земаља, при чему финансијска и монетарна дисциплина, у одређеним условима, може имати и позитивне ефекте.