Са историјске дистанце

Многе ствари су сада откривене. Ми знамо да су и Јељцин и Путин заједно са Американцима радили на рушењу Милошевића. Да су заједно припремали бомбардовање Србије

Ја сам мислио да, као сведок времена, знам шта се десило. Мој велики учитељ, Владимир Дедијер, човек који је написао Титову биографију, који је измислио и Тита и Партизане, и од Тита створио светску личност после 1948. године, ми је рекао: „Сине не може то да се напише без историјске дистанце“.

Испричао ми је свој случај. Поводом педесете годишњице Сарајевског атентата, написао је књигу „Сарајево 1914.“ Рачуна се да је до дана данашњег то најбоља књига о Сарајевском атентату. Али морало је да прође 50 година. Као што је он о 1948. и историјском „Не“ Стаљину, писао 1968. године у време руске интервенције у Чехословачкој. Дакле, потребна је једна историјска дистанца.

Многе ствари су сада откривене. Ми знамо да су и Јељцин и Путин заједно са Американцима радили на рушењу Милошевића. Да су заједно припремали бомбардовање Србије. Наши људи који су седели у Белом двору, када су дошли Ахтисари и Виктор Черномирдин, су се правили да је реченицу – ако Милошевић не пристане на све оно што је написано, да ће Србија бити сравњена са земљом и да ће бити равна као тепсија – изговорио Марти Ахтисари, а не Черномирдин.

Јељцин није могао да схвати Милошевића када му је објашњавао да је он морао да брани Србе у Крајини, да је морао да брани Србе у Босни, у Републици Српској

Али, присутни су рекли да је срамота да то изговори Рус. И до дана данашњег се напада Ахтисари да је хтео да нас сравни. То је говорио Виктор Черномирдин коме су обећали тада да ће бити наследник Јељцина, да ће он бити ово што је касније постао Владимир Путин. И они су, буквално, преко нас правили неке каријере.

Јељцин је избегавао Милошевића. Оптуживао га је да га је рушио, да је радио све најгоре. Примио је једва Милошевића непосредно уочи НАТО бомбардовања, али му није дао ни С-300.

Дао је Хрватима С-300 како Милан Мартић не би гађао Загреб. Али није дао нама да се бранимо од НАТО авиона.

Јељцин није могао да схвати када му је Милошевић објашњавао да је он морао да брани Србе у Крајини, да је морао да брани Србе у Босни, у Републици Српској. Јељцин га је погледао и рекао: „Али ја сам 50 милиона Руса оставио“.

Можда и није 50 милиона, он је тако рекао. Оставио је бар 20 милиона.

Али, ми нисмо знали ни са Русима. Овде постоји легенда да приликом једне поседе Брежњева Титу, у Игалу, где се Тито лечио, да су црногорски руководиоци рекли да се у Црној Гори прича: „Нас и Руса 300 милиона“. Ја сам био шокиран када сам читао мемоаре Стипе Месића и Јанеза Дрновшека.

Овакви људи, као што сам ја, не требају никоме, ниједном режиму

Дрновшек када је посетио Јељцина у Москви рекао је: „Ми Словенци имамо израз, нас и Руса 300 милиона“. То му је исто и Стипе Месић рекао када је био у посети Москви – „Ми Хрвати кажемо: Нас и Руса триста милиона“.

Заиста је тешко разумети да је Туђман добио највећа руска одликовања, да је био присутан на Паради победе у Москви. Да је Стипе Месић био присутан на Паради победе. Да из Београда никога, ни Милошевића, ни никог после њега нису звали на параду. Вучић је први човек који је био на паради у Москви. Говорило се да је позив био упућен Борису Тадићу, али да су га условили да са њим у посету дође партизан Добрица Ћосић. Тадић је то схватио као увреду, иако је Добрица Ћосић био најбољи пријатељ његовог оца. Иако му је Ћосић помогао у животу. Али то је та сујета председника и ми често то не разумемо. Ти лични пориви често одређују нашу судбину и одређују нашу несрећу. Тако да све то треба написати и мислим да је време да се ја мало скинем са телевизије. Пошто ме ниједна власт није скинула са телевизије. Касно сам се појавио на телевизији зато сам, вероватно, остао неиживљен. Али, мораћу сам себе да скинем са телевизије и да се посветим се овоме. Више нема ко да ме цензурише. Мораћу сам и да поново будем жртва.

Али, сећам се тих времена…Свих ових који су сада заступници европских вредности, који су неки комесари у име Европе, који данас говоре о гушењу медија у Србији. Који се нуде да буду политкомесари, да ли за Брисел или неког другог. Ја те људе памтим као извршне секретаре градског комитета или централног комитета. Који су били такви стаљинисти и главосече. Који су нас у „Дуги“ толико прогањали. Ја то не могу да заборавим. Никада. И када их видим на телевизији, када говоре о слободи медија у Србији, о медијском мраку…Они најбоље знају шта је медијски мрак јер су га они спроводили. Нико од њих се није сетио да каже „извини“ било коме. Нама који смо били храбрији од њих, паметнији од њих, образованији од њих. И код тог главосече из градског комитета на политичким наукама је дипломирао Динко Грухоњић.

Често се шалим да смо ми у „Дуги“ ухватили више ратних злочинаца него Хашки трибунал

Ево, они имају достојне наследнике. Овакви људи, као што сам ја, не требају никоме, ниједном режиму, јер они кажу: „Како ће да владају Марићем кад Марић не влада собом“.

У „Дуги“ су се дешавале ужасне ствари. Мало, мало па је неко долазио да дигне зграду у ваздух. Да нас све побије. Дада Вујасиновић је изгубила живот. Ми смо се играли са сопственим животом. Имали смо плате пет марака, 10 марака…Свако од нас је био спреман за истину да изгуби живот. Нисмо били ни свесни тога. Често се шалим да смо ми у „Дуги“ ухватили више ратних злочинаца него Хашки трибунал. Шта су нам све у „Дуги“ признавали и хвалили се оним што су радили. А када их је питао Хашки трибунал, они нису признавали да су радили то што су радили. Са друге стране нама су све признавали. Многи су и завршили под оптуженицом у Хагу због наших текстова.