Жалфија и звончић Саве Хиландарца

А крај реке, на обе њене обале, рашће свакојака воћна стабла. Њихово лишће неће венути, нити ће им плодови нестајати, него ће рађати нови род сваког месеца, јер им воде долазе из Светилишта. Његови плодови биће за јело, а његово лишће за лек.

(Језек. 47:12)

У мудрим речима старозаветног пророка и боговидца Језекиља препознаћемо биљке Хиландара и читаве Свете Горе. Предсказујући будућу обнову, говори нам о реци чија вода долази из Светилишта и дрвећу које из те воде расте. Како каже, то дрвеће биће родно, јестиво и лековито. Зар у Богородичином врту, што Света Гора и јесте, може бити другачије? Вековна светилишта су ту, а ту су и бескрајна љубав, смерност, духовност, непрекидна молитва, подвижништво. Биљке које расту на таквом месту носе ону тајанствену снагу и моћ коју су Свети врачи Козма и Дамјан познавали. Биљке су ту да нас нахране, да нам излече и тело и душу, успоставе равнотежу. И нема никакве сумње да су то наши најстарији лекови. Исконска је жеља човека да проникне у тајне биљака, да их упозна и коначно, да загосподари њиховим моћима. А, показало се, оне могу бити моћан савезник. Јер, биљке су нам и храна и лек, још понајвише превентива, али само када се употребе на прави начин.

Данас знамо да у Србији расте близу четири хиљаде различитих биљних врста и подврста, у Грчкој та бројка премашује шест хиљада, за Свету Гору не постоји прецизан податак, мада се спекулише о бројци од хиљаду петсто до хиљаду седамсто. Досадашње истраживање разноврсности флоре хиландарског поседа казује нам да ту расте, око, или чак преко шестсто различитих биљних врста. Врло је тешко, у ствари немогуће рећи које су од њих лековите, а које нису, које су више или мање отровне. Јер, још у XVI веку чувени швајцарски лекар Парацелзус дао је можда најбољу дефиницију лека, али и отрова: све су ствари отровне и ништа није без отрова; само је доза оно што чини да нека ствар није отров. Посматрајући из угла данашњих сазнања о биљкама и њиховој делотворности, морамо се у потпуности сложити са овом дефиницијом.

САВА ХИЛАНДАРАЦ

Имао је руке које су позлаћивале све чега се дотакао (Дејан Медаковић о Сави Хиландарцу).

Многи великани европске ботанике походили су Свету Гору, пре свих Пјер Белон (1554), потом Џим Сибторп (1787), Емерик-Имре Фривалдски (1834–1836), Пол Ошер (1836), Аугуст Гризебах (1839), Теодорос Орфанидис (1862), Виктор Јанка (1871), Ладислав Челаковски (1887), Емил Синтенис и Јозеф Борнмилер (1891), Едвард Форманек (1900), Лујо Адамовић (1908), Карл Хартман (1913–1914), Густав Бовер (1914), Јоанис Политис (1925), Јохан Матфелд (1926–1930), Константин Регел (1936–1937), Виљем Шахт (1937), Виљем Турил (1937), Димитри Заганиарис (1939), Вернер Раух (1943), Константин Гулимис (1947), К. Ганиацас (1950–1959) и многи други. Међу њима значајно место заузеће, нама најближи и најзанимљивији, хиландарски монах – Сава Хиландарац.

ФОТО: commons.wikimedia.org

Сава Хиландарац рођен је као Славибор Бројер, 8. јула 1837. године у чешком месту Кутна Хора у имућној породици немачког порекла. У Чешкој је завршио средњу пољопривредну школу, да би након тога вођен снажним човекољубљем основао колонију за напуштену децу. Брине се о њима са пуно љубави, васпитава их у аскетском духу, усмерава ка вегетеријанству, свакодневном учењу и аскетизму. Све то не наилази на одобравање локалне средине, због чега напушта Чешку. Славибор посећује Србију 1878. године, најпре Костолац, потом Лесковац, да би га 1881. у Нишу архимандрит Василије превео у православље. Том приликом добија информације о Светој Гори те са тројицом усвојених синова креће пут Атоса, где стиже 3. јуна 1881. године. Монаши се у Хиландару 9. на 10. април 1883. и узима духовно име Сава по Светом Сави. Све до упокојења, а живот у свету овоземаљском завршио је у манастиру Хиландaр 14. јануара 1912. у 74. години живота, чинио је много. На првом месту средио је манастирску библиотеку, посветио се писању и бавио ботаником. За тридесет година боравка на Светој Гори, сакупио је велики хербарски материјал, слао га уваженим ботаничарима широм Европе, радио на упознавању и каталогизовању флоре Свете Горе. Упознао је свет биљака, и о томе писао. Тиме ће заслужити Орден Светог Саве трећег реда, којим ће га одликовати краљ Александар Обреновић током посете Хиландару 1896. године. А монах Сава ће истим темпом наставити, сакупљаће биљке, слати хербарске примерке широм Европе, посебно у Београд и Праг, а европски ботаничари ће му се захвалили именовањем две биљке у његову славу, једне врсте жалфије (Salvia breueri) и једног звончића (Campanula andrewsii subsp. breueri). Статус прве врсте још увек није расветљен у пуној мери, док за другу биљку ботаничари сматрају да је исто што и лаврански звончић (Campanula lavrensis) који краси зидине Велике Лавре и других манастира Свете Горе.

ФОТО: Компас/Илустрација

РЕД ИЗ РАСУЛА

Манастирска библиотека била је у расулу. Хрпе књига биле су неравномерно свуда распоређење у којима су уточиште нашла легла мишева. Дуготрпан посао чекао је Саву али са огромном жељом и љубављу успева да среди целу библиотеку. Сортирао је књиге по разлиичитим језицима и старости, све је подвезао, направио полице и уредио. У заосталим књигама открио је и Мирославњево јевањђеље најстарији ћирилични документ неизмерне вредности. Након неколико година, спокојно је могао да се посвети свом литерарном умећу. Помало шаљиво наводи “Редом који сам завео у библиотеци једино нису задовољни старији становници те просторије, тј. мишеви.”

ГРЧКА (БРОЈЕРОВА) ЖАЛФИЈА

И дозвавши својих дванаест ученика, даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи. (Мат. 10,1)

Најчувенији антички лекар Хипократ пре два и по миленијума написао је Medicus curat, natura sanat или „лекар лечи, природа излечи”. Притом, имао је на уму лековите биљке и њихову моћ да спрече настанак болести, ублаже симптоме, помогну у излечењу, или у потпуности излече болест. Хипократ је живео у Грчкој и одлично познавао лековитост биљака које расту у Средоземљу. Знао је за жалфију, бисер Средоземља, биљку о чијој су лековитости испредане приче. Њоме су се леч или легендарни јунаци и као ретко која друга биљка, жалфија је уткана у сваку нит средоземног живота. Користи се у медицини, козметици, кулинарству, део је традиције. Заправо, жалфија је симбол здравља и дуговечности, те не чуди што је назив рода дошао од латинског salvare (спасити, излечити).

Званични и научно прихваћени назив за грчку жалфију данас је Salvia fruticosa. Међутим, ако потражите све синониме за ову врсту, видећете да их је током двадесетог века било веома много. Поменућу само Salvia libanotica, Salvia triloba, Salvia cypria, али и Salvia breueri (Бројерова жалфија именована по Сави хиландарцу – Славибору Бројеру), као и низ других назива. И данас ботаничари и систематичари расправљају о статусу ове врсте, чак да је то само подврста обичне жалфије (Salvia officinalis). Грчка  жалфија је морфолошки веома променљива, тако да њен изглед може да варира у различитим условима животне средине, тако да је и то могући разлог зашто су ботаничари давали различита имена биљци. Наравно свему је засигурно кумовао и спорији проток информација, свакако и сујета, или жеља да врста са одређеног подручја понесе неко локално специфично име. Стога је именовање хиландарске жалфије као Salvia breueri сасвим разумљиво и прихватљиво.

ФОТО: Славољуб Тасић

 Распрострањенa је у јужној и нарочито у југоисточној Европи и на северу Африке (источни део Средоземља). Можемо је наћи на песковитом и оскудном земљишту, те стеновитим местима, макији и гариги. Најбоље успева када су лета умерено сува и дуга. Отпорна је на сушу. На простору Хиландара највише је има поред пута који од Хиландара води ка Јовањици.

Род Salvia је веома многобројан, обухвата око деветсто врста, као и велики број инфраспецијских таксона као што су подврсте, варијетети и форме. Од овог броја у Европи расте тридесетшест врста. За Свету Гору наводи се присуство најмање шест представника, док су за употребу значајне само две врсте. То су већ поменута грчка жалфија (Salvia fruticosa) и обична жалфија или кадуља (Salvia officinalis), која се среће у југоисточном делу Атоса и спада у популарне гајене врсте. Спољашњим изгледом ове две врсте донекле наликују једна другој, обична жалфија је једноставних листова без бoчних режњева и са чашицом цвета дужом од десет милиметара. Деловање и употреба ове две врсте је слична, а користи се лист и од једне и од друге жалфије (Salviae folium). Сакупљање се врши од средине маја до јула (након цветања), а може се наставити током целог лета до почетка јесени. Лист садржи етарско уље, дитерпене (карносол = пикросалвин, розманол, карносолска киселина), танине, рузмаринску киселину, флавоноиде (лутеолин и апигенин), тритерпене…

Испољава антихидротично, антиспазмотично, антисептично, адстрингентно, холагогно, фунгистатско и карминативно деловање. Новија истраживања указала су да присутна розмаринска киселина делује вирустатски, а дитерпени снажно антиоксидативно. Користи се за испирање уста код упале десни, грла и ждрела, за побољшање варења код надутости, грчева и гасова у желуцу. За жалфију кажу да делује смирујуће, освежавајуће и окрепљујуће, те да је одлично средство за прочишћaвање крви, да јача крвоток, стимулише циркулацију, делује против крварења и упала. Препоручује се код прекомерног знојења, код прехладе, бронхитиса. У народној медицини популаран је лек против стомачних грчева, а услед благог естрогеног деловања у случајевима дисменореје и аменореје (нередовне, болне, или изостанак менструације). Међутим, последњих деценија истражују се и нека негативна својства, тако да се данас њена примена донекле ограничава. Наиме, установљено је да уколико се у дужем временском периоду пију веће количине чаја од жалфије могу изазвати тахикардију или епилептиформне конвулзије.

Данас знамо да у Србији расте близу четири хиљаде различитих биљних врста и подврста, у Грчкој та бројка премашује шест хиљада, за Свету Гору не постоји прецизан податак, мада се спекулише о бројци од хиљаду петсто до хиљаду седамсто

Припрема чаја од жалфије: кафену кашичицу осушеног и смрвљеног листа жалфије прелити кључалом водом (200ml), поклопити и оставити да одстоји док се не смлачи. Процедити и користити за испирање уста и грла (гргорење). Уколико се припрема за пиће потребно је посуду са чајем оставити да лагано ври минут-два. Пити кафену шољицу чаја дневно.

Облог од жалфије: две до три шаке свежег листа жалфије потопити у литар комове ракије. Оставити да одстоји најмање месец дана. Процедити и користити за облоге.

Жалфија има веома дугу и богату историју лековите и кулинарске употребе. У старом веку сматрана је леком за многе болести (omnimorbium). Римљани су је додавали свим оброцима од меса ради бољег варења. Диоскорид је сматра највреднијом лековитом биљком антике. Препоручује је споља за испирање рана и облагање чирева и као чај за грлобољу и промуклост. Карло Велики у својим Капитуларима наређује да се гаји у баштама и вртовима што је први помен гајења жалфије. Током средњег века заузимала је значајно место у манастирским вртовима, клостерима и имањима. Кинези су је користили за лечење прехладе, болова у зглобовима, тифуса и проблема са бубрезима и јетром. Колико су је ценили говори податак да су у трговини давали четири килограма кинеског чаја за килограм жалфије. Николас Кулпепер у свом делу Complete Herbal пише: …Сок од жалфије са сирћетом, био је од користи у време куге. За испирање се жалфија, рузмарин, орлови нокти и боквица кувају у вину или води, са мало меда служи за исирањее уста и грла, код израслина (канцера), или према потреби за испирање интимних делова тела мушкарца и жене. Са другим топлим и угодним биљем спремају се купке за тело и за ноге, да се угреју хладни зглобови и тетиве, код парализе и грчева и за јачање… У Грчкој се традиционално користи као биљни чај под именом Фаскомило. Коначно, жалфија је цењена и као медоносна биљка. Даје квалитетан нектар од којег пчеле производе мед од жалфије. Мед је жућкасте, или благо зеленкасте боје, има специфичан мирис на цвет биљке, помало је горак, понекад благо опор.

На првом месту средио је манастирску библиотеку, посветио се писању и бавио ботаником. За тридесет година боравка на Светој Гори, сакупио је велики хербарски материјал, слао га уваженим ботаничарима широм Европе, радио на упознавању и каталогизовању флоре Свете Горе

ФОТО: Славољуб Тасић

ЛАВРИНСКИ (БРОЈЕРОВ) ЗВОНЧИЋ

Звончићи ће се чути када буде улазио у Светињу пред Господа. (2. Мојс. 39,26)

Род звончића (Campanula sp.) обухвата преко петсто врста и више подврста, распрострањених у умереним и суптропским регионима северне хемисфере, са центрима разноликости у медитеранском региону, на Балкану, Кавказу и у планинама западне Азије. Лавренски (Бројеров) звончић је ендемска врста северноисточне Грчке која расте у пукотинама кречњачких литица, често у пукотинама малтера, на зидовима старих зграда и манастирских зидина. На Светој Гори се може уочити на зидинама такорећи свих манастира. Сасвим је извесно да је Сава Хиландарац уочио непознати звончић на хиландарским зидинама, послао хербарски примерак у Београд и Праг што је резултирало именовањем нове врсте по имену Славибора Бројера (Саве Хиландарца). И то се десило пре скоро стопедесет година. У међувремену ботаничари су пуно пута мењали име ове врсте, тако да се данас најчешће назива по имену најстаријег светогорског манастира – Велике Лавре. А да  Сава Хиландарац није заборављен видимо у великом броју синонима за ову врсту:  Campanula lavrensis,Campanula lavrensis var. breueri, Campanula andrewsii subsp. breueri, Campanula andrewsii var. lavrensis, Campanula rupestris f. breueri…

Велика већина врста рода Campanula (звончићи) је јестива и нетоксична. Млади листови се могу јести сирови или бланширани у салатама; старији се кувају и користе у јелима попут спанакопита. Звонасти цветови су слаткасти декоративни украс за салате, десерте или колаче. Кртоласти коренови врста C. rapunculoides и C. rapunculus ваде се у јесен и могу се јести сирови, кувани или динстани. Имају благ, орашаст укус.

ФОТО: commons.wikimedia.org/Јавно власништво

Звончићи се не користе у официјелној медицини, мада је забележена традиционална употреба првенствено за лечење упала, респираторних проблема (кашаљ, астма) и проблема са варењем. Богати су биоактивним једињењима попут сапонина, флавоноида и танина, која пружају антиоксидативне, антимикробне и седативне ефекте, а неке врсте се користе за зарастање рана.

Хипократ је живео у Грчкој и одлично познавао лековитост биљака које расту у Средоземљу. Знао је за жалфију, бисер Средоземља, биљку о чијој су лековитости испредане приче.

ХИЛАНДАРСКИ КРСТ

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!

Животни пут Јосифа Панчића од 1846. године, када по наговору Вука Стефановића Караџића стиже у Србију, па све до упокојења 1888. године најбоље ће описати придеви: свестран, упоран, систематичан, неуморан, истрајан, прецизан, педантан и надасве предан. И то су знали сви великани европске ботанике, сарађивали са њим, размењивали хербарске материјале, поштовали га. То је знао и један хиландарски монах. Километрима удаљен али срцем и духом близак, Сава Хиландарац је Јосифу Панчићу упутио на стотине хербарских листова упознајући га са флором Свете Горе. Данас се тај хербарски материјал чува у Ботаничкој башти „Јевремовац“ у Београду чинећи драгоцени део јединственог Хербаријума Београдског Универзитета. Необична сарадња једног монаха и једног научника трајала је све до Панчићеве смрти.

Чувши за упокојење ботаничара монах Сава није стао. Обишао је читаву Свету Гору бирајући најлепше и најмирисније примерке биљака, сачинио последњи хербаријум и упутио га на помен великану. У  Београд је стигао Крст љубави, Крст поштовања, Крст прегалаштва. Стигао је Монашки крст сачињен, од хиландарског, од светогорског биља. Нема сумње да га је сачинио Сава Хиландарац, да су га уплеле руке побожне, освештали и благословили хиландарски подвижници. Уплели не само биљке, већ и вековни пост, молитву и причешће.

Те давне 1888. године у Београд стигао је делић Свете Горе, а са њим и радост духовног препорода. У тренутку одласка великана српске ботанике стигла је знамен; да нас сећа на јеванђељске Благовести, на духовну зрелост, на богоугодне људе који су били, који су данас и који су нам увек потреба насушна. У знаку крста препознаћемо страдање и патњу, Голготу и муке Спаситеља. Но, обасјаће нас радост победе, слава и расковани ланци Хада. У крсту је васкрсење. Зато је и овај Хиландарски крст знамен, символ наше вере, уједно страдања, смрти и Васкрса.

ФОТО: Славољуб Тасић

БИЉКА ДУГОВЕЧНОСТИ

     Највећа количина листа жалфије искористи се као зачин и као драгоцена сировина за производњу етарског уља које налази примену у прехрамбеној и фармацеутској индустрији, а све више и у козметичким производима.
     За те намене укрштањем две најзначајније врсте жалфије (Salvia officinalis x Salvia fruticosa) настала је такозвана сребрна жалфија или Newe Ya'ar. Употребљава се као зачин, али и ради побољшања сварљивости хране и спречавања настанка гасова у желуцу и цревима. Због свог израженог антиоксидативног потенцијала користи се као конзерванс за намирнице које имају више масноћа.
     Жалфија садржи алфа и бета тујон (доминантан у етарском уљу) за који је утврђено да може проузроковати извесне поремећаје у менталним и физичким функцијама, те да има одређено психомиметско деловање. С обзиром на то да су тујони лако испарљиви, након краћег кључања већи део ових једињења ће испарити. Стара италијанска пословица каже: se molto vuoi campare, salvia devi mangiare (уколико желиш дуго да живиш, мораш јести жалфију), а још старија латинска: cur moriatur homo cui Salvia crescit in horto (зашто да човек умре када му жалфија у врту расте).