Мистериозна прича о градитељу временом је прерасла у кључни ослонац читавог система веровања и унутрашњих правила. Иако се представља као древна истина, њена историјска утемељеност остаје спорна. Управо та недореченост омогућила је да опстане кроз векове

Кратку серију текстова о Слободном зидарству започињемо овим тзв. оснивачким митом или легедом о Хираму Абифу, великом градитељу Соломоновог храма. Текстови који ће следити у неколико тематских оквира неће се строго бави њиховом историјом, иако ћемо се трудити да та дијахронијска перспектива буде испоштована кад год то теме буду дозвољавале. Основа свих текстова биће занимљиви догађаји као постулати на којима та историја и традиција почива као мање или више неизоставни део сваке масонске организације. Дакле, наш рад ће бити пре свега намењен широј културној публици како би је на популаран начин информисали о овој „вечно“ интригантној тематици, а не као препричавање неприкосновених масонских „истина“ и ритуала које су током векова баштинили или још увек баштине у својим конститутивним актима и активностима. У осталом и ова тема ће бити једна од непретенциозних верзија скраћеног излагања о „тајнама“ једног друштва које је у многим својим актима и само одлучило да део њих учини доступним широј јавности.

Убиство главног градитеља Храма Хирама Абифа кључна је карика која довршава причу и чини је колико-толико целовитом

Убиство Хирама Абифа обухваћено је потуном мистеријом. Иако је ова легенда послужила као темељ за оснивање овог шрироко организованог и древног друшва, историја Сратог завета не бележи овај догађај у обимним садржајима који га обухватају. Но и поред тога његово убиство послужило је масонима да уз остале догађаје који су се дешавали готово пре три миленијума међу којима је и градња узвишеног Соломоновог храма свој постанак као тајно друштво вежу баш за овај период сакралне јеврејске историје. Слободно зидарство упркос свим митовима из прошлости ипак није било без свог реалног градитељског (занатског) утемељења. И одиста, неко је морао и онда да поседује свеколика знања и вештине у изради не само велелепних сакралних објеката (храмова, светилишта, споменика и сл.) већ и других објекта политичко-световног каратера, владарске палате, ондашњу урбану инфраструктуру, војну као што су тврђаве и остала утврђења и сл. Били су то припадници зидарског еснафа, људи поседници највиших знања која су била везана за добро познавање закона физике, математике, геомерије, астрономије, познавање материјала погодних за градњу, вештина за њихово коришћење и сл. Дакле, био је то градитељски еснаф заснован на тада тајним знањима и вештинама, које су се строго чувале унутар тих малих заједница и преносиле са колена на колено. Дакле, реч је о супстанцијалном знању намењеном само одабранима. Оно им је као такво доносило тако потребан привилегован статус слободних људи, „слободних зидара“ у контексту широко распростањеног робовласничког система односа, чије знање и умеће је морала да поштује свака религијска и политичка власт, јер без њих ништа од поменутих саграђених објеката тога времена неби било. Увек је знање доносило моћ свом власнику, само је у том периоду оно било тајна која се чувала по цену живота, дакле по најскупљу цену. Отуда нужно и потичу еснафи као тајни облици организовања који су по сваку цену желели да заштите своје најдрагоценије средство, које им је доносило слободу, богаство, и све друге привилегије које уз то иду. После овог кратког котекстуалног али неопходног увода враћамо се нашем главном „јунаку“ од чијег знања и тајни је све кренуло, барем онако како то виде и поштују његови хиљадугодишњи организациони следбеници.

Како историографија бележи сами Јевреји нису достигли ниво градитељства којим би саградили тако велику и компликовану грађевину као што је Соломонов храм (Sanctum Sannctorum) у коме је требао да буде похрањен Ковчег завета а у једном свом делу обитава и сам Бог Јахве. Али легенда о Хираму Абифу према неким истраживачима историје масонерије лоцира се у сам египатски период и везује се за Краља Секененреа који је водио неку врсту психолошко-магијског рата са Апофисом који је представљао силе древне таме и који је од Краља тражио да му открије тајне Озириса. Пошто је овај то одбио, кажњен је убиством а та верзија која је везана за мумију Секененреа служи као доказ да је он устварио био Хирам Абиф, јер се повреде нађене на мумији тачно поклапају по местима где су по легенди нанесене током чина његовог убиства. Оно што се у овој легенди највише не поклапа је временски приод, јер је описани догађај пренесен у време владања Краља Соломона. „У масонској легенди убице Хирама Абифа се зову Јубело, Јубела и Јубелум, а описани су као ‘Јевреји’“. Смисао целе легенде иако има великих временских, културолошких и религијских дискотинуитета, је по мишљењу неких аутора (углавном масона) у томе што премошћава контекстуални и временски јаз из једног египатског периода владавине и целу историју почетака слободног зидарства смешта у јеврејски контекст и прихватљива симболичко ритуална значења. По другој верзији ове легенде, која је такође везана за масонске ритуале и тумачења, Краљ Соломон је био краљ Израела рођен као Давидовљен други син и владао је у десетом веку пре нове ере. Он је дакле од Хирама краља Тире, изнајмио главног архитексту Храма који се као и његов краљ звао Хирам. Пошто је градња Храма и осталих пратећих објеката била скупа Краљ Соломон је морао да уведе строге намете и казне да би тај подухват довршио како је планирано. По тој масонској верзији такође, истиче се да је у та времена постојала одабрана и тајна група градитења која је чувала тајне заната које су засноване „на сазнању о путањама сјајне јутарње звезде Венере“. Па је тако и сам Јерусалим значио место посвећено Венери, а Храм постављен тако да буде у супротном правцу према страни њеног јутарњег појављивања, дакле, у правцу њеног вечерњег заласка. Отуда закључак да су Храм Краља Соломона изградили Хананци који су били обожаваоци Венере. Убиство главног градитеља Храма Хирама Абифа је кључна карика која довршава причу и чини је колико толико целовитом.

У том периоду историје јеврејске нације у настанку осим „легенде“ о Авраму као оцу оснивачу и Мојсију као законодавцу, било је неопходно додати и тај нови културолошко религијски садржај који би био уобличен и крунисан градњом заветног Соломоновог храма. И онда се у тој сложеној слици мита, историје и легенди рађа и масонска симболика везана за два носећа грађевинска али и симболичка стуба света. Чувеним стубовима „Боаса“ који је стајао са десне стране симболизујући земљу Јудеје и „Јахина“ симболизујући земљу Израиља, стварајући тиме јединство, стабилност и целину не само Храма као сакралног објекта прве врсте, него и целог државног и националног уређења Јевреја. Процене научника су да је Стари завет као писана збирка религијских текстова настао у шестом веку пре нове ере чиме је национално конституисање Јевреја на неки начин било довршено, дакле опет временски дисконтинуитет од готово четири века између времна самог подизања Храма Краља Соломона и самог времена коначног завршетка Старога завета. Управо зато сложена историјска, религијска и есхатолошка „стварност“ никада неће престати да буде предмет спорова, различитих тумачења и оцена чак и у самом корпусу онога што се може означити као Јеврејски свет.

Пошто ретко која тематика може да прође и без „нашег“ учешћа, поменућемо овде и Димитрија Митриновића и његово предавање „Слободни зидари и католицизам“, научника који се уочи Првог великог рата, преселио у Лондон и који је био члан удружења тамошњих интелектуалаца „Блумсбери групе“, која је име понела по називу области у околини Британског музеја у Лондону. Њега помињемо јер се у озбиљној масонској литератири, значајно цени и поштује његова изјава да је „Христ издао тајну масонерије… људима и објавио ју је у Јерусалиму, но приповедајући учену реч народу, он је био испред свог времена… Нека масони врате Христа у масонерију… Масонерија је била израз хришћанства последњих 2.000 година“. Ови противуречни Митриновићеви ставови се наравно неће „допасти“ већини хришћана јер је то само је једна у низу контроверзи које прате процесе дугог трајања везаних за овакву врсту конспиролошких елита и криптополитичких феномена.

Слободно зидарство, упркос свим митовима из прошлости, ипак није било без свог реалног градитељског (занатског) утемељења

Тако се у следу легенди, парабола, слика, митова и „историјских“ позајмица „нераздвојно“ мешају или повезују ове две традиција једна национална и религијска а друга масонска, организациона, симболичка, и ритуална. И одиста сваки покушај рационалног, научног и објективног историјског приступа овим традицијама унапред је осуђан на неуспех, јер су обе традиције постале, животно уткане, егзистентне и смислено укомпоноване да унапред обесмишљавају и најмању намеру да се она објективише у позитивистичком смислу. Зато је најбољи избор по нама, оставити их да обитавају у свом тајанственом миру, да и даље граде „братски ланац“ својих „истина“, као и мрежу сазнања и симбола онако како их они виде и доживљавају.