Ако би ме неко питао шта су западне вредности које данас моделирају свест наше младежи, односно наших „студената“, рекао бих: чине га луксембуршки медији плус тоталитарне друштвене мреже настале још у Орвеловим хорор сновима
Почећу од Кулина бана. Тачније од Црњанског. Недавно се појавила збирка полемичких текстова (Градац, „Случај Црњански“). Њу је 1932. Црњански иницирао чланком „Ми постајемо колонија страних књига“, у листу „Време“, а убрзо је прерасла у сада већ чувени
„рат против књижевне левице“. У једном од својих нимало благих реаговања на критику и критичаре његовог погледа на ствари, Црњански пише о „социјалном терору“ који се продаје као књижевност. Кад помене придев „социјални“ писац, наравно, мисли на социјалистички, тј. комунистички. Међу многим другим негативним појавама помиње и „пропагандну журналистику“.
„Социјална“ књижевност, каже Црњански, јесте „културно и биолошки усиљено и наметнуто мајмунисање из иностранства“.
Пошто је реч о мајмунисању, узмимо мој пример.
Читавог живота себе сам одгајао у духу вредности западног иностранства. И сматрао сам да је критика мог погледа на свет – мајмунисање. Данас више нисам сасвим сигуран. Шта ли се променило? Да ли сам се променио ја или иностранство?
Оно што је Црњански уочио као моменат малигне алтерације културног живота у Југославији, данас траје у идентичној културној, биолошкој и социјалној констелацији у Србији, с тим да су метастазе злоћудне болести (чију је рану фазу Црњански тачно дијагностификовао пре скоро 100 година) данас постале смртоносне.
У једном од својих нимало благих реаговања на критику и критичаре његовог погледа на ствари, Црњански пише о „социјалном терору“ који се продаје као књижевност
Данашње „мајмунисање“ блокадерско-пропагандне журналистике (неко ће с правом назвати терором!) последица је преузимања свих алата Цицварићевог таблодног новинарства, свих најубитачнијих оружја „Правде“ и „Известије“ из најбољих дана и тактичких бојевих глава обогаћених осиромашеним уранијумом Фолкишер Беобахтера. И ако би ме неко питао шта су западне (тачније – европске) вредности које данас моделирају свест наше младежи, односно наших „студената“ (ко год чинио садржај тог појма), рекао бих: чине га луксембуршки медији плус тоталитарне друштвене мреже настале још у Орвеловим хорор сновима. Професори блокадери који све то радосно гледају тапшући својим ручицама, само су декор на тој слици.
Зато блокадерско понашање час мирише на бољшевизам, час на фашизам, Ако неког баш занима опис тог мириса, дао га је Курт Вонегат у роману „Кланица 5“. Подсећа на иперит и руже. Било како му драго, данас је то миришљаво блокадерско мајмунисање једино социјално прихватљиво понашање побуњене богате класе и супериорне расе.
Да не дужим: од опасности да постанемо „колонија страних књига“ на шта је упозоравао Црњански, стигли смо до реалне опасности да постанемо колонија страних служби које организују и воде „крваву шаку“, тај злокобни знак хибридног рата против Србије. Рат свакога дана мења облик и боју, али се води непрекидно, годинама. Непосредни повод увек постоји и увек је небитан сем у смислу енергетског потенцијала да изазове емотивну резонанцију мирних грађана тако да они постану немирни и насилни. Да ли је то поплава, саобраћајна несрећа, земљотрес, мигрантска криза, корона, литијум, Рибникар и Дубона, надстрешница у Новом Саду, свака трагедија је добра да се њоме манипилише, лешинари и руши уставни поредак. Осим у случају трагичне смрти студенткиње на Филозофском факултету јер је чак и Шолаковим директорима тешко да ту смрт прикаче Вучићу, па ће зато тело Милице Ж. гурати под тепих и организовати насилне протесте којима се мора по сваку цену онемогућити полицијска истрага.
Ти програмски директори, иначе, за себе тврде да су новинари и негирају да осим њих у Србији има новинара. За новинаре Информера кажу да су то „запослени на Информеру“. Један од запослених се нашалио рекавши да ће ти Шолакови јуришници ускоро бити „Шолакови незапослени“.
Ти, за сада, запослени на Шолаковим медијима, већ годинама, последњих месеци интензивно, производе атмосферу насилништва, хушкају на насиље, афирмишу га, легитимишу и уз помоћ својих редовних гостију производе спискове за одстрел политичких противника у коначном Армагедону у ком ће Вучићева власт са све ћацијима бити збрисана са лица земље.
Србији је потребна реафирмација демократије и политичке борбе политичким средствима
Не смемо ту бити неправедни према невладиним организацијама, нпр. према Црти, која прави списак за одстрел Вучићевих подржавалаца, доприносећи тиме стварању атмосфере попут оне из минхенских пивница тридесетих година. И које тим списком помажу пленумима да не губе време тражећи жртве кад крену у елиминацију ћација.
А шта ће се десити ако им овај план не успе? Ако обојена револуција калира, ако уставни поредак буде очуван чак и после мађарских избора? Ако мирни грађани не постану мајмуни и ако не крену да пале РТС и Скупштину док се Динко Грухоњић и Мила Пајић чистих руку крију у позадини? Хоће ли Шолакови запослени бити лустрирани, на начин на који би они лустрирали Вучића и његов ансамбл?
Треба ли то да се деси с обзором на сва зла које су Шолакови медији починили док су, заједно са блокадерским професорима, судијама и тужиоцима, гурали нашу децу, студенте и ђаке, чак и оне малолетне, у насиље и у сукоб с полицијом? Не. Њима не сме да се деси ништа слично. Не сме да буде ни помисли да они доживе оно што су врло свесно и врло темељно припремали другима.
Њима је потребно помоћи да се социјализују и денацификују по рецепту Борке Павићевић. Србији је потребна реафирмација демократије и политичке борбе политичким средствима. А како до тога, у следећем броју Компаса.
