Они с мање среће који живе или су живели у диктатурама, једнопартијским или старовременским, с робовима и изабранима, који су рођени у племићким колевкама, они нису могли да га приуште, а сањали су га
Ко може себи да приушти дијалог? Најкраће – мало друштава.
Ко може себи да приушти да неће дијалог? Најкраће – нико.
Свако ко живи у иоле демократском друштву зна да је дијалог основни алат демократије. Нема демократије без дијалога, а где нема дијалога – сигурно мањка демократије, ако је уопште има.
Они с мање среће који живе или су живели у диктатурама, једнопартијским или старовременским с робовима и изабранима рођеним у племићким колевкама, они нису себи могли да приуште дијалог. А сањали су га.
Приуштивост дијалога је најбољи начин да се мере слободе и обими људскости неког друштва. Свако друштво које себи не може да приушти дијалог је друштво у којем неко неког кињи и малтретира, а сви се праве да је то баш супер и некима и јесте, али већини никад није. И свако друштво које себи приушти дијалог је друштво у којем мора да се поштују правила и у којем је кињење других људи кажњиво и непожељно.
Постоји у природи биолошки принцип „онтогенетско понавља филогенетско“, односно јединка која се рађа у свом развоју понавља све фазе еволутивног развоја врсте. Није немогуће да се исто односи и на развој друштава – да свако друштво понавља све развојне фазе укупног развоја друштава, чак и она чији је спонтани развој силом прекинут освајањима, колонизацијом тако да не можемо више бити сигурни како би се развијала да тог наношења развоја неког другог друштва није било. И шта је очигледно кад се погледа уназад по писаној историји људских друштава? Изгледа да људска бића и нису баш толико бистра колико би се по разним достигнућима можда могло закључити. Више од 4.000 година писане историје је требало људима да себи као врсти – приуште дијалог. А еволуција нам је свима дала драгоцене дарове говора и имагинације. Дугих 4.000 година је прошло док се људи нису сетили да би можда могли себи да приуште – дијалог. Кад друштво себи приушти дијалог – то друштво се развија и напредује, а без њега стагнира или се љуљушка у лимбу илузија да је могуће одложити послове које треба порадити да би дијалог стварно постао решење за све друштвене проблеме.
И лако је уочити да су друштва у којима дијалога није било често „имитирала“ друштва у којима су га људи себи приуштили, јер су тако били на добитку. Али има и друштава која се нећкају, оклевају, смишљају разлоге из којих и не треба себи приуштити дијалог јер је то или напорно или захтева учење и стицање знања и вештина или једноставно више воле да се држе наратива „нећу дијалог!“.И таква друштва губе корак с временом, заостају, бивају предмет поповања оних који су себи приуштили дијалог.
Друштва која себи приуште дијалог знају да у дијалогу људи не слушају да би одговорили другима него слушају да би разумели и чули. То је срж дијалога. А кад га нећемо, само тугаљиво коментаришемо „јаооо, како људи тамо негде другде супер живе“, а одбијамо да видимо да је свако такво друштво „срећних људи“ себи приуштило дијалог и да је свако имало огромне тешкоће док га није установило као рутински алат.
Друштво које уложи труд у план да себи приушти дијалог је друштво које само себе мења на боље.
Па зашто онда нећемо себи да приуштимо дијалог?
Тешко је. Треба добровољно ући у неке собе и разговарати, знањем и чињеницама, о темама, а не сплеткарити о људима, а у тим собама су неминовно људи који се међусобно не подносе. Тешко је, јер темељење дијалога и његов развој до рутинске приуштивости друштва не даје очигледне резултате ни брзо ни лако. Треба труда, стрпљивости и посвећености уз свест да се ради на дијалогу да би можда следећа генерација уживала у приуштивости дијалога сматрајући „да је одувек тако било“ и да ту нема ништа чудно. Тешко је, а и лењост духа тражи „не причај с њим, набоди га!“. Тешко је, а да је лакше не би нас, изразиту мањину, запало да за дијалог навијамо, да га омилимо разнима који и себи и нама неће да га приуште. А може. Ми смо друштво које себи може да приушти дијалог. Ма – неће.
