Спортски дан – 15:0

ФОТО: Компас/Илустрација

Резултат, подупрт и истраживањима јавног мњења која казују да СНС никада боље није стајао у последњих пет година него сада, наводи на идеју стару колико и парламентаризам, да власт треба да распише  парламентарне изборе одмах, а најкасније до почетка лета

У недељу 29. марта сам већ ујутро, морао да преживим трауму промене времена. Као што знамо и осећамо на својој кожи, већ деценијама се примењује, сумануто померање времена са зимског на летње и обратно.

„Мистериозне силе дубоке државе“ у Америци и Европи спроводе ову заверу која нас кошта нерава и пропуштених обавеза.

Но, пардон, бавимо се изборима, па ћемо анализу ове перверзије оставити за неки други текст.

Кренуло је и поподне и друштво се скупило на „спортски дан“ када Телеком из двадесетак канала туче по  свеколиким светским спортовима, а нарочито по Премијер лиги коју сви мазохистички пратимо. Многи кажу да прате јер је фудбал врхунски, а ја остајем при тези о мазохизму, јер они играју толико боље од „Партизанске звезде“ да је то страшно.

И, како је одмицала утакмица једног Ситија са другим Хемптоном, одједном ми је прошло кроз главу: Па ја сам заборавио да гласам! Разуме се, у следећем тренутку сам разабрао да су избори локални и нема их у Београду, али је то више него јасан показатељ колико се значаја придало локалним изборима у десет општина које, заједно, имају нешто мало мање од 250.000 уписаних бирача, дакле ни 4% бирачког тела у Србији које је, на последњим изборима, износило 6,5 милиона.

Али, година и по „блокадерског“ покрета – и данас тај назив стављам под наводнике јер ми назив делује блесаво, али га је употреба у политичком језику толико легитимисала да је моје коришћење наводника сада депласирано – претворила је сваке локалне изборе у псеудо референдум.

У последњих девет месеци су одржане три рунде избора за локалну самоуправу. У јуну 2025 у две општине (2:0 за власт) у новембру  2025 у три општине (3:0 за власт) и сада, прошле недеље у марту 2026,  у десет локалних самоуправа (10:0 за власт).

У првих пет локалних самоуправа је било нешто преко 112 хиљада уписаних бирача, што са ових претекле недеље изборних локалних самоуправа чини заједно не више од 6% бирачког тела у Србији. Свако би се сагласио да је узорак мали недовољан за обимнији закључак. Но, 15:0 је 15:0. Такође, стицајем околности узорак је добро распоређен по Србији и може да послужи аналитичарима да понешто и закључе.

Све те три рунде избора су, међутим, изазвале референдумску помаму. У ту помаму су укључени различити мотиви разних актера и учесника блокадерског покрета. Како је сам покрет аморфан и чак, намерно и ваља то узети у обзир, анониман, њему је век трајања ограничен, реално мали. Дакле, за пуко преживљавање је потребан било какав успех, и мање од тих 15 локалних самоуправа, рецимо да је то био Косјерић, било би драгоцено. Али, као за инат, чиста нула. Постоје, потом ,структуре које су се укључиле у покрет са намером да из њега нешто профитирају а потом га уруше и напусте га. Као, рецимо, Словенци и Хрвати који Југославију никада нису видели као своју, а ни као трајну. Постоје и – традиционално то су појединци али нису малобројни – мрзитељи сваке власти, који ће увек свој глас позајмити рушилачким нагонима, али и лако заборавити да су тај глас икада позајмили.

У целини гледано све компоненте блокадерског покрета се према њему односе као према привременој творевини. Ако вам се аналогија са Словенцима и Хрватима учини исувише историјском, можете као узор узети и политичку творевину попут ДОС-а од пре двадесетак година.

Дакле, мисле они, ако Вучића нисмо срушили онда бар да га мало оштетимо, и ту и тамо неку општину уграбимо.

Сви ови мотиви делују једноставно, политички чак неспорно па самим тим и незанимљиво, али објашњавају ту референдумску помаму.

Власт је такође имала своје мотиве, фактички исте као блокадери само пресликане у огледалу.

Прво, можда и најважније, требало је демонстрирати снагу и опоравак после почетног удара блокадера у првој половини 2025. Политичко правило, слично војном је да прво треба консолидовати своје редове, а онда кренути у противофанзиву. Споро, и за нас умерене чак помало мучно, Вучићево маневрисање се показало стратешки основаним. Радикално дивљаштво на универзитетима, млатарање индексима на позоришним представама,  „пумпање“ – шта то уопште значи? – су, изгледа могли да се демаскирају само „меком  силом“. 

И, заиста, први резултати су се видели после тесне победе у Косјерићу када су блокадери као зомбији у америчким филмовима скакали на стаклене излоге и зидове изборне комисије.

Низ других потеза је изведен одлично, а неки чак савршено. Рецимо, aко неко крене да злоупотребљава новосадску трагедију као политичко оружје не треба да се гадите – ко се тога гади не треба да се бави политиком – већ да кренете у сусрет проблему. Водите истрагу, темељно и дуго, са свим апаратом и узимањем свих аспекта проблема у обзир. Временом то постаје сложен рад, а не пуко спречавање линча за који се залажу туробни свакодневни парастоси. Полако престају да буду подсећања на трагедију, остају само туробни и мрачни као скуп какве кабалистичке секте, иритирају грађане, а живот иде даље.

Тако, да на крају испада да ових 15:0 нису неко изненађење већ резултат темељног рада од годину и по дана.

Педантнији увид у сваки појединачни гол, од ових 15 голова показује значајне разлике. Има резултата који су „разбијање“, попут Неготина, лане и сада Књажевца, Лучана, Смедеревске Паланке, Кладова и Мајданпека. Има „нормалних“ победа као Бајина Башта, Аранђеловац а има и веома тесних резултата као Кула, Бор или Косјерић лане. Само страначки „теренски радници“ могу закључити да ли је то резултат конкретног рада или нерада носилаца власти у локалној самоуправи у претходном мандатном периоду.

То, уз поновљену резерву да се ради о малом узорку од 4+2% бирачког тела, оставља простор за недоумице или, за храбрије, размишљања шта даље.

Резултат, подупрт и истраживањима јавног мњења која казују да СНС никада боље није стајао у последњих пет година него сада, наводи на идеју стару колико и парламентаризам, да власт треба да распише  парламентарне изборе одмах, а најкасније до почетка лета. Ништа не успева као успех и треба експлоатисати резултате победе. Додатно, последице рата на Блиском истоку су нејасне. Енергетски проблеми које је изазвао могу се прелити и на светску привреду у целини а самим тим и на нашу. Боље избори сада него на јесен.

Наравно, постоји и против аргументација.

Блокадерски покрет је још јак, ефикасно је уништио српске опозиционе странке и сада наступа као блок. Можда је потребно оставити још времена да странке „подигну главу“ а покрет се улупа још мало каквом брљотином из Синани репертоара?

Како ја о свему и свачему имам мишљење, одмах да кажем да дефинитивно мишљење о теми да ли избори одмах још нисам формирао.

У сваком случају, дилема је гадна, не бих волео да сам на Вучићевом месту.

ФОТО: Компас/Илустрација