Да ли нам фали споменик палом предузетнику?

То је за све оне предузетнике који су нешто покушали, пропали, нико им се имена није сетио.

У савременој српској економији фигура предузетника заузима парадоксално место. Он је истовремено мотор раста и најизложенији актер система. Он је инвеститор, послодавац и порески обвезник (паушални порези, аконтациони порези, ПДВ, царине, порези и доприноси, порез на добит, порез по одбитку, порез на дивиденде, порез на капиталну добит, порез на апсолутна права, има још…). Предузетник је појединац који сопственим капиталом и репутацијом гарантује за сваку одлуку. У земљи која је прошла кроз транзицију, санкције, инфлацију и структурне реформе, предузетништво није само пословна активност. Оно је израз менталитета.

Србија данас тежи убрзаном економском расту, већим страним инвестицијама и технолошкој модернизацији. Међутим, у сенци великих инфраструктурних пројеката и макроекономских показатеља, постоји један тиши, али суштински важан слој – домаћи предузетници који свакодневно одржавају ликвидност тржишта – сталним куповинама, продајама, улагањима, плаћањем трошкова, запошљавају људе и пуне буџет.

У том контексту питање пореског оптерећења није само фискална категорија. То је питање односа државе према онима који стварају вредност – често раде по шест дана по 12 сати. Истовремено, питање поноса није само емоционална категорија.

То је питање идентитета и достојанства.

Понос није у избегавању пореза, већ у стварању вредности упркос систему

Предузетник у Србији данас не тражи привилегије. Он тражи равнотежу. И управо у тој равнотежи између одговорности према држави и одговорности према сопственом раду обликује се нова фаза српске економске зрелости.

Какав нам предузетник треба?

Постоји једна тиха истина о предузетништву у Србији која се ретко изговара наглас. Предузетник у овој земљи живи између две силе: система који му узима – држава, трошкови, конкуренција домаћа и страна, и идентитета који га покреће. Између пореза и поноса.

У теорији, порез је цивилизацијски инструмент. Он финансира државу, путеве, школе, здравство, безбедност. У пракси, за српског предузетника порез је свакодневна реалност коју не може да игнорише. Доприноси на зараде, порез на добит, ПДВ, локалне таксе, парафискални намети, накнаде, чланарине, административне обавезе, привредне коморе. Када се сабере укупно оптерећење рада, јасно је да предузетник не води само бизнис – он води и паралелну борбу са системом, плус конкуренција, често нелојална, плус међународне гигант фирме.

Али проблем није само у висини пореза. Проблем је у неизвесности. У променама правила. У комплексности прописа који се мењају брже него што мала и средња предузећа могу да се прилагоде. У административном терету – папири и бирократије, који троши енергију која би могла бити усмерена ка развоју, иновацији и расту.

Предузетник у Србији мора да буде економиста, правник, финансијер, HR менаџер и кризни менаџер, маркетар и AI гуру – често све то у једној особи – а није могуће. Он не делегира ризик. Он га носи. У исто време, та иста особа осећа нешто што је тешко објаснити онима који никада нису исплатили туђу плату. То је понос.

Понос што је запослио 10, 20 или 100 људи. Понос што сваког месеца, без обзира на околности, стоји иза својих обавеза. Понос што не чека државу да му нешто да, већ својим радом пуни буџет. У Србији, предузетник је често међу највећим пореским обвезницима, али и међу најмање заштићенима и једини који не штрајкује.

То ствара специфичну психологију. Психологију издржљивости.

Када тржиште падне, прво удара предузетника. Када дође криза, он нема луксуз да каже „видећемо“. Он мора да реагује. Да пресече трошкове, оптимизује процесе, пронађе ново тржиште. Када дође инфлација, он мора да балансира између цена и куповне моћи потрошача. Када се промени закон, он мора да га примени одмах, сајт Службеног гласника редовно се ажурира и на нас закон се одмах примењује – иако се месецима, некада и годинама спрема у скупштинама.

У развијеним економијама постоји висока пореска дисциплина, али и висока правна сигурност. У Србији, пореска дисциплина расте, али правна сигурност и даље тражи стабилност и предвидивост. То је простор у којем се предузетник свакодневно креће.

Србија је економија у транзицији, са снажним јавним сектором и значајним оптерећењем рада. Другим речима, разлика између онога што радник добије и онога што послодавац плати је велика. Та разлика је цена система. Порези на зараде, пензионо и здравствено – само кажем да је тешко.

Предузетник у Србији данас не тражи привилегије. Он тражи равнотежу

Ипак, Србија има и предности. Флексибилност тржишта. Брзину прилагођавања. Предузетничку глад. Људе који су навикли да раде у сложеним условима и да из ограничених ресурса извлаче максимум. То је специфична школа бизниса. Није лака, али је формативна.

Предузетник у Србији учи да планира дугорочно, али да реагује краткорочно. Учи да оптимизује трошкове, али и да улаже када други одустају. Учи да разуме макроекономске токове – курс, каматне стопе, инфлацију – јер свака промена директно утиче на његову ликвидност.

Између пореза и поноса крије се суштинско питање: идентитет.

Да ли је предузетник само порески обвезник или је носилац развоја? Да ли је он трошак система или његов финансијер? Да ли је он неко ко „зарађује“ или неко ко запошљава, инвестира и мултиплицира вредност?

У Србији, мала и средња предузећа чине кичму економије. Она запошљавају значајан део радне снаге и генеришу велики део бруто домаћег производа. Иза тих бројки стоје конкретни људи – са именом, презименом и личним ризиком. У АПР-у бележимо преко 600.000 предузетника.

Предузетник нема гарантовану плату. Нема радно време од осам сати – многи које знам раде шест дана недељно по 12 сати дневно. Нема сигурност да ће тржиште сутра изгледати исто као данас. Али има нешто друго – слободу одлучивања.

Та слобода је суштина поноса. Слобода да сам доносиш одлуке. Да преузмеш одговорност. Да сносиш последице. Да градиш нешто своје. Порези су обавеза. Понос је избор.

Ако се посматра рационално, порези су део друштвеног уговора. Без њих нема инфраструктуре, институција и јавних добара. Али тај друштвени уговор мора бити двосмеран. Држава мора да обезбеди предвидивост, правну сигурност и једнак третман. Предузетник мора да поштује закон и да доприноси систему.

Када та равнотежа постоји, порези нису казна, већ инвестиција у стабилност. Тада је држава партнер – радо виђен гост. Када не постоји, порези постају терет без повратне вредности.

Зато је кључно питање будућности српске економије следеће: Како створити амбијент у којем предузетник не осећа да је између пореза и поноса, већ да су та два појма у хармонији?

Одговор није једноставан. Потребни су: пореска стабилност, смањење парафискалних намета, дигитализација администрације, транспарентност институција. Потребна је и промена перцепције – да се предузетник не доживљава као неко ко „зарађује превише“, већ као неко ко носи ризик и одговорност.

Истовремено, предузетници морају да подигну сопствене стандарде. Да послују транспарентно. Да граде дугорочне моделе, а не краткорочне шеме. Да инвестирају у знање, технологију и људе.

Јер на крају дана, понос није у избегавању пореза, већ у стварању вредности упркос систему. Понос је у чињеници да си опстао. Да си растао. Да си запошљавао. Да си допринео.

Предузетник у Србији живи у реалности која је захтевна, али не и безнадежна. Између пореза и поноса, он бира да остане. Да се бори. Да гради. И можда је управо у тој одлуци његова највећа снага.

Ако погледамо структуру српске економије кроз бројке, слика постаје још јаснија. Мала и средња предузећа чине преко 99% укупног броја регистрованих фирми у Србији и запошљавају више од две трећине радно активног становништва у приватном сектору. То значи да управо ти „мали“ предузетници носе највећи део реалне економије.

Укупно пореско оптерећење рада у Србији, када се саберу порез на зараде и доприноси на терет послодавца и запосленог, често прелази 55% у односу на нето плату. Другим речима, на сваких 100 динара које запослени добије „на рачун“, послодавац мора да издвоји још 55 динара. На нето зараде од 80.000 дин коју прима запослени, оптерећење износи 44.000 дин, тј. предузетника кошта 124.000 дин. То је озбиљан терет, посебно за компаније које послују с нижим маржама – има много таквих.

Када се сабере укупно оптерећење рада, јасно је да предузетник не води само бизнис – он води и паралелну борбу са системом

Порез на добит правних лица износи 15%, што је конкурентно у односу на део Европске уније, али укупно фискално оптерећење не завршава се ту. Ту су и ПДВ од 20% (10% за одређене категорије), акцизе, локалне таксе и разни парафискални намети који често нису мали. Царине како с којом земљом, и како за које тарифне бројеве иду и до 15%, 18%, 20% и 22%.

С друге стране, приватни сектор учествује с доминантним уделом у стварању бруто домаћег производа Србије, који се последњих година креће навише, очекујемо га на 100 милијарди долара номинално ускоро. Иза тог БДП-а стоје људи који су спремни да преузму ризик – без гаранција, али с вером у сопствену способност.

Управо зато је однос између државе и предузетника питање стратешке равнотеже. Ако се растерети рад и повећа предвидивост система, ефекат на инвестиције, запошљавање и раст може бити мултипликативан. Ако се тај баланс не пронађе, цена ће бити спорији развој и одлазак капитала и знања.

Бројеви, дакле, потврђују оно што предузетник свакодневно осећа – да између пореза и поноса постоји танка линија, али и огроман потенцијал.