Пре три недеље када је излазио први број Српског недељника Компас деловало је амбициозно да политички недељник штампамо на стотину страна.
Из данашње перспективе, а моје искуство говори да новине имају живот који не зависи само од нас који их правимо, и 150 би било мало, па су тако култура и уметност у нашем магазину постале жртве рата на Блиском истоку, Епстинових фајлова и светске енергетске кризе.
А када смо код ње, док је свет крајем фебруара улазио у нови рат, било је мало оних који су предвиђали да ће његове размере бити толике. И ако је онај први за који смо слутили да може да постане светски, руско-украјински, европску економију и енергетику бацио у нокдаун, овај нови, блискоисточни, нокаутирао их је на глобалном нивоу.
Ми се, наравно, пре свега бавимо тиме колико и како је Србија, чија је енергетика већ оптерећена санкцијама према НИС-у, спремна да се ухвати укоштац са овим проблемима. И док пумпе у региону пресушују, сведоци смо тога да је наша држава била спремна за ову ситуацију и да нас резерве нафте у овом тренутку штите од поскупљења и несташице.
Док се бавимо последицама светског сукоба насталог кршењем међународног права, не заборављамо НАТО агресију на Србију кроз текст о последицама осиромашеног уранијума на здравље људи, али и кроз сведочанства из тог времена и интервјуу броја с председником Уставног суда. С њим смо говорилио теми која заокупља српску јавност: сету правосудних закона и граници између права и политике у условима дубоких друштвених подела.
О томе да ли известиоци о нама извештавају или нам попују пишемо у нашим колумнама. А неизоставна тема колумниста били су локални избори.
Они се одржавају у 10 локалних самоуправа и да је стање редовно, не би привлачили велику пажњу. Али пошто су нека врста увода за парламентарне изборе који ће највероватније бити одржани на јесен, представљају тест и за власт и за опозицију. Додуше, чини ми се за опозицију нешто више јер није потпуно јасно да ли она и даље постоји или су је уништили студенти, стварни или измишљени.
