„У Француској немамо нафте, али имамо идеје.“ Овај слоган је пратио Месмеров план из 1974. којим је одлучено да се земља масовно окрене нуклеарној енергији како би постигла енергетску независност.

Дубока концентрација и контемплирање. Понекад и нежељена посета реминисценције. Чак и обична сета. Моја душа је постала неомеђени посед француских шансона. Није важно да ли „Charles Aznavour“, „Jacques Breil“ или „Joe Dassin“, мелодија не прашта, без резервације, без карата, већ сам на путу за Француску. Жал за изгубљеним котрљајућим Р нестаје. Нестаје и незадовољство великим тањирима и малим порцијама хране. Ако је од хедонисте, вала доста је. Непрегледна поља лаванде у Прованси, шетње Сеном, ред да се уђе у Лувр, Версај и Недеља моде, лука у Марсељу… Не, ја не продајем разгледнице, нити имам намеру да се запослим у туристичкој агенцији, овде сам другим послом.

Разбијам мисли о хрид сећања, у долини реке Роне сам. Поинтилизам точкова просут је по антрацит-сивом платну окићеном исклесаним белим статуама из којих куља бели дим. Молим?! Статуе? Бели дим?! Тргох се. Престани да глумиш Бајрона, помислих. То су расхладни торњеви нуклеарних електрана, „Tricastin“, „Cruas“ и „Saint-Alban“ на Нуклеарном ауто-путу, делу ауто-пута А7.

Не постоји стална зона искључења где је приступ забрањен. Људи живе и раде, а саобраћај тече нормално тик уз ограде електрана. Је л’ то премијера наставка филма Дина? Не, то су само три од укупно 18 нуклеарних електрана. Педесет шест реактора, инсталираног капацитета 63 GW, обезбеђује 70 одсто укупне електричне енергије у земљи. Бројке, бројке, бројке… Осећај поремећаја равнотеже као илузије кретања неминовно стиже. Све је власништво државе, све под управом националне компаније EDF (Électricité de France).

Не могу да сакријем осмех задовољства. Србија је с њима потписала стратешки меморандум о разумевању. Одједном, ускочих слободним стилом у Голфску струју давне прошлости. Институт Винча 15. октобра 1958. године. Током експеримента на реактору нулте снаге, шесторо младих истраживача изложено је смртоносним дозама зрачења. Захваљујући везама оснивача Винче, Павла Савића, научници су пребачени у париску болницу „Кири“ под надзор др Жоржа Матеа. Др Матео је одлучио да примени тада потпуно експерименталну методу – убризгавање коштане сржи. Добровољни даваоци били су грађани Париза, који су свесно ризиковали сопствено здравље. Петоро научника је преживело док је шести преминуо услед превелике дозе зрачења.

Још увек не знам да сентименталност може имати смртни исход. Пусти плусквамперфект, човече, размишљај о садашњости, покушавам да укротим ток мисли. Најновији реактор „Flamanville 3“ прикључен је на мрежу у децембру 2024. године. То је тренутно једини нови комерцијални реактор пуштен у рад у последњих неколико деценија. Изазовна градња, не бејах им у кожи тада. Наиме, „Flamanville 3“ постао је глобални симбол технолошких и организационих изазова у модерној нуклеарној индустрији.

Тешко је у овом тренутку дати анализу економске оправданости улагања у најмоћнији реактор у француској флоти с капацитетом од 1.650 MW, дизајниран да напаја регион од 1,5 милиона људи. Ништа то није зауставило Французе у маршу кроз „тријумфалну капију“ нуклеарне ренесансе. Напротив. La Victoire est à nous

Пројекат који је почео 2007. с планираним роком од четири и по године, завршен је тек након 17 година уз седмоструко веће трошкове. На самом почетку откривене су пукотине у бетону темеља нуклеарног острва због превеликог удела воде у смеши, што је угрозило дуговечност структуре. А онда су инспекције откриле да челична арматура у неким кључним структурама није била постављена према нацртима, што је довело до привремене обуставе радова од стране регулатора 2008. године.

Затим је Француска агенција за нуклеарну безбедност (ASN) открила 2014. аномалије у хемијском саставу челика на поклопцу и дну реакторске посуде. Након година тестирања, ASN је одобрио употребу посуде, али уз стриктан услов да се поклопац реактора замени након првог циклуса рада. Проблем за проблемом, врти се изгребана грамофонска плоча у мојој глави. Па ипак, највеће одлагање изазвало је откриће неисправних варова на секундарном расхладном колу, а поправка је захтевала и употребу специјалних робота за рад на даљину.

Стартовање је додатно померено 2025. и због потребе за одржавањем три главна сигурносна вентила примарног кола. Кључ свих изазова лежи у чињеници да Француска није градила нуклеарне реакторе деценијама пре „Flamanville-a 3“ и да је тај јаз довео је до губитка специфичних знања у ланцу снабдевања, лошег надзора подизвођача и грешака у документацији, помислих. Трошкови изградње порасли су с почетне 3,3 милијарде на процењених 13,2 милијарде евра (без трошкова финансирања), док укупна цена пројекта према неким проценама достиже 23,7 милијарди евра.

Нуклеарни базен и реакторски суд у НЕ „Flamanville 3“

Тешко је у овом тренутку дати анализу економске оправданости улагања у најмоћнији реактор у француској флоти с капацитетом од 1.650 MW, дизајниран да напаја регион од 1,5 милиона људи. Ништа то није зауставило Французе у маршу кроз „тријумфалну капију“ нуклеарне ренесансе. Напротив. La Victoire est à nous (један од најпознатијих војних маршева из Наполеоновог доба који су војници певали ради подизања морала).

Стратегија нуклеарне ренесансе, коју је председник Емануел Макрон званично прогласио 2022. говором у Белфору, представља радикалан заокрет у француској енергетици – од плана за смањење нуклеарног удела на повратак масовној изградњи. Планира се изградња шест реактора нове генерације, с опцијом за још осам додатних, као и инвестиција од преко 60 милијарди евра у модернизацију постојећих како би радили 50 или 60 година.

Кроз програм „France 2030“ држава ће уложити милијарду евра у развој малих модуларних реактора, који су погоднији за замену термоелектрана на угаљ и индустријску употребу. Циљ је постизање карбонске неутралности до 2050. и смањење зависности од увозних фосилних горива, уз задржавање најниже цене електричне енергије у западној Европи.

Виктор Иго је једном рекао: „Усудити се, то је цена напретка!“ Размишљам колико је у праву. Но, да ли иду проја и камамбер заједно, у дилеми сам. Можемо ли од Француза научити да волимо нуклеарну енергију, да јој се дивимо или ће то бити уговорени брак из интереса? Је л’ то била љубав на први поглед, заносна, на француски начин? Или скривамо младу, под дубоким велом? Све на струју, све на нуклеарни погон, рече тадашњи премијер Пјер Месмер. Под променљивим и нестабилним временским условима, 1974–1989. никнуше 56 нуклеарних реактора као печурке. Удео у производњи струје као скок с мотком од седам до 75 одсто.

А народ, оста ли сам на киши? Већина Француза је прихватила нуклеарну енергију као неопходно решење за енергетску независност земље, а подршка се у првим годинама кретала око 60 одсто. Није било демократске расправе што је касније постало главна тачка критике опозиционих покрета. Први организовани отпор није дошао од опште јавности, већ од самих научника. Убрзо након објаве плана, преко 4.000 научника потписало је „Апел 400“, изражавајући забринутост због брзине и обима плана без адекватне провере сигурности. Све ме то не чуди, „наука је вера у незнање стручњака“, речи су Ричарда Фајмана. Иако је на националном нивоу постојала подршка, на локалним нивоима (где су се градиле електране) долазило је до жестоких протеста. Међутим, ови протести су били мање ефикасни него у другим европским земљама јер је постојала подршка синдиката и Комунистичке партије Француске.

Нуклеарни програм био је спасоносни патриотски чин, симбол прогреса и извор послова, а, руку на срце, еколошки покрети су тек почели да се формирају. Данашња подршка нуклеарној енергији у Француској на највишем је нивоу у последњих 30 година. Интересантан је тренд међу младима, где подршка расте брже него код старијих генерација, првенствено због свести о климатским променама. Кад би овако било и код нас, осетих пенетрирајуће ђуле прокључале зависти. Шта да се ради, слегнух раменима. C’est la vie!