Док се у јавности инсистира на томе да будућа блокадерска листа нема везе са политичким странкама, унутар самог покрета већ се воде интензивни преговори о кандидатима за премијера, министрима и другим државним функцијама. Управо та кадровска математика све више доводи у питање наратив о „новим људима“ и открива повратак добро познатих лица са политичке сцене
Питање учешћа активних политичара на замишљеној „листи“ блокадера актуелизовало се након јавног наступа народне посланице, која је уједно и „кандидат за листу“. У Београду је прошла „вето“, али га након јавне катастрофе извесно неће проћи на текућем „националном“ брисању спорних имена. Тим случајем, међутим, списак проблематичних „кадрова“ не завршава – напротив. Постоји ту још много кудикамо већих проблема.
Колико год „брендирање“ блокадера, осмишљено тако да их изолује од погубног повезивања са опозиционим странкама, подразумевало да наводно не сме бити веза са активним политичарима, као практично још већи проблем поставља се питање веза са експонираним истакнутим именима бившег режима („жутог“, ДОС, старе Демократске странке и других из тог периода), макар се данас представљали као „нешто друго, неполитичко“. Истакнуто име и функцију приликом вршења власти ДОС-а немогуће је опрати кроз инфантилне изговоре типа – то више не важи, то је (само) прошлост. А управо такав јесте план табора у блокадерским редовима који као кандидата Новог Сада за „листу“ пласирају Дејана Шошкића, бившег гувернера Народне банке Србије из трагичног времена економског пустошења државе. И више од тога: клика заинтересована да Шошкића наметне као важно лице, носи се чак и амбицијом да га међу блокадерима промовише као свог – кандидата за будућег премијера. Што неће ићи глатко, јер подразумева сагласност или макар потчињавање свих других амбициозних актера са истом жељом. Док се највећи отпор томе очекује од групе која као „лидера“ пласира Владана Ђокића, са конкурентском кликом Мила Ломпара постигнут је већ одређени „дил“: подршка за наметање Шошкића као „блокадерског премијера“, а заузврат прилика Ломпару да кадрира на местима која га највише интересују. Тиме је квазидесни део блокадера и коначно прихватио да направи непринципијелни савез са онима чија се власт трајно памти као синоним за највећа национална понижења. Међутим, очекивати да и бирачи покажу идентичну растегљивост и склоност ка амнезији – то је већ нешто друго, а без превише реалног утемељења.
По принципу „ако може бивши гувернер – може и бивши министар“, истим каналима преко блокадера из Новог Сада, структуре бившег режима и ударних НВО залегле су за Родољуба Шабића. Овај бивши министар (опет из времена омражене власти ДОС) такође се налази на блокадерској „листи“ тренутно. Занимљиво је да и њега интерно промовишу као „перспективан кадар“ за функције у извршној власти, конкретно – за министра државне управе и локалне самоуправе, што ће рећи: за „повратак на место злочина“ и баш у ресор на чијем се челу већ налазио, до губитка власти. И ово би, по замисли блокадера, јавност и гласачи требало да прогутају без много отпора. Колико то није реално, биће да је први схватио сам Шабић, па се у међувремену прихватио друге понуђене му функције: управо јавно промовисан као нови члан Савета РЕМ, показао је још једном универзалну важност резона „боље врабац у руци, него (блокадерски, нереални) голуб на грани“. Уосталом, ни место у парламенту му не би било нарочито изгледно, када се погледа колико ниско место на „листи“ су му блокадери наменили.
Амбиције других, такође по много чему бивших, а опет пропагандно „младих“ (као роса у подне…) ни ту се не завршавају. Упечатљив нови пример представља Зденко Томановић, који је прихватио да за јавност одигра наводно повлачење са блокадерске листе (на којој је до тог тренутка био високо котиран, захваљујући подршци београдског крила), у замену за још атрактивнију позицију „кандидата“ за место министра правде. Ни мање, ни више. Осим ако, алтернативно, не буде сам решио да за себе тражи водеће место у сектору безбедности. Опет, и ту би требало издржати оштру конкуренцију и све очекиване међусобне обрачуне (нпр. са озлоглашеним Новицом Антићем, који се препоручује за најстручнијег у овој проблематици, способног да „програм у области безбедности напише одмах на 2-3 стране“). Мада, и за место министра правде извесно има још интересената, попут Ивана Нинића (такође довољно „новог и младог“ у домаћој политици, толико да је успео да укњижи званични ангажман у неколико странака, потпуно различитог идеолошког профила), ког за „листу“ предлажу блокадери из Ниша. Притом, ни Нинићу није предвиђено нарочито високо место на листи, тако да… очекивања да заузврат добије део колача у извршној власти делују врло логично. Уз још читав низ „стручњака“ и „савесних“ подржавалаца блокадера, који не избијају из медија све делећи подршку и савете, интензивно лобирају и убеђују публику да будућу блокадерску листу треба подржати безрезервно и без питања, „ма ко се на њој налазио кад буде објављена“ – управо зато што се сами налазе на њој. Додуше, само тренутно. Јер нови круг „ветирања“ управо следи, а он односи и неке од претходно поменутих. Трајно или привремено, као што је било у случају Ломпара, то суштину проблема свакако не мења. И не решава.
