Старешина Храма Светог кнеза Лазара у Шиду открива зашто је Васкрс „лука нашег усидрења“ и како се у овој светињи савремени човек исцељује од бола и отуђености
На месту где се равница Срема вековима сусреће са бројним историјским искушењима уздиже се Храм Светог великомученика кнеза Лазара у Шиду. Мештани и верници с правом га називају „капијом православља“, јер он није само грађевина од цигле и камена, већ духовна тврђава која чува непроцењиво благо.
У његовим недрима почивају честице моштију Светог кнеза Лазара и Светог Сисоја Синаита. Ту су и часни крст Светог Евгенија Руског Новомученика, мироточива икона Светог Нектарија Егинског, као и део одежде Преподобне мати Параскеве. Посебну благодат храму дају чудотворна икона „Нерушива стена“, донета директно из Хиландара, као и икона Пресвете Богородице Почајевске. Пред овим светињама забележена су бројна исцељења, због чега је шидски храм постао место где се многе душе, рањене савременим животом, преображавају кроз живу реч и молитву.
Поводом највећег хришћанског празника, Васкрсења Христовог, о тајни победе над смрћу, али и о свакодневним борбама модерног човека, разговарали смо са старешином овог храма, протојерејем-ставрофором Ђорђем З. Марићем.
ФОТО: Уступљена фотографијаХрам у којем служите носи име Светог кнеза Лазара и чува мошти које сведоче о нераскидивој вези неба и земље. Централни догађај православне духовности је Васкрс. Док је Божић најрадоснији, за Васкрс се каже да је највећи хришћански празник. Зашто овај празник заузима то неприкосновено место?
Да бисмо заиста разумели величину Васкрса, морамо се вратити на сам почетак људске историје, на тај пресудни и болни пад Адама и Еве. Многи старозаветни пророци су вековима најављивали долазак Месије, Спаситеља, јер Господ воли када му човек приђе као свом избавитељу. Наши прародитељи су у Рају имали све – наређивали су природи, животињама, целокупна творевина им је служила. Имали су живот вечни, али су пали на искушењу лукавога јер су пожелели да „постану богови“ сопственим снагама, мимо Бога. Тим чином су изгнани из раја и наступила је ера пропадљивости.
Наш живот је брод који често плови кроз страшне буре, али нам Васкрс поручује да нада увек постоји
Од тада, човек у зноју лица свог зарађује хлеб, а жена у трудовима рађа и порађа се. Међутим, величина Божије љубави је за нас људе често непојмљива. Господ толико воли човека да је Сина Свога Јединороднога дао да страда за род људски. Исус Христос, Богочовек, у својој тридесетој години, што је код Јевреја доба зрелости, кренуо је да проповеда речи којима су се дивиле чак и слуге Цезарове и Иродове. Говорио је тако да, како каже Јеванђеље, „када би се све писало, ни у цео свет не би стало“. Када је видео колико је човек огрезао у грех, преузео је на себе срамну смрт на Крсту да би утврдио веру у човека. Васкрс је тај повратак у живот вечни, то је лука нашег усидрења. Наш живот је брод који не плови увек по мирном океану, већ често кроз страшне буре и таласе. Васкрс нам говори да смрт није крај, већ пресељење у радост Царства небеског. Господ је победио тог демона, тај „жалац смрти“, и зато цело човечанство данас кличе: Христос Васкрсе!
Шта за једног православног хришћанина треба суштински да значи поздрав „Христос Васкрсе“? Да ли је то само празнична формалност или он треба да буде сведочанство нашег начина живота?
Сваки православни хришћанин треба да сведочи те две речи кроз свој целокупни живот, молитву и сваку своју потребу. Тај поздрав не сме бити само про форме, нити ограничен само на дане Васкрса. Ми морамо знати и сведочити да је свака недеља заправо Васкрсна недеља. Ми свештенослужитељи на сваком отпусту Свете Литургије сведочимо ту истину речима: „Васкрсао из мртвих Христос, истинити Бог наш“. Наше сведочење мора имати такву јачину вере да не дозволимо себи да икада паднемо у очај и очајање. Морамо знати да увек имамо излаз. Господ је прошао кроз највећа страдања, Онај зли му није дозволио ни тренутка мира, стављао га је на велика искушења у пустињи само да би га натерао да се одрекне своје мисије. Међутим, Господ је као Богочовек прихватио вољу Очеву речима: „Оче, нека буде воља Твоја“. То је путоказ и за нас – да прихватимо живот с вером у коначну победу, јер ако је Христ васкрсао, и ми ћемо васкрснути.
ФОТО: Уступљена фотографијаЖивимо у свету који је преплављен страхом и неизвесношћу. Како модерном човеку, који се можда бори са неверицом или живи у великом стресу, приближити поруку Васкрсења као поруку наде?
Човек на земљи стално истражује и тражи мир, а тај мир му даје Господ кроз благослов, покајничко расположење и моћ расуђивања. Данашњи човек је често нервозан, а нервоза ремети цело биће и тело, губи се здрав биоритам. Ми смо створени као најсавршенија бића, испред самих анђела, јер смо састављени од душе и тела. Међутим, у овој „постмодернизацији“, човек често лута у својој гордости, загледан у оно што је пролазно. Све у овом свету је „таштина над таштинама“, празнина, ако нема живе речи Божије. Данас сведочимо појави модерних болести, које ја називам демонским, а то су депресија и анксиозност. Толико је „опијата“ које називају лековима, а заборавља се на онај највећи лек – на Христа. Када човек постане храм Бога Живога кроз Свете тајне крштења, исповести и покајања које га препорађа, он добија нову снагу. Та благодат се не може лако описати, али је посебан осећај њу доживети. Многи који доживе тај преокрет задобију велики благослов. Бог је реч и само кроз живу реч са својим духовником или парохом човек може наћи излаз из таме у коју се затворио.
Сведоци смо великих светских сукоба и ратова. Како нас Васкрс учи праштању, чак и према онима према којима осећамо непријатељство? Где пронаћи снагу за то у свету који позива на освету?
Ту је највећа победа човека, опростити ономе према коме осећаш непријатељство. Често се питамо ко нам је уопште пријатељ. Свесни смо да понекад имамо више непријатеља него оних који нас воле, али управо нам непријатељ може рећи сурову истину и помоћи нам више него пријатељ који ће прећутати наше мане. Господ нам је показао пут кротости и љубави. Сетите се сукоба Израиљаца и Самарјана. Господ је истакао пример Самарјанина који је помогао човеку док су други, формални верници, пролазили поред њега.
Литургија је најјача духовна сила, она је непрекидно сведочанство истине да је Христос васкрсао из мртвих
Ова ратна збивања која узимају маха у свету плод су среброљубља, властољубља и демонизованости оних који врше вољу онога Злога. Као српски народ, сведоци смо да су наше генерације упамтиле превише ратова, али нас је вера увек одржала. Погледајте свети град Јерусалим данас, многи покушавају да уплаше верујућег човека да неће бити служби, али Богу хвала, то није тачно. Литургија се врши, јер је она најјача сила и овога и онога света. Ми морамо кренути од себе, од покајања, и молити се Господу да мир успостави међу људима. Немамо право на бунт и очај, јер смо ми радостан народ. Православан човек се моли у вери, нади и радости, никако у очајању.
За породицу се каже да је „црква у малом“. Како у овом дигиталном добу сачувати хришћанске вредности и научити децу скромности и захвалности, када им је доступно све на један клик?
Јесте тешко, јер је данас све доступно и свако мисли да има право на све. Људи се крију иза маски, а лицемерство и фарисејство постају свакодневица која мучи човека, чинећи га неистинитим према себи. „Сајбер свет“ није и не сме бити једини избор. Како каже Апостол Павле: „Све нам је дозвољено, али није све на корист“. Ми данас видимо развој вештачке интелигенције која може бити корисна, али ако човек над њом изгуби контролу и ако види да његова деца не могу да је победе, он постаје немоћан.
Подела у народу нам никако није потребна, јер нас нема толико да бисмо се још више међу собом делили
Спас је у живој речи и школству кроз веронауку, али најпре у породици. Родитељи не треба да теже да буду само „другари“ својој деци – отац мора остати отац, а мајка да буде мајка. Ауторитет заснован на строгој љубави је неопходан. Дете треба од утробе мајке навикавати на духовно појање и благодат. Ако га мајка док га носи води на Литургију, оно ће се навићи на тај мир. Као младо, оно се неће плашити мантије или браде свештеника, већ ће му прилазити са љубављу да га загрли. То су моменти препознавања на духовном нивоу. Христос је наша мера, а када човек нађе ту меру, он има све.
ФОТО: Уступљена фотографијаКроз векове страдања, српски народ је управо око Васкрса често црпео снагу за опстанак. Колико је та порука о победи над смрћу уткана у наш национални идентитет и способност да се издигнемо из сваке невоље?
Нажалост, историја нас учи да смо као народ често бивали гоњени баш у пролеће, у време Васкршњих празника. То је искушење за опстанак и утврђење у вери. Васкршњи пост, који је најстрожи и најчаснији, учи нас да храна није најбитнија, већ да је битан покајнички карактер нашег размишљања. Узалуд нам је све ако задобијемо цели свет, а души својој наудимо и изгубимо мир. Наш српски народ је страдални народ и често смо морали кроз велика страдања да се спасавамо. Понекад нам није била довољна ни опомена туђег страдања, већ смо сами морали проћи кроз огањ. Али, у сваку пору православног Србина уткано је Светосавље. Верујем да Свети Сава, Свети кнез Лазар и мноштво наших мученика и просветитеља данас клече пред Господом и Мајком Божијом молећи се за род српски. Имамо неизмерно богатство у њиховим нетрулежним моштима и њиховим примерима. Та вера, па макар била мала као зрно горушице, јесте оно што нас изнова васкрсава. Наша држава и народ треба да буду они који воле своје, а поштују туђе.
Сведоци смо честих подела унутар нашег друштва, политичких и идеолошких неслога. Може ли Васкршње сабрање бити тачка у којој престају све наше разлике?
И сам Господ нас позива на то јединство. Пред Њим нема ни мушког ни женског, пред Њега ћемо сви стати. Имамо диван пример Светог Саве који је измирио завађену браћу у време када су поделе претиле да униште биће народа. Наш народ је одувек био везан за своју Свету Цркву, јер смо кроз њу добили писменост, школство, па и прве властодршце који су управљали државом живећи и проповедајући јеванђелски. Када је пастир такав, стадо ће увек ићи за њим. Подела нам никако није потребна, јер нас нема толико да бисмо се још више делили. Треба да умножимо љубав кроз саборовање. Васкрс је празник победе и ја желим да Господ подари победу и мир свима – онима који воде нашу државу, онима који нас лече и онима који се моле за наш народ.
Велике и значајне светиње налазе се у храму Светог кнеза Лазара у Шиду. Шта бисте поручили онима који траже утеху и спасење пред тим светим реликвијама?
Наша светиња у Шиду је дом у којем се дешавају чуда јер је вера народа жива. Чувати честицу моштију Светог кнеза Лазара је велика одговорност и благослов. Позивамо народ да дође, да разговара са својим духовником, јер човеку је потребан човек, разговор лице у лице. Многи мисле да немају времена, али преокрет у животу се дешава управо ту, у тишини храма, пред моштима светитеља. Кроз тајне исповести и причешћа, човек се преображава и одлази одавде као нови човек, спреман за нови живот са благословом васкрслог Господа. Ми се томе радујемо и свакога примамо отвореног срца.
