У Србији се рециклира између 40 и 45 одсто стаклене амбалаже док је примена циркуларног стакла још у фази развоја, али бележи напредак захваљујући хармонизацији са регулативом Европске уније да се и у нашој земљи примене савремене пословне праксе које успешно функционишу у Европи.
Србија је боља у односу на земље региона попут Босне и Херцеговине и Северне Македоније, које имају ниже стопе рециклаже, испод 30 одсто, али даљи напредак у овој области зависиће од развоја инфраструктуре, увођења депозитног система и повећања свести грађана о значају рециклаже, закључено је јуче на Форуму Креативно стакло који је одржан у оквиру обележавања 180 година од почетка организоване производње стакла у Србији и пројекта „Glassmaking tradition meets innovation“ подржаног од стране Европске уније, саопштено је из Центра за медијску културу и образовање у Београду.
Европска унија је лидер у области рециклаже стакла и примене пословних модела циркуларне економије.
ФОТО: RVillalon/ShutterstockЗахваљујући развијеној инфраструктури и законодавству, ЕУ остварује високе стопе рециклаже (око 75 одсто), што значи да се на годишњем нивоу рециклира око 11 милиона тона стакла.
На светском плану све више се прелази на циркуларни модел производње који се заснива на принципима циркуларне економије и подразумева да се стакло стално враћа у употребу уместо да постане отпад.
Циркуларно стакло је најзаступљеније у амбалажној индустрији (боце и тегле), грађевинарству и у аутомобилској индустрији.
Применом циркуларних пословних модела у стакларству се остварују уштеде у потрошњи енергије и до 30 одсто, а значајно је и смањење емисије угљен-диоксида и количине генерисаног отпада у односу на традиционалне начине производње.
Циркуларност у стакларству подразумева добро функционисање и синхронизованост свих фаза, почев од прикупљања стакленог отпада, сортирања (по боји и квалитету), дробљења у ситне комаде, топљења у пећима, затим обликовања (дување, пресовање, ливење) и на крају хлађења.
Иако циркуларни приступ има бројне предности, његова примена у занатском и уметничком раду са стаклом суочава се са неколико проблема.
ФОТО: LightField Studios/ShutterstockУ првом реду, то су технички изазови, с обзиром да различите врсте стакла имају различите тачке топљења, тако да мешање може довести до пуцања или деформација.
Осим тога, није једноставно доћи до чистог, добро разврстаног отпадног стакла.
Рад са рециклираним стаклом захтева специфичне вештине, а тренутно не постоји одговарајући број едукативних програма и радионица, истакнуто је на скупу на којем су учествовали стручњаци, уметници и едукатори о стаклу из Србије, Данске, Словеније, Румуније, Бугарске и Велике Британије.
Захваљујући уметницима и иновативним предузетницима, историјске праксе поновне употребе стакла добијају нови живот, показујући да стакло може бити и материјал и медијум који спаја естетику, индустрију и одрживост.
