Под овим насловом угледни љубљански институт ИФИМЕС објавио је анализу у којој се Србија препознаје као водећа економија Западног Балкана, захваљујући историјском скоку плата, континуираном привлачењу страног капитала и преузимању улоге регионалног мотора развоја
Србија је током протекле деценије остварила један од најдинамичнијих економских успона међу државама Западног Балкана, чиме је учврстила позицију водеће регионалне економије према низу кључних развојних показатеља. Ово је централни закључак најновије анализе под насловом „У чему је тајна економског успона Србије?“, коју је објавио Међународни институт за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС) из Љубљане.
Према оцени овог института, економски развој Србије више не представља само питање националног просперитета, већ је постао кључни фактор укупне стабилности, повезаности и економског напретка целог региона.
„Последњих година Србија остварује запажене резултате који привлаче пажњу међународних финансијских институција и инвеститора. Кључ тог успеха огледа се у специфичној комбинацији политичке стабилности, стратешког развојног приступа, активне политике привлачења инвестиција, интензивних инфраструктурних улагања и фискалне дисциплине, што је у крајњем исходу довело до континуираног унапређења животног стандарда грађана“, стоји у анализи.
У извештају се посебно издваја континуирани раст просечне нето зараде као најопипљивији доказ економске трансформације.
„Док је 2012. просечна плата у Србији износила скромних 366 евра, у марту 2026. године она је достигла 1.036 евра. Тиме је земља по први пут у модерној историји премашила симболичну и психолошки важну границу од хиљаду евра, остваривши укупан раст зарада од чак 183 одсто“, наводи се у истраживању.
Ову позицију потврђују и упоредни регионални подаци које даје ИФИМЕС. Србија је по висини просечне плате данас прва на Западном Балкану, позиционирајући се испред Црне Горе (1.027 евра), Босне и Херцеговине (859 евра), Северне Македоније (785 евра) и Албаније (723 евра). Сличан узлазни тренд прати и социјално-економске показатеље у сегменту најугроженијих група – просечна пензија је са 204 евра из 2012. порасла на 484 евра у априлу 2026. године, уз пројекције раста до 750 евра до краја 2030. У истом периоду, минимална нето зарада повећана је са 153 евра на 541 евро.
ФОТО: Компас„Овакви показатељи указују на то да ефекти економског раста нису остали ограничени само на макроекономске параметре, већ су се поступно пренели и на шире друштвене слојеве кроз раст плата, пензија и минималних примања“, појашњава ИФИМЕС.
Ипак, љубљански институт поставља и знак питања изнад дугорочне одрживости овог тренда. Раст плата сам по себи није довољан уколико га не прати адекватан раст продуктивности. Отуда кључни изазов српског модела у наредном периоду, како сматрају, више неће бити искључиво динамика повећања зарада, већ способност економије да јача конкурентност домаћих компанија и омогућава њихово дубље укључивање у ланце производње више додане вредности.
СПЕЦИФИЧАН РАЗВОЈНИ МОДЕЛ
Један од главних покретача оваквог развоја јесте успешна политика привлачења директних страних инвестиција, где се Србија профилисала као водећа дестинација у југоисточној Европи. Значајне инвестиције реализоване су, како је примећено, у аутомобилској индустрији, енергетском сектору, логистици и прерађивачкој индустрији, што је омогућило отварање десетина хиљада нових радних места и снажан раст извоза.
У том контексту, ИФИМЕС истиче да је Србија развила специфичан развојни модел у којем држава задржава активну и стратешку улогу у усмеравању економских процеса, настојећи да успостави баланс између закона отвореног тржишта и државног интервенционизма када је реч о инфраструктурним пројектима и дефинисању приоритета.
„У тој општој трансформацији посебно место заузима убрзани развој ИКТ сектора. Извоз ИТ услуга, који премашује две милијарде евра годишње, постао је један од најдинамичнијих и најбрже растућих сегмената националне економије, профилишући се као значајан извор високовредних прихода и међународне конкурентности. Други, подједнако важан стуб напретка, јесте интензиван инфраструктурни циклус – изградња ауто-путева и модернизација железничких коридора. Савремена инфраструктура данас више није само питање економског развоја, већ представља и важан геополитички ресурс који директно утиче на конкурентност државе, привлачење капитала и њену улогу у регионалним повезивањима“, истиче љубљански институт.
ИЗМЕЂУ РЕГИОНАЛНОГ ТРЖИШТА И БРИСЕЛА
Економски успон Србије, према овој анализи, има и ширу регионалну димензију. Као највећа економија Западног Балкана, Србија има реалан потенцијал да постане мотор интеграције целог простора. Унапређење инфраструктурне повезаности Београда са Сарајевом, Загребом, Скопљем, Подгорицом и Тираном, што се налази међу приоритетима политике председника Александра Вучића, директно доприноси стварању јединственог регионалног тржишта које би, због своје величине, било неупоредиво атрактивније за глобалне инвеститоре него распарчане националне економије.
Србија је по висини просечне плате данас прва на Западном Балкану, позиционирајући се испред четири државе тог региона
Пред земљом су, додаје се, озбиљни изазови који ће одредити одрживост овог модела на дуге стазе. На првом месту то су тешки негативни демографски трендови и одлазак младих високообразованих кадрова, али и потреба за јачањем домаће индустријске базе.
„Наредна фаза економског развоја захтеваће постепени прелазак са модела доминантно заснованог на инвестицијама и инфраструктурном развоју према моделу чији ће главни носиоци бити знање, истраживање, иновације и технолошка изврсност“, упозорава се у тексту.
На крају, анализа наглашава да је Србија у економском смислу већ саставни део Европске уније, што потврђује висок ниво интегрисаности у европске производне ланце. У условима измењене европске безбедносне архитектуре и геополитичког надметања великих сила, ЕУ има јасан интерес да убрза интеграцију овог простора, где Србија фигурира као кључни фактор стабилности.
„Успех европских интеграција Србије зависиће од способности да се постојећи висок ниво економске интеграције прати једнако одлучним политичким, правним и институционалним реформама. Паралелно с тим, ЕУ ће бити суочена с изазовом редефинисања политике проширења како би она боље одражавала стварни степен економске интегрисаности држава кандидата“, закључује ИФИМЕС.
