,

Тројица за столом, Европа пред вратима

ФОТО: REUTERS/Alexey Pavlishak

Састанак председника Америке, Русије и Кине у Шенжену отвара питање ко ће одређивати правила међународних односа у годинама које долазе. Док Вашингтон тражи договор о нуклеарном оружју и излаз из иранске кризе, Москва покушава да украјинско питање повеже са европском безбедношћу, а Пекинг штити своје стратешке и привредне интересе. Истовремено се у Берлину припремају разговори о будућности Украјине, а последице надметања великих сила већ се осећају и у Србији

За истим столом у кинеском Шенжену 19. новембра наћи ће се Доналд Трамп, Владимир Путин и Си Ђинпинг, председници три државе које располажу највећим нуклеарним арсеналима на свету. Уобичајено је да се сусрети таквог ранга најављују као прилике за постизање историјских договора, али овога пута занимљивије је нешто друго. Тројица председника долазе са толико различитим интересима да се до последњих дана припрема разговарало чак и о томе шта би требало да буде дневни ред њиховог састанка.

Трамп жели преговоре о нуклеарном наоружању и помоћ у решавању иранске кризе, Путин настоји да отвори питање Украјине и будућег безбедносног уређења Европе, док Кина није нарочито заинтересована ни за једну од те две теме у облику који предлажу Вашингтон и Москва. Пекинг има сопствене приоритете, пре свега трговинске односе са Америком, технолошки развој и безбедност у западном Пацифику. Према сазнањима Ројтерса, кинеска страна је током припрема била уздржана према замисли тројног сусрета, управо зато што би се на њему лако могла наћи питања за која не жели да преузме одговорност.

Ипак, сусрет је договорен, а све три државе сматрају да од непосредног разговора могу имати користи. То је можда и најтачнији опис данашњих међународних односа: велики се не слажу око тога како свет треба да изгледа, али имају довољно моћи да једни другима онемогуће остваривање планова. За договор им није довољна добра воља, већ морају да пронађу нешто што свака страна може да понуди другој.

НОВА ЈАЛТА БЕЗ НОВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Поређења Шенжена са Јалтом из 1945. године појавила су се и пре него што је састанак коначно потврђен. Тада су Рузвелт, Черчил и Стаљин разговарали о уређењу Европе после победе над нацистичком Немачком, а Јалта је касније постала симбол одлучивања великих сила о судбини мањих народа. Данас нема заједничког рата који тројица председника приводе крају, нити међу њима постоји савезништво налик оном из 1945. године. Постоји, међутим, могућност да се разговори о више криза повежу и да уступак у једној области постане услов за договор у другој.

Санкције, трговинска ограничења, енергетски уговори и технолошке дозволе постали су средства политике чије последице понекад стижу брже од војних одлука

То је много важније од саме историјске аналогије. Вашингтон би могао да тражи руску сарадњу око Ирана или контроле нуклеарног оружја, док би Москва могла да постави питање санкција и европске безбедности. Кина има могућност да у преговорима о трговини и технологији понуди одређене уступке, али истовремено очекује да се уважи њен положај у Азији. Овакве комбинације за сада су могући правци преговарања, а не потврђени договори, али показују зашто заједнички сусрет може бити значајан чак и без свечаног потписивања споразума.

Разлика у односу на Јалту је и у томе што данашње велике силе не могу једноставно да одлуче о свакој држави и очекују да њихова одлука буде спроведена. Украјина би морала да прихвати услове евентуалног мировног споразума, европске земље би морале да учествују у његовом финансирању и гаранцијама, а Тајван није територија чијом се будућношћу може без последица располагати у дипломатском разговору Вашингтона и Пекинга. Економска међузависност додатно ограничава слободу одлучивања, јер ни Америка ни Кина не могу да прекину међусобну трговину без озбиљне штете за сопствене привреде.

С друге стране, утицај великих сила данас се не исцрпљује контролом територије. Држави која не може да набави савремене микрочипове, обезбеди испоруке гаса или приступи међународном финансијском систему простор за независно одлучивање може се знатно сузити и без промене њених граница. Санкције, трговинска ограничења, енергетски уговори и технолошке дозволе постали су средства политике чије последице понекад стижу брже од војних одлука.

ФОТО: REUTERS/Lisi Niesner
Володимир Зеленски и Фридрих Мерц на заједничкој конференцији за новинаре у Берлину

ШТА ТРАМП МОЖЕ ДА ПОНУДИ ПУТИНУ, А ШТА ТРАЖИ ОД СИЈА

Амерички председник у Шенжен доноси два проблема чије решавање не зависи само од америчке моћи. Први је рат са Ираном, који се после вишемесечних сукоба и неуспешних покушаја примирја претворио у трајан извор нестабилности на Блиском истоку. Други је распад досадашњег система ограничења нуклеарног наоружања, пошто је у фебруару истекао Нови СТАРТ, последњи велики америчко-руски споразум те врсте.

Рат са Ираном показао је границе војне надмоћи у сукобу са државом која је способна да угрожава важне енергетске и поморске правце. Ормуски мореуз, кроз који пролази велики део светских испорука нафте, постао је једно од средишта кризе. Напади на трговачке бродове, осигурање поморског транспорта и поремећаји снабдевања повећавају трошкове и земљама које у рату не учествују. За Вашингтон је због тога важно да пронађе политички излаз који неће подразумевати непрекидно ангажовање војске и нове ризике за светско тржиште.

Русија и Кина имају односе са Техераном који им омогућавају да у таквим преговорима играју одређену улогу. Москва одржава политичку и војну сарадњу са Ираном, док је Пекинг важан купац иранске нафте и економски партнер. Вашингтон би могао да тражи да те две државе подрже дипломатски договор, утичу на смањење напада или помогну да се успостави поузданији режим пловидбе кроз Ормуски мореуз. Међутим, њихов утицај није неограничен, нити Иран своје одлуке доноси по наређењу Москве или Пекинга.

Русија би у евентуалној сарадњи морала да препозна корист за сопствене интересе. Америчке санкције и даље погађају њену привреду, а украјински рат остаје централно питање руске спољне политике. Вашингтон је већ показао спремност да одређена ограничења у трговини руским енергентима прилагоди потребама стабилизације тржишта, али то још није довело до споразума о прекиду ватре у Украјини. Могућност ублажавања појединих санкција зато постоји као дипломатски инструмент, мада нема доказа да је за Шенжен већ договорена некаква размена уступака.

Са Кином је ситуација другачија. Пекингу одговара стабилизација Блиског истока, јер његова индустрија зависи од сигурног снабдевања енергентима. Истовремено, кинеско руководство не жели да помоћ у решавању иранске кризе постане обавеза коју ће Америка подразумевати, без икаквих помака у њиховим међусобним економским споровима. Ако до ширих разговора дође, трговина, приступ технологији и ограничења извоза могли би да буду много конкретније теме од општих позива на међународну стабилност.

Нуклеарно оружје представља посебан проблем. Истеком Новог СТАРТ-а Америка и Русија остале су без његових обавезујућих ограничења распоређеног стратешког наоружања, а Трамп би желео да се у нови систем укључи и Кина. Према проценама Стокхолмског међународног института за истраживање мира, Русија располаже са око 5.420, Америка са око 5.040, а Кина са приближно 620 нуклеарних бојевих глава, када се посматрају њихови укупни арсенали. Бројке показују зашто Пекинг одбија да прихвати исте обавезе које би важиле за две далеко снажније нуклеарне силе.

Мировни споразум који Украјина не може да прихвати, или безбедносне гаранције које европске државе не могу да финансирају, остали би политичка намера без чврстог ослонца у стварности

Америка, међутим, не може да занемари брзо ширење кинеског арсенала, нарочито када истовремено мора да планира могуће кризе у Европи и Азији. За Русију је важно да евентуални нови споразум сачува стратешку равнотежу са Вашингтоном, док Кина не жели да се одрекне развоја сопствених снага пре него што достигне ниво који сматра довољним за одвраћање. Чак би и договор о начину вођења будућих преговора представљао извесно достигнуће, али би до стварног ограничења наоружања остао дуг пут.

КИНЕСКИ ДОМАЋИН И ТАЈВАНСКО ПИТАЊЕ

Си Ђинпинг има једну предност која се лако превиди. Састанак се одржава у Кини, у Шенжену, граду који представља један од најупечатљивијих примера кинеског технолошког и индустријског развоја. Пекинг жели да самит Азијско-пацифичке економске сарадње буде прилика за промоцију трговине, инвестиција и економског повезивања. Велики разговор о ратовима и нуклеарном оружју могао би да потисне те теме, али би истовремено показао да је Кина постала место на којем се разговара о најважнијим светским питањима.

Иза кинеске уздржаности према дневном реду крије се још једна рачуница. Русија је за Пекинг важан политички и економски партнер, нарочито у условима америчког притиска, али Кина нема интерес да свака руска криза аутоматски постане и њена. Односи Москве и Пекинга заснивају се на сарадњи у енергетици, трговини и заједничком противљењу појединим америчким политикама, мада две државе немају истоветне интересе у сваком региону. Кина жели да избегне положај у којем би морала да бира између подршке Русији и очувања економских односа са западним тржиштима.

Зато би могуће приближавање Вашингтона и Москве било занимљиво и из кинеске перспективе. Америчка спољна политика у прошлости је користила разлике између Москве и Пекинга, али данашњи односи тих држава не могу се једноставно вратити у околности из седамдесетих година прошлог века. Русија се током украјинског рата економски знатно више ослонила на Кину, док је Пекинг добио важног снабдевача енергентима и партнера у међународним институцијама. Нема убедљивих доказа да Трамп припрема њихово стратешко раздвајање, али сваки озбиљнији америчко-руски договор могао би да отвори нова питања о границама тог партнерства.

Још осетљивија тема је Тајван. Пекинг острво сматра делом Кине и не искључује употребу силе ради уједињења, док Тајван има сопствену демократски изабрану власт и оружане снаге. Америка одржава блиске односе са Тајпејом, снабдева га одбрамбеним средствима и настоји да спречи једнострану промену постојећег стања. За кинеско руководство однос са Вашингтоном није потпун без питања америчког војног присуства у западном Пацифику и подршке Тајвану, чак и када се о томе не разговара на званичном састанку.

Према извештају агенције Асошиејтед прес од 17. новембра, Тајван би овога пута могао да остане у сенци трговинских и технолошких питања. То не значи да је изгубио стратешки значај. Кинеска страна не жели да прихвати правила нуклеарне и регионалне безбедности која би ограничила њен положај у сопственом окружењу, док Вашингтон мора да води рачуна о својим обавезама и партнерствима у Азији. Однос две силе зато не може да се сведе на царине и увозну робу, јер иза њих стоје војна равнотежа, савезништва и питање ко ће имати највећи утицај у Пацифику.

Најконкретнији пример америчко-кинеског надметања управо је технологија. Кина је 9. новембра продужила суспензију појединих ограничења извоза ретких земних елемената до јануара, чувајући део ранијег трговинског договора са Америком. Само недељу дана касније Вашингтон је додатно пооштрио правила која кинеским компанијама отежавају приступ напредним америчким микрочиповима преко рачунарских центара у трећим земљама. У пракси се испоставља да су лиценце, минерали, фабрике и рачунарски капацитети важан део преговарачке моћи.

Пекинг зато не мора да тражи велики споразум који би променио читав светски поредак. За кинеску привреду од непосредног значаја могло би да буде и стабилније трговинско окружење, предвидљивији приступ технологији и избегавање нових царинских сукоба. Кинеско руководство има разлога да пажљиво одмери колико може да уступи Вашингтону, а да не ослаби сопствени дугорочни развој и безбедносни положај.

ФОТО: REUTERS/Benoit Tessier
Танкер „Калисто“ усидрен у луци Султан Кабус у Маскату, у условима смањеног саобраћаја кроз Ормуски мореуз

У ШЕНЖЕНУ ПРЕДСЕДНИЦИ, У БЕРЛИНУ СТВАРНИ ПРОБЛЕМИ

Док тројица председника буду разговарала у Шенжену, амерички изасланици Стив Виткоф и Џаред Кушнер требало би да се састану са украјинским и европским званичницима у Берлину. Према информацијама које је 17. новембра објавио Аксиос, предмет разговора биће безбедносне гаранције за Украјину и планови економске обнове после рата. Америчка администрација представља та два дипломатска правца као повезане напоре, иако њихов заједнички преговарачки оквир још није јавно утврђен.

Разлика између два града добро показује сложеност читавог процеса. У Шенжену се може разговарати о великим политичким принципима и односима најмоћнијих држава, али се рат у Украјини не може окончати без одговора на много конкретнија питања. Ко би надгледао евентуални прекид ватре, какве би гаранције Украјина добила, да ли би стране војске могле да буду присутне на њеној територији и ко би финансирао обнову разорене инфраструктуре? Од тих одговора зависи да ли би политички споразум имао изгледа да потраје.

Русија и Украјина имају различите представе о условима под којима би рат могао да се заврши. Москва захтева да се уклоне, како наводи, узроци сукоба и противи се безбедносним решењима која би омогућила значајно присуство западних војних снага у Украјини. Кијев, са друге стране, тражи гаранције које би спречиле нови напад и омогућиле му да задржи способност одбране. Европске земље упозоравају да мировни договор не би смео да остави Украјину изложену новом рату, али ни да се њима наметну обавезе о којима нису преговарале.

Спорно је чак и ко ће непосредно учествовати у наредној фази преговора. После разговора америчких изасланика са Путином у Москви, Вашингтон је саопштавао да постоји простор за укључивање европских представника. Помоћник руског председника Јуриј Ушаков, међутим, 16. новембра изјавио је да Москва још није пристала на такав формат. Ако се стране не слажу ни о саставу преговарачког стола, тешко је очекивати да ће један сусрет председника разрешити питања граница, гаранција и будућег војног поретка.

Положај Европе зато је сложенији него што сугеришу тврдње о њеном потпуном искључивању. Европске државе разговарају са Вашингтоном, учествују у подршци Украјини и имају важну улогу у њеној будућој обнови. Међутим, постоји велика разлика између учешћа у обликовању политичког договора и каснијег прихватања одговорности за његово спровођење. Уколико се основни услови будуће европске безбедности најпре усаглашавају између Вашингтона и Москве, европски савезници могли би да се нађу у положају да преговарају пре свега о последицама већ постављених услова.

Тиме се објашњава зашто је поређење са Јалтом истовремено привлачно и недовољно. Велике силе и даље имају могућност да покрећу разговоре и постављају главна питања, али немају неограничену способност да своје договоре спроведу без осталих учесника. Мировни споразум који Украјина не може да прихвати, или безбедносне гаранције које европске државе не могу да финансирају, остали би политичка намера без чврстог ослонца у стварности.

ФОТО: Фото: REUTERS/Marko Djurica
Рафинерија НИС-а у Панчеву

ШТА СРБИЈА МОЖЕ ДА ДОБИЈЕ, А ШТА МОЖЕ ДА ИЗГУБИ

Србија неће учествовати у разговорима у Шенжену, али њени економски интереси већ зависе од односа држава које ће тамо седети за истим столом. Америчке санкције Нафтној индустрији Србије, руски гас, кинеске инвестиције и велико учешће Европске уније у српској спољној трговини довољно показују колико су одлуке највећих сила присутне и у домаћој свакодневици. Цена енергената, пословање фабрика и услови за привлачење капитала могу се променити и због договора у којима Србија није непосредно учествовала.

НИС је најочигледнији пример. Због већинског руског власништва компанија се налази под америчким санкцијама, а нова оперативна лиценца важи до 11. децембра 2026. године. Мађарски МОЛ добио је додатну дозволу за припремне радње у вези са могућим преузимањем руског удела, али власничко питање још захтева трајно решење. За Србију је то пре свега питање сигурности снабдевања, инвестиција у прераду нафте и стабилности домаћег тржишта.

Када би се односи Вашингтона и Москве поправили, могли би да настану повољнији услови за решавање тог проблема. То, међутим, не би значило да санкције аутоматски престају да важе, пошто би свака промена захтевала одговарајуће америчке одлуке и договор заинтересованих компанија. Ако се односи не промене, Србија ће морати да тражи трајније решење у околностима постојећих ограничења. У оба случаја најважније је да снабдевање и рад компаније не зависе непрестано од нових краткорочних дозвола.

Слично важи и за природни гас. Аранжман са Русијом продужен је до краја 2026. године, али питање дугорочног снабдевања остаје отворено. Добри односи са Москвом могу да помогну у обезбеђивању повољних услова, док развој алтернативних праваца и добављача смањује ризик од поремећаја. Енергетска сигурност не може се заснивати искључиво на дипломатским односима, јер политичка криза, квар на инфраструктури или поремећај тржишта могу да створе проблем и када међу државама нема непосредног спора.

Кина за Србију представља другачију економску прилику. Према подацима Министарства спољних послова, робна размена две земље у 2025. години износила је 8,29 милијарди евра, али је српски увоз био више него три пута већи од извоза. Кинеске инвестиције имају велики значај у рударству, металургији и инфраструктури, док се њихов будући ефекат мора мерити и тиме колико подстичу домаћу производњу, нова знања и извоз. Уколико се америчко-кинеско технолошко надметање појача, део предузећа која послују у Србији могао би да осети последице ограничења приступа опреми, софтверу или појединим тржиштима.

Ни односи са Кином, ни са Русијом, ни са Америком не мењају чињеницу да Европска унија остаје најважније економско окружење Србије. Према извештају Европске комисије за 2026. годину, чланице Уније учествовале су са 58,2 одсто у укупној робној размени Србије током 2025. године, док је из њих долазило 72,2 одсто страних директних инвестиција. Привреда која у толикој мери зависи од једног тржишта мора пажљиво да процењује како ће се на њено пословање одразити нови трговински спорови, санкције и ограничења која усвајају њени партнери.

Земља која има више дипломатских партнера, али само једног незаменљивог добављача или купца, и даље остаје рањива

За Србију се због тога отварају три могућа правца развоја догађаја. Побољшање односа великих сила могло би да олакша решавање појединих енергетских питања и донесе стабилније услове за инвестирање. Продужавање садашњих спорова значило би наставак пословања под санкцијама, привременим дозволама и тржишном неизвесношћу. Још дубље економско раздвајање Америке и Кине могло би да постави нове препреке компанијама које истовремено зависе од кинеске производње, америчке технологије и европског тржишта.

У сваком од тих случајева способност Србије да одржава односе са различитим центрима моћи може бити корисна, али то није довољно само по себи. Стварна самосталност у економској политици зависи и од тога колико држава има поузданих извора снабдевања, колико њена предузећа могу да производе и извозе и колико је способна да поднесе промену услова пословања. Земља која има више дипломатских партнера, али само једног незаменљивог добављача или купца, и даље остаје рањива.

ДОГОВОР О КОЈЕМ ЈОШ НЕМА ДОГОВОРА

Највећа противречност сусрета у Шенжену лежи у томе што свака од три силе жели већу стабилност у свету, али под условима који би сачували или побољшали њен сопствени положај. Америка тражи ограничење нуклеарног оружја, а настоји да задржи технолошку и војну предност. Русија жели ново европско безбедносно уређење, док рат у Украјини још траје. Кина заступа међународну економску сарадњу, али истовремено жели да смањи амерички утицај на њен технолошки развој и безбедносни положај у Азији. Због тога Шенжен не мора да донесе велики споразум да би открио нешто важно о односима великих сила. Ако председници успеју да се договоре макар о наставку нуклеарних преговора или конкретним корацима за смиривање иранске кризе, то би представљало одређен помак. Ако се разиђу само уз опште изјаве, биће јасније колико су њихови интереси удаљени. У оба случаја разговор ће показати које теме могу да буду предмет компромиса, а где свака страна поставља границу преко које није спремна да пређе.

За остатак света једнако је важно и питање ко ће у тим преговорима имати стварно место. Украјина и европске државе не могу бити сведене на извршиоце туђих договора, као што се ни о будућности Тајвана не може разговарати без свести о његовом становништву и постојећем политичком поретку. Међународни споразуми који занемарују непосредно заинтересоване стране могу изгледати успешно у тренутку потписивања, али се њихове слабости најчешће покажу када дође време за спровођење.

Тројица председника у Шенжену разговараће о свету који ниједан од њих више не може сам да уреди. Њихова моћ је довољна да покрену велике промене, али не и да уклоне све последице сопствених одлука. Светски поредак зато се неће мењати само за дипломатским столом, већ и у фабрикама које зависе од увозних компоненти, лукама кроз које пролазе енергенти и државама које морају да плате цену туђих сукоба.

У томе је и најважнија лекција за мање земље. Њихова будућност не зависи само од тога колико су добре односе изградиле са великим силама, него и од тога колико су способне да живе са последицама њихових неслагања. У Шенжену ће можда почети разговор о новим правилима, али ће се њихова стварна вредност мерити далеко од сала у којима се буду састали председници.