Трампов „рат против рата“ у Ирану

Талас насиља покренут је 28. фебруара 2026. када су Израел и Сједињене Америчке Државе започеле координисану серију превентивних удара на мете у Техерану. Амерички председник Доналд Трамп тим поводом је изјавио да масовне и координисане операције имају за циљ спречавање Ирана да развије нуклеарни програм и угрози националне безбедносне интересе САД, што бисмо могли назвати Трамповим „ратом против рата“. Ипак, америчко-ирански односи много су сложенији и имају вишедеценијску историју која се не може занемарити када говоримо о најактуелнијим догађајима.

Савремени међународни односи на почетку 21. века обележени су изразитом геополитичком динамиком, која подсећа на историјска превирања уочи великих сукоба и промена глобалног поретка моћи. Други светски рат изнедрио је биполарни поредак, с две супротстављене глобалне силе – Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез – које су се током хладног рата бориле за стицање глобалне премоћи и позицију једине суперсиле по чијим мерилима ће се уредити остатак света. Примарне зоне геополитичке конкуренције САД и СССР током хладног рата простирале су се на евроазијском континенту, односно на тлу Европе и на Блиском, Средњем и Далеком истоку. Две глобалне силе избегавале су директан сукоб због нуклеарног одвраћања, али су се сучељавале идеолошки, политички и војно посредством регионалних и локалних актера, као што је то био случај током Иранске кризе 1946. године, Корејског и Вијетнамског рата, Кубанске ракетне кризе, совјетско-авганистанског рата и тако даље. Стратешко надмудривање и исцрпљивање капацитета резултирало је завршетком хладног рата, тријумфом Сједињених Америчких Држава и успостављањем униполарног међународног поретка моћи. У новонасталим околностима, након дисолуције СССР, отворен је значајан простор на тлу Евроазије за ширење америчког утицаја, што је евидентно посебно на истоку Европе, Балкану и на Блиском и Средњем истоку.

Блиски исток, иако колевка цивилизација, данас је познат по нафтним изворима и ратовима. Рудна богатства, првенствено нафта као „црно злато“, с једне стране представља основ економског и привредног просперитета, док, с друге стране, постаје разлог ратовања и разарања нафтоносних региона и држава

Успех америчке спољне политике током и након хладног рата остварен је захваљујући јасно дефинисаним геополитичким доктринама, које у континуитету спроводе америчке администрације и прилагођавају их контексту у међународним односима. Занимљиво је навести да су идеје Алфреда Мехена с краја 19. века, Хелфорда Макиндера и Николаса Спајкмена из првих неколико деценија 20. века биле практично примењиве, посебно потоњег, чије се теорије и данас адаптирају и примењују у пракси. Дакле, Спајкмен је дефинисао теорију Римленда (Rimland) наглашавајући да је најдиманичнија зона сукоба између Сила мора (САД) и Сила копна (Русије) заправо приобални простор Евроазије. Прецизније, реч је о источној и југоисточној Европи, Блиском, Средњем и Далеком истоку и северу Африке. Спајкмен сматра да ће она држава која успостави контролу у наведеним зонама контролисати Евроазију, а држава која контролише Евроазију – влада светом. Сада је јасније због чега САД пројектују Римленд као зону за ширење свог утицаја и зашто настоје да изазивају и активирају немире и сукобе – по принципу „завади па владај“.

ФОТО: Joshua Sukoff/Shutterstock

Актуелна дешавања сведоче о томе да је Блиски исток једна од најдинамичнијих зона с огромним конфликтним потенцијалом који се може, попут домино ефекта прелити и на друге регионе, због чега последице могу бити регионалне, а у најсуровијем сценарију и глобалне. Блиски исток, иако колевка цивилизација, данас је познат по нафтним изворима и ратовима. Рудна богатства, првенствено нафта као „црно злато“, с једне стране представља основ економског и привредног просперитета, док, с друге стране, постаје разлог ратовања и разарања нафтоносних региона и држава. Према томе, Иран је земља која се у вишедеценијском континуитету суочава с различитим спољнополитичким и унутарполитичким притисцима, сукобима и проблемима, и зато је неопходно анализирати историјски контекст да бисмо разумели актуелне догађаје и генезу америчко-иранског сукоба.

Иран заузима централно место на Блиском истоку са територијом од 1,6 милиона квадратних километара и са око 93 милиона становника. По величини је седамнаеста земља на свету и знатно је већа од својих суседа – Туркменистана, Авганистана, Пакистана, Ирака, Турске, Јерменије и Азербејџана. Геостратешки посматрано, граница иранске територије омеђена је планинским масивима, попут бедема, који готово да онемогућавају копнену инвазију на ову земљу, иако се о томе полемише у медијима од почетка сукоба. Иран на северу излази на Каспијско језеро, а на југу на Персијски и Омански залив, чинећи својом територијом копнени мост јужне Азије. Осим тога, Иран је, према подацима из 2025, трећа земља на свету по резервама нафте, с 208,6 милијарди барела, односно 11,8% од укупне светске количине, и друга земља са око 17,1% резерви природног гаса, одмах иза Руске Федерације. Иран као трећа земља по резервама нафте и Венецуела као прва, мете су америчких напада у протеклим недељама, што указује на значај ресурса, који су неретко повод за отпочињање ратова.  

ФОТО: REUTERS/Dilara Senkaya

Иран заузима централно место на Блиском истоку с територијом од 1,6 милиона квадратних километара и са око 93 милиона становника

Америчко-ирански односи имају вишедеценијску историју и представљају један од најсложенијих односа за анализу у савременим међународним односима. Због тога се морају узети у обзир различити аспекти, који уједно представљају и полазну основу за даљу дубинску анализу тих релација. Односи САД и Ирана динамични су и тензични дуже од четири деценије, са спорадичним ескалацијама које су се завршиле убиствима иранских високих војних и државних званичника, попут генерала Касема Сулејманија 2020. и Ајатолаха Али Хамнејиа 2026. године. Осим тога, Иран се више пута суочавао с масовним антирежимским протестима, које су нескривено подржале САД и друге западне земље.

У контексту унутарполитичких тензија, важно је напоменути да Иран има дуални политички систем заснован на републиканским и доминантно теократским идеалима, што је у супротности с демократијом западног типа. Дакле, верски аспект је веома битан, као и чињеница да је иранско становништво доминантно шиитско. Иран користи верски утицај на друге већински шиитске муслиманске земље, као аспект меке моћи, што се огледа у односу према Ираку. Истовремено, развија тврду моћ и настоји да учврсти регионалну позицију, развијајући војне, инфраструктурне и друге капацитете и јачајући везе са земљама Брикса, на првом месту  Русијом и Кином.

ФОТО: U.S. Navy/Handout via REUTERS

Посматрано с геополитичког аспекта, Иран се налази у зони Римленда, односно у приобалној зони Евроазије, као динамичном простору у ком се деценијама уназад сукобљавају САД и Русија. Кључни савезници САД у региону јесу Израел и Саудијска Арабија, док Русија развија стратешке односе с Ираном и Сиријом. Такође, државе Европске уније неретко покушавају да утичу на дешавања у блискоисточном региону, пре свега дипломатским притисцима и увођењем санкција. Санкције су се показале као функционалан инструмент дестабилизације и урушавања држава и региона, што је био случај и на Балкану деведесетих година. Несумњиво, она држава која успостави контролу над геостратешким и геоенергетским потенцијалима блискоисточног простора имаће у својим рукама кључ за очување глобалне позиције моћи.  

Отуда динамичност као геополитичко обележје које можемо лоцирати на Блиском истоку. Геополитичку динамичност чини скуп догађаја (промена режима, ратови, револуције, атентати, санкције, утицај страног фактора и слично) у одређеном временском периоду, који утичу на локалну, регионалну и ванрегионалну геополитичку стварност. Сукоб између сунита и шиита, настао због неслагања око тога ко треба да предводи муслиманску заједницу након смрти пророка Мухамеда, представља дубински раскол, који осим религијских карактеристика, има изражене политичке карактеристике које се одражавају на односе у региону. Раскол је додатно радикализован након Исламске револуције 1979. године, када на чело Ирана ступа Ајатолах Рухолах Хомеини. Тада долази до јачања Ирана као шиитске државе и тај талас се преноси на шиитску мањинску заједницу у региону, што је утицало на безбедносну ситуацију. Првенствено, парадигму сунитско-шиитског сукоба представља однос између Саудијске Арабије, водеће сунитске државе и Ирана као шиитске државе. У том контексту ирански геополитички пројекат стварања шиитског полумесеца велика је претња за сунитске земље и њихов статус у региону, што је изазвало низ сукоба. Управо су те разлике у верским ставовима потенцијал за дестабилизацију, који се све више усложњавао, посебно од тренутка када су САД након хладног рата почеле с операцијама у региону Блиског истока (окупација Ирака, Арапско пролеће и слично).

ФОТО: U.S. Navy/Handout via REUTERS

Посматрано с геополитичког аспекта, Иран се налази у зони Римленда, односно у приобалној зони Евроазије, као динамичном простору у ком се деценијама уназад сукобљавају САД и Русија

Међутим, пре него што анализирамо актуелне догађаје, историјски осврт на америчко-иранске односе пружиће нам занимљив увид у, најпре, добре односе између две земље. Након Другог светског рата САД су учествовале у изградњи иранских институција и инфраструктуре; председник Хари Труман извршио је притисак на СССР да повуку снаге из северног дела Ирана који је окупирао; пронађена су нова нафтна поља као замајац развоја иранске привреде и слично, што је допринело оснаживању америчко-иранских односа. Убрзо су САД ојачале геостратешку позицију у региону тако што су с Великом Британијом основале Багдадски пакт, касније преименован у CENTO, који је укључио Турску, Пакистан, Ирак и Иран. То је био значајан корак у стварању осовине која ће послужити за обуздавање СССР током хладног рата, а заснован је на Спајкменовим теоријама.

Ипак, проблем у односима с Ираном јавља се 1951. када иранске власти одлучују да национализују нафту. Тиме су директно били нарушени интереси Велике Британије која је контролисала нафтне бушотине на територији Ирана. То је био повод да Британија уведе ембарго и пошаље трупе које су блокирале иранске луке како би се спречио извоз нафте у друге земље. Упркос томе, ирански народ је на изборима исте године изабрао новог премијера Мохамеда Мосадика, који је подржавао национализацију иранске нафте и био велики борац за ослобођење Трећег света, улазећи на тај начин у конфликт с тада још увек утицајном британском империјом. Ово је био шок за западни свет, будући да се њиховим притисцима и интересима до тада нису супротстављале земље Блиског и Средњег истока. Велика Британија је након неуспелих преговора тражила начин да свргне регуларно изабраног премијера Мосадика. Затражили су помоћ од Сједињених Држава, међутим, Труман није желео да учествује у пучу рекавши да би то могло да доведе до „катастрофе за слободан свет“. Био је у праву, данас се показује да су војне интервенције на Блиском истоку допринеле томе да се тај простор налази у сталној нестабилности или пак у рату, чиме су уништени политички, демографски, економски, привредни, инфраструктурни и еколошки капацитети. Доласком председника Двајта Ајзенхауера на власт 1953. ситуација се променила, а ЦИА је потпомогла дестабилизацију иранске владе и успостављање империјалистичке диктатуре на челу са шахом Мохамедом Резом Пахлавијем. То је први значајан корак који је допринео урушавању америчко-иранских односа.

ФОТО: REUTERS/Sharafat Ali

Више од две деценије репресивне политике и наметања политичких и културних образаца иранском народу резултирало је Исламском револуцијом 1979. године. Повратак фундаменталним идејама и шеријату означио је почетак нове антиимперијалне етапе у Ирану, која је актуелна и данас. Да САД нису утицале на смену власти у Ирану 1953, вероватно не би дошло до Исламске револуције 1979. године. На ту америчку грешку указао је бивши председник Барак Обама 2009. када је рекао да су САД одиграле кључну улогу у рушењу демократски изабране владе у Ирану.

Након Исламске револуције америчке администрације под вођством Џимија Картера, Роналда Регана, Џорџа Буша Старијег, Била Клинтона и других означавале су Иран као спољнополитичког непријатеља ког треба дестабилизовати и ставити под контролу. Поготову након терористичког напада 11. септембра 2001. године, када је, према речима генерала Веслика Кларка, попут домино ефекта требало дестабилизовати седам држава за пет година и то Ирак, Сирију, Либан (Хезболах), Либију, Сомалију, Судан и Иран.

Након Исламске револуције америчке администрације под вођством Џимија Картера, Роналда Регана, Џорџа Буша Старијег, Била Клинтона и других означавале су Иран као спољнополитичког непријатеља ког треба дестабилизовати и ставити под контролу

Председник Барак Обама покушавао је да балансира спољну политику према Ирану између преговора и притисака, с циљем ограничавања нуклеарног програма, што је у одређеној мери примирило односе, али не задуго. Погоршање односа бележи се доласком Доналда Трампа на власт, који је инсистирао на политици милитаризма и једностраног сагледавања политичке ситуације на Блиском истоку. Иако је Иран 2015. прихватио нуклеарни споразум, који је требало да резултира ограничавањем иранског нуклеарног програма, председник Трамп напустио је тај споразум и увео политику максималног притиска с економским санкцијама. Тензије у блискоисточном региону достигле су максимум 2019. године, а почетком 2020. САД изводе акције у којима је убијен ирански генерал Касем Сулејмани. То је покренуло „талас насиља“ и продубило непријатељство између Ирана и САД.

ФОТО: REUTERS/Orhan Qereman

Безбедносна ситуација на Блиском истоку кулминирала је током друге администрације председника Доналда Трампа, када се притисци на Иран усложњавају до избијања сукоба у јуну 2025. године. Израел је у координацији са САД извео нападе на иранске војне, енергетске и цивилне циљеве, што је био повод за отпочињање рата који је трајао 12 дана. Повод су ирански нуклеарни програм и све интензивнија упозорења Израела да Иран улази у завршну фазу оспособљавања производних капацитета за нуклеарно оружје. Треба подсетити да је председник Трамп током првог мандата напустио нуклеарни споразум с Ираном и увео санкције тој земљи, након чега је Техеран наставио с развојем нуклеарних капацитета. Сада је то тачка прелома, која може довести до регионалне ескалације. Иако је први сукоб убрзо завршен, узроци конфликта нису решени, а санкције које су уведене Ирану довеле су до унутарполитичких тензија и масовних протеста крајем 2025. и почетком 2026. године. Дуготрајне међународне санкције, висока инфлација, пад вредности валуте и ограничен приступ глобалној трговини јесу фактори који су утицали на економско урушавање државе, што је довело до ерупције незадовољства становништва. Протести имају вишеслојни карактер, будући да су демонстранти осим економских реформи и захтева за дипломатским решавањем питања у вези с нуклеарним програмом упућивали политичке поруке за смену иранског руководства. Самим тим, то је било погодно тле да спољнополитичка конфронтација са САД и Израелом значајније утиче на унутарполитичка дешавања. Према томе, Техеран је сукоб представио као одбрану националног суверенитета и борбу против спољних утицаја и притисака, док су западне земље процениле да унутарполитичке тензије додатно слабе Иран, што је погодан тренутак за интензивирање војних, економских, дипломатских и других акција.

ФОТО: REUTERS/Stelios Misinas

Континуиране тензије и неуспешни преговори у вези с нуклеарним програмом довели су до нове ескалације 28. фебруара 2026. кад су САД и Израел координисаним нападима гађали циљеве широм Ирана. Циљани атентат на врховног вођу Алија Хамнеија окончао је најдужу еру вођства у историји Исламске Републике, што је и стварни и симболички велики ударац за Иран. Одмах након тога, Ајатолах Макарем Ширази прогласио је џихад против САД и Израела, односно свети рат, који се може спроводити свуда у свету, дакле, на просторима који су означени као Дар ал-Харб (кућа рата). Техеран је одговорио нападима на циљеве широм региона, посебно на Уједињене Арапске Емирате и Катар, како би се повећала геополитичка цена америчко-израелских војних акција, што указује на регионални карактер конфликта. Ирански војни утицај на Блиском истоку је опсежан. Савезници попут Хезболаха у Либану, бројних оружаних група у Ираку и Хута у Јемену, могли би да повећају своје операције против САД и њихових савезника, као одговор на актуелне догађаје и убиство врховног вође Хамнеија. Активирање Хута у Јемену могло би да доведе до напада на позиције САД и Израела на Рогу Африке, чиме би се иранска кампања одмазде проширила. То би директно утицало на Црвено море и конкуренцију која тамо постоји између држава Блиског истока. Јасно је да су заливске монархије –Саудијска Арабија, УАЕ, Катар, Кувајт, Бахреин и Оман безбедносно повезане са САД, због чега су многе од њих виђене као легитимна мета иранских напада. Додуше, Оман због своје геостратешке позиције традиционално настоји да буде „неутралан“, јер је Омански залив капија Персијског залива, што је кључни поморски коридор. Треба напоменути да, иако су заливске монархије махом везане за САД, њима није у интересу да постану бојно поље за регионалне сукобе, због чега ће тражити начин да дође до деескалације сукоба. Улога Турске се често занемарује, међутим, реч је о држави која, иако чланица НАТО, покушава стратешки да балансира у региону како би остварила сопствене интересе и очувала аутономију. У актуелном сукобу, циљ Турске јесте да спречи преливање дестабилизације на своју територију и да очува утицаје које има у Сирији, посебно преко Сиријске националне армије.

Уколико Москва и Пекинг не ураде нешто по питању активног одвраћања у актуелном сукобу, могу доћи у ситуацију да изгубе стратешке коридоре на Блиском истоку, као и да изгубе глобални кредибилитет који би указао на то да још увек немају капацитета за успостављање мултиполарног међународног поретка

ФОТО: Majid Asgaripour/WANA (West Asia News Agency) via REUTERS

За разлику од првог конфликта, актуелни сукоб има елементе дугорочнијег стратешког сукоба, будући да се Иран нашао у суженом маневарском простору, без адекватне подршке кључних геостратешких партнера. Првенствено се мисли на Русију и Кину, које су за сада само реторички осудиле нападе на Иран. Прво, Русија има вишедеценијске интересе у односима са Ираном, како због ресурса, тако и због слабљења америчког утицаја у региону посредством иранских снага. Друго, Кина је свој стратешки пут, познат као „Појас и пут“, трасирала управо преко Блиског истока, те је за њу Иран од кључног геостратешког и геоенергетског интереса. С тим у вези, веома битна чињеница јесте затварање Ормутског мореуза, који никада није био затворен за поморски саобраћај, а кроз који се дневно превози око 15 милиона барела нафте, директно утиче на светско тржиште и глобалну економију. У том контексту, удари на иранску инфраструктуру, посебно луку Бандар Абас, прете да униште Међународни транспортни коридор север–југ (INSTC) и иницијативу „Појас и пут“ (BRI), на коју се Русија и Кина ослањају како би заобишле поморске руте под контролом Запада. Уколико Москва и Пекинг не ураде нешто по питању активног одвраћања у актуелном сукобу, могу доћи у ситуацију да изгубе стратешке коридоре на Блиском истоку, као и да изгубе глобални кредибилитет који би указао на то да још увек немају капацитета за успостављање мултиполарног међународног поретка.

Дакле, повратак америчке администрације на став „Максимални притисак 2,0“ довео је до обнављања поларизације у региону, која се одразила на глобалне токове. Тиме је потврђено да је Трампов „рат против рата“ покренуо геополитичку лавину на Блиском истоку, а Иран је постао геостратешка тачка пресека регионалне и глобалне политике моћи, која ће тестирати издржљивост међународног поретка и улоге глобалних актера попут САД, Русије и Кине.