Зашто Америка пре Трампа није ратовала са Ираном

Доналд Трамп је први амерички председник који је Сједињене Државе повео у рат са Ираном, земљом на коју амерички лидери, а вероватно и сами Американци, скоро пола века гледају као на „крајњу одметничку државу“. Непроменљива антиамеричка идеологија Техерана, у комбинацији са верски догматским руководством, издвојила је Иран у америчкој јавности од других тешких противника.

Само две недеље пре него што ће актуелни амерички председник покренути рат против Ирана, државни секретар Марко Рубио изнео је став о лидерима тог режима који је у Вашингтону присутан већ деценијама.

– Ови људи доносе политичке одлуке искључиво на основу теологије. Тако доносе одлуке. Зато је тешко постићи договор са Ираном – рекао је Рубио.

Таква реторика била је толико уобичајена у вашингтонским разговорима о Ирану да готово нико на њу није обратио пажњу. Ипак, дубоко укорењено анти-иранско расположење у Вашингтону помогло је да се створе услови за Трампову одлуку да Сједињене Америчке Државе уведе у рат, оцењује у својој анализи Далија Даса Кеј за Форин Полици (Foregin Policy).

Такве ставове делом су подстакле деценије непријатељских потеза Ирана, од првобитног греха, односно узимања америчких дипломата за таоце у Техерану током револуције 1979. године, преко вишедеценијске подршке милитантним групама широм региона и терористичких аката широм света, све до нуклеарног сукоба који је почео почетком 2000-их и додатно заоштрио односе.

Ипак, актуелни рат не може се посматрати само као природни наставак америчко-иранског непријатељства. Упркос дубокој нетрпељивости, претходни амерички председници никада нису отишли овако далеко. Политика САД углавном се сводила на обуздавање Ирана, уз мере које су биле испод прага рата, попут економских санкција, дипломатске изолације и војног одвраћања.

ФОТО: Seree Tansrisawat/Shutterstock

Крај дипломатије и почетак неизвесног рата

Узастопне демократске и републиканске администрације покушавале су и дипломатским путем да реше несугласице САД и Ирана, иако су унутрашње политичке прилике, како у Вашингтону тако и у Техерану, изнова гушиле сваку могућност трајног напретка. Амерички званичници разматрали су војне опције и у претходним администрацијама, али су их на крају одбацивали, процењујући да су ризици превелики, а исходи сувише неизвесни.

Све до сада.

Трампова одлука да предност да рату уместо дипломатији наставља дуго присутан курс конфронтације, али, што је још важније, представља и радикалан раскид са досадашњом политиком и води Сједињене Државе путем који вероватно неће „решити“ питање Ирана.

Трамп тврди да је урадио оно за шта ниједан претходни председник није „имао храбрости“. Међутим, овај потез могао би уместо славе да му донесе историјску осуду, док ће тешке регионалне и глобалне последице надживети његов председнички мандат.

ФОТО: ABACAPRESS, Abaca Press/Alamy/Profimedia

Мало је вероватно да су Трампов изасланик Стив Виткоф и његов зет Џаред Кушнер, у месецима који су претходили овом америчко-израелском нападу на Иран, заиста покушавали да постигну дипломатски договор којим би био спречен рат.

Дотадашње искуство америчких напада усред дипломатских преговора, као што се догодило прошлог јуна током 12-дневног рата, није давало много наде за постизање договора. Поред тога, постојале су велике разлике у ставовима о нуклеарном и ракетном питању, као и максималистички захтеви Вашингтона, засновани на уверењу да је Иран после јунског рата толико ослабљен да ће пристати на уступке који су раније били недостижни, попут потпуног одустајања од обогаћивања уранијума.

Додатну сумњу у озбиљност преговора изазивало је одсуство техничких стручњака у америчком тиму, као и недостатак основног разумевања кључних детаља нуклеарног питања.

Трампово нагомилавање војних снага након масовних протеста у Ирану у јануару, као и његова обећања да је „помоћ на путу“, такође су слали помешане поруке током преговора. Све је то указивало да је Трампов циљ промена режима, а не нуклеарни или неки шири договор.

Трампова млака посвећеност дипломатији са Ираном није била преседан. Она је била наставак дуге историје америчке неодлучности у погледу односа са Ираном и става да се према Исламској Републици не може односити као према „нормалној“ држави.

ФОТО: Sunshine Seeds/Shutterstock

Иран као „немогућ“ партнер за Америку

Управо је прича о Ирану као ненормалној држави, уз реторику у којој се та земља описује као „зла“ и „фанатична“, поставила темеље за начин на који су Трамп и његови најближи сарадници посматрали Иран.

Рубио није био усамљен у таквој реторици. Амерички министар одбране Пит Хегсет је у ранијим говорима и текстовима такође изражавао скепсу према дипломатији и идеји да се било који ирански лидер може сматрати умереним.

Колико се мало променило у погледу америчких ставова о Ирану током више од 40 година показује и изјава Каспара Вајнбергера, министра одбране председника Роналда Регана, који је једном приликом рекао да су „једини умерени у Ирану… на гробљу“.

ФОТО: mark reinstein/Shutterstovk

Нису сви у америчкој влади Иран посматрали као ирационалну државу коју искључиво покреће исламска идеологија. Бројне обавештајне процене током година нудиле су трезвене анализе, објашњавајући понашање Ирана као понашање рационалног, иако опасног и екстремистичког државног актера.

Ипак, јавна расправа, која се често прелива и у политичке дебате, углавном се врти око иранске ирационалности и фанатизма.

Ако су такви ставови широко распрострањени, зашто би амерички лидери трошили политички капитал на проверу могућности дипломатије?

Таква раширена перцепција Ирана помаже да се објасни како је Трамп током јануара и фебруара могао да поведе Сједињене Државе ка рату са тако мало унутрашње расправе и без значајнијег отпора, чак и међу лидерима Демократске странке.

Нажалост, управо је таква политичка клима годинама сужавала простор за дипломатију. Више америчких председника било је у искушењу да покуша да отвори дипломатски пут према Ирану и оствари тренутак попут оног када је Никсон отишао у Кину. Али тај тренутак никада није дошао. Разлог није била само непријатељска позиција Ирана према Сједињеним Државама и његова милитантна политика која је подривала дипломатију, већ и снажна политичка ограничења у самом Вашингтону. У таквој атмосфери сваки покушај приближавања Ирану носио је велики политички ризик, док је попуштање Техерану лако могло бити представљено као слабост.

Дипломатија је постала политички ризик

Политичка токсичност односа са Ираном почела је кризом талаца и неуспелим покушајем администрације Џимија Картера да их ослободи, али је додатно продубљена након што је током другог Регановог мандата избио скандал „Иран Контра“, у оквиру којег су амерички званичници тајно организовали продају оружја Ирану, а део новца преусмеравали за финансирање антикомунистичких контраша у Никарагви.

Политичке последице тог скандала бациле су сенку на будуће односе са Ираном.

Заједнички свеобухватни план акције, познат као JCPOA, односно нуклеарни споразум са Ираном из 2015. године, постигнут током мандата председника Барака Обаме, представљао је највећи искорак у промени дотадашњег обрасца америчко-иранских односа.

Међутим, тај споразум, који је изазвао толике поделе у америчком политичком систему да су га неки називали „Обамакером“ америчке спољне политике, није успео да постави односе на нове темеље.

Чак су и демократе које су подржавале споразум осећале потребу да задрже став „чврстог курса према Ирану“, подржавајући наставак притиска на Техеран, што је на крају ограничило користи од ублажавања санкција које су Иранци очекивали.

ФОТО: REUTERS/Evan Vucci

Трамп и Бајден на истом курсу према Ирану

Трампов приступ Ирану током првог мандата није се суштински разликовао од дугогодишњих ставова Сједињених Америчких држава.

Његово повлачење из нуклеарног споразума, којим је испунио предизборно обећање да ће напустити оно што је назвао „најгорим договором икада“, чак и упркос саветима неких сопствених сарадника, било је одлука која је озбиљно пореметила дотадашњи дипломатски процес. Он је означио почетак краја дипломатског решавања питања иранског нуклеарног програма.

Његова политика „максималног притиска“ отишла је даље од политика његових претходника у ограничавању способности Ирана да извози нафту, захваљујући строгом спровођењу секундарних санкција.

Ипак, Трамп је, као и његови претходници, био опчињен идејом да може да постигне договор са Ираном. Његови мотиви можда су били више лични и политички него код претходних америчких председника, будући да је стално сугерисао да може да постигне „бољи“ договор од Обаме.

На крају, међутим, његово интересовање за договор свело се на причу о разговорима и стварност у којој је ирански нуклеарни програм наставио да напредује.

Трамп је прву црвену линију у америчкој конфронтацији са Ираном прешао 2020. године, када су САД убиле Касема Сулејманија, команданта иранских елитних снага Кудс. Ипак, важно је напоменути да је напад изведен док се Сулејмани налазио у Ираку, а не на територији Ирана.

У том смислу, Трампова политика током првог мандата углавном је личила на невољност претходних администрација да директно нападну иранску територију, настављајући добро познату комбинацију обуздавања и мера војног одвраћања.

Другим речима, амбициознији циљеви, попут промене режима или приближавања две земље, нису били на дневном реду.

Председник Џо Бајден је такође наставио дугогодишњу политику обуздавања Ирана, упркос очекивањима на почетку његовог мандата да ће поништити Трампово повлачење из нуклеарног споразума.

Домаћи политички приоритети потиснули су обнову дипломатије са Ираном у други план, а када су амерички званичници ипак приступили преговорима, имали су нереална очекивања о томе колики утицај имају да би нови договор изгурали под повољнијим условима.

То је било посебно отежано након избора Ебрахима Раисија за председника Ирана у јуну 2021. године, који је заступао много тврђи став према Западу.

Са почетком руског рата у Украјини и протестима „Жена, живот, слобода“ у Ирану, политичка подршка дипломатији додатно је ослабила.

Рат између Израела и Хамаса такође је пореметио ограничене разговоре САД и Ирана о смањењу тензија и довео две земље у директну конфронтацију кроз серију узајамних израелских и иранских ракетних напада у априлу и октобру 2024. године.

Међутим, учешће САД у тим сукобима било је ограничено на одбрану Израела. Бајденова администрација није била заинтересована за покретање офанзивног рата против Ирана.

ФОТО: RS/MPI/Capital pictures/Profimedia

Трамп прави заокрет – циљ рушење Исламске републике

Све се променило током другог Трамповог мандата.

Уместо да врати америчку политику према Ирану на старе поставке, Трамп је прекинуо са дотадашњом праксом када се САД придружио Израелу у нападима на иранска нуклеарна постројења, прво у јуну 2025. године, а затим и у заједничком америчко-израелском нападу на Иран 28. фебруара, чиме је покренут актуелни рат са неограниченим и нејасно дефинисаним циљевима.

Убиством иранског врховног вође Алија Хамнеија и највишег иранског руководства у првом таласу рата, као и Трамповим раним порукама током сукоба, промена режима први пут је постала изричита америчка политика.

Чак су и неоконзервативци из администрације Џорџа Буша млађег одбили да се упусте у тако амбициозан циљ.

Трамп сада покушава да постигне оно што се раније сматрало недостижним, а то је рушење Исламске Републике путем спољне војне интервенције.

Трамп је више пута помињао модел Венецуеле као могући исход за Иран, односно рат са малим трошковима који би довео до успостављања послушног руководства, без обзира на то да ли би оно било демократско.

Међутим, сада већ постаје јасно је да тај модел неће функционисати. Иран има далеко дубље укорењено руководство и војне снаге посвећене опстанку режима, док не постоји јединствена опозиција спремна да га замени.

Рат без јасног краја и без извесног победника

У овом тренутку амерички циљеви изгледа да су се померили ка слабљењу војних способности Ирана, посебно ракетних капацитета, у покушају да му се одузме способност да у будућности угрози Израел и шири Блиски исток.

Тако нејасно постављени циљеви готово онемогућавају мерење успеха.

Трамп је ипак прогласио рат успешним, истовремено указујући да има још посла.

Нови ирански лидери делују још тврдокорније и пркосније, инсистирајући да одлука о завршетку рата неће бити у рукама Вашингтона. Они желе гаранције да више неће бити нападнути и можда су спремни да Сједињеним Државама и глобалној економији наметну високу цену како би обновили ослабљено иранско средство одвраћања.

Истовремено, Мало је вероватно да ће Израел зауставити нападе на Хезболах у Либану чак и ако Трамп одлучи да обустави нападе на Иран.

Укратко, крај овог рата неизвесан је колико и разлози због којих је Трамп одлучио да га започне.

Једино је извесно да је Трамп суштински прекинуо са дугогодишњом америчком политиком избегавања рата са Ираном.

Сваки амерички председник желео је да види крај Исламске Републике, али постоји разлог зашто ниједан претходни председник није одобрио рат против Ирана, свакако не рат који би у Техерану био схваћен као покушај рушења режима.

Када би ирански народ сам могао да сруши сопствену власт, то би била друга прича. Али међу бившим америчким званичницима и стручњацима постоји широк консензус да рушење режима спољном војном силом, а посебно само ваздушним нападима, вероватно не би успело и да носи ризик од изузетно опасних последица.

Ти ризици били су добро познати и о њима се деценијама писало и расправљало.

На власт би могло да дође још тврдокорније руководство. Пад режима могао би да доведе до грађанских немира и оружаног сукоба који би се прелио преко граница Ирана.

Иранска одмазда могла би да угрози цео регион и поремети глобалне испоруке нафте. Ескалација би могла да доведе до хуманитарне катастрофе, док би амерички противници могли да искористе настали хаос.

Многи од ових хипотетичких ризика сада се одвијају пред нашим очима.

ФОТО: WWW.X.XOM/Ebrahim Zolfaghari ☫/Printscreen

Ипак, Трамп и његови највиши саветници одлучили су да их занемаре, верујући да је Иран „тигар од папира“, ослабљен и дезоријентисан после немилосрдних израелских напада на Техеран и његове савезнике након напада Хамаса 7. октобра 2023. године.

Ирански масовни протести без преседана, током којих се захтевало окончање режима, као и жесток обрачун са демонстрантима, протумачени су као додатни доказ да се ирански режим налази пред падом и да му је потребан само спољни подстицај како би доживео коначни пораз.

Висока цена овог рата, који нема подршку америчке јавности и који изазива огорчење широм региона и света, указује на опасно прекорачење граница.

Ако Сједињене Државе успеју да се повуку из овог рата, Трамп би могао да се нађе тамо где су били његови претходници, приморан да научи да живи са конфликтним односом са тешком земљом и да ублажава његове негативне последице.

То би, по свему судећи, сада био још опаснији однос уколико актуелни ирански лидери преживе. Истовремено, и приближавање две земље и одлучујући крај непријатељског режима сада чине подједнако недостижним.