За неке људе тинитус звучи као висок писак комарца, док га други описују као дубоко брујање, зујање, шиштање или пулсирање. Може да се појављује повремено, нарочито у периодима стреса, али и да постане трајна звучна позадина која ремети концентрацију, расположење и сан.
Тинитус представља опажање звука који не потиче из спољашњег извора. Особа га може чути у једном или оба уха, а понекад јој се чини да звук долази из саме главе. Процењује се да га у неком тренутку доживи између 10 и 25 одсто одраслих, мада само мањем броју људи изазива озбиљне свакодневне проблеме, пише Гардијан.
Једна од најприхваћенијих теорија јесте да тинитус настаје услед промена у слушним путевима. Када мозак добија мање или измењене звучне информације, нервне ћелије могу да постану претерано активне, а мозак ту активност тумачи као звук.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
– Нерви у слушним путевима вероватно почињу да се активирају више него што би требало, а ми ту појачану активност доживљавамо као тинитус – објашњава аудиолошкиња Ема Лерд са Универзитета Ла Троб у Мелбурну.
Иако не постоји јединствен лек који ће уклонити сваки облик тинитуса, различити аудиолошки, психолошки, физикални и звучни приступи могу да смање тегобе. Главни циљ често није потпуно уклањање звука, већ навикавање мозга на њега до мере у којој више не изазива узнемиреност.
Садржај:
Први корак је утврђивање могућег узрока
Пре избора терапије потребно је проверити да ли је тинитус последица стања које се може лечити. Преглед најчешће обухвата разговор о симптомима, преглед уха и испитивање слуха, јер је губитак слуха један од најчешћих фактора повезаних са тинитусом.
Оштећење слуха може да настане постепено, са старењем, али и после дуготрајног излагања гласној музици, машинама или експлозијама. Када до мозга стиже мање звукова из околине, он може да појача активност у слушном систему, што код неких људи доприноси појави зујања.
Понекад је узрок релативно једноставан, попут накупљеног ушног воска или инфекције. Уклањање чепа од воска или лечење инфекције тада може да ублажи симптоме, али у великом броју случајева није могуће утврдити један јасан узрок.
ФОТО: Shutterstock/FreshystockПосебну пажњу захтева тинитус који се јавља само у једном уху, нарочито ако је праћен асиметричним губитком слуха. Такав симптом понекад захтева магнетну резонанцу како би се искључиле ретке промене на слушном нерву, укључујући вестибуларни шваном, познат и као акустични неурином.
Пулсирајући тинитус, код којег звук прати ритам откуцаја срца, може бити повезан са протоком крви и крвним судовима, па такође захтева лекарску процену и често снимање. Стручне смернице препоручују додатну дијагностику код упорног једностраног или пулсирајућег тинитуса.
Хитну помоћ треба потражити ако се зујање јави уз изненадни губитак слуха, слабост лица, вртоглавицу, јаку главобољу, поремећај вида, говора или покрета. Ти симптоми не значе нужно да је реч о озбиљној болести, али захтевају брзу процену лекара.
Слушни апарати могу да потисну тинитус у позадину
Ако је тинитус повезан са губитком слуха, слушни апарати могу да буду веома корисни. Они не уклањају непосредно унутрашњи звук, већ појачавају звукове из околине, чиме слушни систем добија више спољашњих информација на које може да усмери пажњу.
– Када слушном систему обезбедите друге звукове, тинитус може да се повуче у позадину – наводи Лерд.
ФОТО: Shutterstock/SeventyFourСтручне смернице препоручују процену за слушни апарат код људи који истовремено имају губитак слуха и упоран, узнемирујући тинитус. Апарати такође могу да олакшају разговор и смање напор потребан за разумевање говора, што посредно смањује стрес и замор.
Међутим, нису сви људи са тинитусом наглуви. Зујање се може јавити и када стандардни тестови слуха не покажу јасно оштећење, јер у његовом настанку учествују сложени процеси у слушном систему и мозгу.
Психолошке терапије прекидају круг узнемирености
Код тежих облика тинитуса проблем није само јачина звука већ и значење које му особа приписује. Ако мозак непознати звук протумачи као опасност, покреће се стресна реакција, пажња се још снажније усмерава на зујање, а оно делује све гласније и неподношљивије.
Последице могу бити несаница, раздражљивост, анксиозност, потиштеност и избегавање друштвених активности. Поједини људи престају да излазе, тешко раде или непрестано проверавају да ли се звук променио.
Когнитивно-бихејвиорална терапија, позната као CBT, не покушава да уклони сам звук. Њен циљ је да промени мисли, емоције и понашања повезана са тинитусом, како га мозак више не би доживљавао као сталну претњу.
ФОТО: Shutterstock/PeopleImagesПсихолошкиња Пола Сјерацки овај процес описује као прекидање „круга узнемирености због тинитуса“. Када особа престане да звук посматра као знак непосредне опасности и престане непрестано да га прати, мозак постепено може да га пребаци у позадину.
Преглед научних студија показује да CBT може да смањи негативан утицај тинитуса на квалитет живота, иако није сигурно колико дуго ефекат траје после завршетка терапије. Због тога је CBT један од приступа који стручна удружења препоручују људима са упорним и узнемирујућим тинитусом.
Сличан приступ представља терапија прихватањем и посвећеношћу, односно ACT. Она помаже особи да промени однос према звуку и настави са важним активностима, уместо да свакодневни живот организује око покушаја да тинитус потпуно избегне.
Напетост вилице и врата може да појача зујање
Тинитус се код неких људи мења приликом покретања врата, стискања вилице или додиривања одређених делова лица. Такав облик понекад се назива соматски или соматосензорни тинитус.
Физиотерапеут Питер Селваратнам пажњу посвећује мишићима врата и вилице, јер људи под стресом често стискају зубе или шкрипе њима током сна. Нервни путеви из вилице, врата и лица повезани су са областима које учествују у обради звука, па појачана напетост може код неких особа да промени доживљај тинитуса.
ФОТО: Shutterstock/Prostock-studioФизиотерапија, корекција положаја вилице, вежбе дисања и технике опуштања могу да помогну одабраним пацијентима, нарочито ако се интензитет звука мења са покретима. Ипак, овај приступ није подједнако делотворан код свих и требало би да се заснива на индивидуалној процени.
Звучна терапија може да олакша навикавање
Звучна терапија користи тихе спољашње звукове, попут падања кише, водопада, ветра, лишћа или неутралног шума. Циљ није увек да се тинитус потпуно прекрије, већ да се смањи разлика између њега и тишине и олакша мозгу да престане да га издваја као важан сигнал.
Звук се може пуштати преко звучника, апликације, слушног апарата или посебног генератора шума. Терапија се прилагођава особи, јер звук који једног корисника умирује другоме може да буде напоран.
Аудиолошкиња Кетрин Пено упоређује упорни тинитус са алармом који је остао укључен у мозгу. Додавање пажљиво изабраних спољашњих звукова може да помогне слушном систему да се временом смири и навикне на унутрашњи звук.
ФОТО: Shutterstock/MicrogenИпак, научни докази о звучној терапији нису једнако снажни као докази за CBT. Кокрејнов преглед закључио је да су постојећи докази ниског квалитета и да није утврђена јасна надмоћ једне врсте звучне терапије над другом. Зато је најбоље да се она посматра као једна од могућих компоненти индивидуалног програма, а не као гарантовани лек.
За многе људе најделотворнија је комбинација више приступа: лечења откривеног узрока, заштите слуха, слушних апарата ако постоји наглувост, психолошке подршке, контроле стреса, бољег сна и пажљиво изабраног позадинског звука.
Тинитус је стваран симптом, чак и када прегледи не открију видљиво оштећење уха. Потпуно уклањање звука није увек могуће, али уз правилну процену и доследно примењивање терапије већина људи може да умањи његов утицај и поново преузме контролу над свакодневним животом.
