Често се у медијима наводи да је наша земља друга у Европи по броју коцкарница и кладионица. Из Специјалне болнице за болести зависности, познатије као „Драјзерова”, потврдили су тај податак за наш лист, истичући да се таква статистика ради не по пуком броју објеката, него колико има регистрованих кладионица и коцкарница у односу на број становника. Тако посматрано наша земља налази се у самом врху.
У врху смо, нажалост, и када је реч о броју зависника од коцке, а посебно забрињава податак, према речима докторке Оливере Сбутега Филиповић, да велики број људи који имају овај проблем о томе ћуте, односно да се само мали број зависника јавља за помоћ, пише Политика.
У медијима и на друштвеним мрежама недавно се проширила информација да у Србији има око 300.000 регистрованих зависника од коцке. Према речима наше саговорнице таква статистика није рађена и не постоје прецизни подаци који је потврђују. Напоменула је да у Драјзеровој од 2010. године раде са пацијентима који имају поремећај коцкања, као и да је отворено око 1.500 картона под овом дијагнозом.
Истакла је и да се у сваком тренутку, под различитим модалитетима односно третманима, налази око 200 пацијената у тој установи. То, како је казала, није јасна слика јер нису једина установа која се тиме бави. Постоји велики број људи који нису свесни да су у проблему или не траже стручну помоћ како би исти решили. Такође, Драјзерова није једина установа у којој су омогућени такви третмани лечења.
– Ми примамо пацијенте од шеснаесте године живота, али према нашем истраживању које смо радили 2023. године више од 80 одсто особа које имају развијену болест зависности је имало иницијални контакт до шеснаесте године живота. Иако то законом није дозвољено, они налазе начин како да уђу у кладионице и коцкарнице – казала је докторка за наш Политику.
ФОТО: Shutterstock/oleschwanderДа ли је узрок тог проблема експанзија, доступност или нешто треће наша саговорница наводи да је узрок „од свега по мало” али и да се често догађа да су малолетници окружени тиме у свом дому и да, од најранијег узраста, гледају оца, брата или неког ближег члана породице како се клади или коцка.
Спортско клађење неретко се посматра као игра, а заправо, истраживања рађена у Драјзеровој показују да је први контакт са клађењем, код готово сваког зависника, заправо „попуњавање тикета”.
– Да би се болест зависности развила потребно је да се поклопи неколико фактора, а једна од значајних јесте доступност и висока заступљеност објеката. Осим тога, савремена технологија омогућава и клађење ’из џепа’, што додатно олакшава пут ка зависности – објаснила је докторка.
Када је реч о првим симптомима, они су слични и код адолесцената и код одраслих. Све активности које су раније имале значај бивају стављене у други план, док се приоритет постаје коцка, истакла је саговорница.
Посебно је проблематично то што млади коцкари све чешће куцају на врата зеленаша. Зеленашење представља кривично дело, а чланом 217. Кривичног законика прописано је да ће се затвором до три године и новчаном казном, а у појединим случајевима и строжом казном, казнити лице које за давање новца или других потрошних ствари на зајам неком лицу, прими или уговори за себе или другог несразмерну имовинску корист, искоришћавајући тешко имовинско стање, тешке прилике, нужду, лакомисленост или недовољну способност за расуђивање оштећеног.
– Манипулација је главна карактеристика ове болести, она је прво приметна у самом клађењу и коцкању, али се касније пребацује и на све остале сфере функционисања. Ако говоримо о млађима, често нестају новац и злато из куће. Оно што у последње време виђамо, а што раније није био случај, јесте да се млади одлучују да узму новац на камату, што представља посебну опасност и увлачење у вир који се чини да је без излаза – казала је докторка Сбутега Филиповић.
Медицински и научно је доказано да је механизам настанка болести зависности, како хемијски тако и нехемијски у потпуности исти, зато и патолошко коцкање, односно поремећај коцкања припада болестима зависности.
Када је реч о лечењу, ово је хронична болест мозга што значи да се не говори о излечењу, већ залечењу, као и код других хроничних болести. Једноставно људи науче да живе са својом болешћу, објаснила је докторка. Како је напоменула важно је знати да и ту постоје стереотипи да ко је једном био зависник, да ће то бити увек, а то није тачно. Лечење је захтевно, дуготрајно, захтева присуство и учествовање породице, али је и веома успешно уколико се особа одлучи да пође путем лечења, а не путем порока.
