Срби су полицентрични народ, и зато није лако говорити о српском културном обрасцу и разумети улогу коју има у ономе што радимо и, то је важно када говоримо о дијалогу, у обликовању илузија о ономе што не радимо а што верујемо да можемо да радимо.
Још већи проблем је чињеница да је у српској јавности појам културни образац заживео у будаластом смислу, па испада да он значи једно када говоримо о српском културном обрасцу, а нешто сасвим друго када се говори о свим другим културним обрасцима.
При томе, у Србији се редовно брка културни идентитет са културним обрасцем, што чини да српство везујемо само за упадљиво, и игноришемо оно тешко видљиво, што дубоко у нас, у неке мање, у неке више, бива уписано социјализацијом. То је јако лоше за све нас.
Ипак, највећи проблем, мада повезан с претходним, јесте чињеница да смо, када у Србији нечега нема, на пример дијалога, оног који, између осталог, подразумева уважавање човечности неистомишљеника, склони да поверујемо да тога овде може да буде. То је једна од отровних илузија које су кумовале појави аутошовинизма у Србији.
Ова склоност је посебно изражена када то нешто постоји на Западу, или када верујем да постоји на Западу. Она је овде снажна, и углавном не познаје идеолошке разлике, зато што су наше елите, самим тим и значајан део народа, склоне да верују да смо ми, као људи, исти као Западњаци, само „заостајемо“. Другим речима да су западни људи универзални и да оно какви су они може и мора бити мерило свих других, па и Срба.
Неспремни да довољно уваже нашу суштинску различитост и јединственост, коју оличава српски културни образац (колективизам, на пример) колико и српски културни идентитет (православље, на пример), наши елитни националисти и грађанисти се првенствено разликују по томе кога криве за то наводно „заостајање“.
Први верују да су одговорне Османлије, Коминтерна, Броз и Запад, док други верују да смо сами криви – чињеница да смо Срби. Националисти би да нас васпитавају, док би грађанисти да нас деконтаминирају.
„Срби су полицентрични народ, и зато није лако говорити о српском културном обрасцу…“
Али, дијалог је једна од ствари којих у Србији нема зато што не може да их буде. Сам као мало значајног изузетка или „перформанса“, јавног извођења. Те симулације дијалога се, по правилу, одвијају или зато што учесници верују да ће од тога имати неку корист или зато што је, у ствари, реч о „дијалогу“ истомишљеника – људи који о једној, кључној ствари имају исто мишљење, па су идеолошке и све друге разлике између њих мало важне.
Та кључна, кровна ствар, и у Србији и у Грчкој, што су друштва са јако сличним културним обрасцима, по правилу је личност вође. Наравно, предуслов је да је реч о вођи по мери нашег културног обрасца, односно српских и грчких „фабричких подешавања“. Од 1945. до данас, Србија таквог вођу није имала само дванаест година.
Склоност јаком вођи, одлучној, очинској фигури, и несклоност дијалогу везана је исту одлику – српског, грчког, сиријског, турског… – културног обрасца. Реч је о избегавању неизвесности које се граничи са опсесијом. Оно обликује многе изборе које сматрамо личним, и у Србији није смртни непријатеља само дијалога.
Јако висока склоност избегавању неизвесности је одлика српског културног обрасца која је важнија чак и од колективизма. Подарила нам је изразе као што су „опуштено“, „искулирај“ и „сигурица“, и огромну љубав према „државном послу“. Али, оно што је ту кључно, не само када говоримо о (не)могућности дијалога, јесте схватање да је оно што је другачије – опасно. То је главни разлога зашто је стварни, смислени дијалог овде немогућ.
Насупрот нас, не само када је реч о односу према неизвесности, јесте енглеско друштво. Тамо важи да је оно што је различито – занимљиво. То схватање погодује дијалогу, уважавању неистомишљеника и функционисању демократије, што је данас једна сложена модерна политичка норма, скројена по мери западних људи, коју, нажалост, често бркамо са идејом демократије. Та збрка је у Енглеској неважна. У Србији је кључна.
Оно што је ту важно, сви културни обрасци, па и наш, стално се мењају. Ми свашта можемо да постанемо, али исти као Енглези никада. Сем као имитатори и карикатуре, каква је данас Матија Бећковић. Једноставно, ми можемо да изаберемо Запад геополитички, али западни људи, Енглези или Немци, не можемо да будемо – ако смо социјализовани у Србији.
Нама је суштинска различитост неприхватљива. Изузетака није мало, али они су само то – изузеци, и зато су друштвено и политички јако мало важни. Прихватљиве су нам само различитости унутар истог, и зато овде (скоро) сви мостови завршавају на истој обали.
На многим дечјим рођенданима, пре или касније завлада једноумље, а кумства тешко преживе политичка размимоилажења. Оно што може да збуни је да у Србији, као и у Грчкој, главна одредница политичког није идеологија већ личност вође, што је реч која је и овде и у Грчкој највише смислена када је у једнини. Та чињеница доприноси да се у Србији јавља илузија не само да је дијалог могућ већ и да се води.
Данас у Србији, слично као у Грчкој у време Елефтериоса Венизелоса, који оличава прототип политичара по мери (скоро свих) балканских културних образаца, „аутошовиниста“ који је против Вучића ће много лакше и лепше разговарати са националистом који је против Вучића него са „аутошовинистом“ који подржава Вучића. Штавише, овог другог ће вероватно презирати и желети му све најгоре. Наравно, важи и обрнуто.
„Дијалога овде може да буде само као неважног изузетка, инструменталног односно тактичког геста или слатке илузије“
Пошто, када говоримо о утицају културног обрасца на наша понашања и одлуке говоримо само о склоностима, о великој вероватноћи да ће на поредиве околности велики број нас реаговати на сличан начин, и ту има изузетака. На пример, ја подржавам Вучића али ми се „аутошовинисти“ који су за Вучића, као што је Светислав Басара, гади колико и сви други „аутошовинисти“. Наравно, по великој већини осталих склоности ја сам „плод“ нашег културног обрасца.
Можемо рећи нажалост, али овде је тако – нас супротан став вређа. Склони смо да верујемо да свако ко уме да мисли и хоће да мисли, мисли исто као ми. Ако не мисли исто – или је глуп, па не уме да мисли, или има неки интерес да не мисли. Тако смо добили израз „бот“ – што је назив за „програм дизајниран да аутоматски и брзо обавља репетитивне задатке на интернету, често имитирајући људско понашање.“ Другим речима, да ради оно што ради без да мисли.
Најбољи начин да се борите против дисквалификујуће клевете која је постала одомаћена јесте да је пригрлите тако што ћете је оголити и исмејати. Зато сам, убрзо пошто сам пре девет година престао да будем антирежимска будала, почео себе да описујем као мислећег бота. Мој слоган је – мислим, дакле ботујем. Када би ми неко данас извадио мозак, ја сутра више не бих ботовао. Ту није била моја ограда од онога што радим, што нису могли да разумеју ни Миша Ђурковић, јако интелигентни каријериста који презире Вучића, ни Немања Рујевић, притупи ударник неоколонијализма који, такође, презире Вучића.
Сасвим у складу са нашим културним обрасцем, Вучићеви непријатељи су убрзо прешли на озверивање. Прво смо добили израз „ћаци“, али он није био довољно „зоолошки“ па су убрзо прешли на „ћацад“. Што смо, наравно, из угла учесника неуспеле Друге српске обојене револуције, и сви ми које овде читате. Ако смо, као ја, националисти, онда смо и „звери српске“ – како су нас „крстиле“ уреднице „Пешчаника“ и др Растислав Динић.
Са „зверима“ и „ћацадима“ никакав дијалог, наравно, није могућ, па не треба да чуди да су прешли на прављење спискова за одстрел, вешање и јахање. Аутоколонијални либерали (са пирсингом) прављење таквих спискова виде као борбу за „демократију“ и „европске вредности“, а када поменете њихова имена то је „таргетирање“ и „фашизам“. Уосталом, наш културни образац чини и да српски „либерали“ буду већи „фашисти“ од српских „фашиста“.
Овде је дијалог могућ само као разговор истомишљеника – комуникација између људи који оличавају различитости унутар истог, што су једине различитости које наш културни образац чини прихватљивим. Те кровне истости су данас Александар Вучић и Динко Грухоњић. Треће нема, нити може да се појави, као што деведесетих није могло да буде „Треће Србије“.
Дијалога овде може да буде само као неважног изузетка, инструменталног односно тактичког геста или слатке илузије. Али, људи воле илузије, ваљда се лакше живи са њима, па им треба дати дијалога. Наравно, то у Србији може бити само „дијалог“.
