Наука без критеријума престаје да буде наука, а универзитет без мерила постаје само административни систем подложан манипулацији

У јавном простору Србије све чешће се отвара питање критеријума, али и злоупотреба – не политичких, већ научних. Ко данас поставља мерила академске изврсности? Да ли су она још увек везана за суштину науке – стварање знања које други препознају и цитирају? Или смо дошли у фазу у којој функција не потврђује научни ауторитет, већ га накнадно производи? Случај Владана Ђокића намеће се као парадигматичан пример те дилеме.

На први поглед, реч је о, за наше (не)прилике пристојној библиографији: 148 радова, континуирана продукција, присуство у различитим публикацијама. Међутим, већ летимична анализа структуре те продукције открива нешто што је много важније од самог броја радова – њихов стварни научни одјек.

Основно правило академског света требало би да је једноставно: рад постоји у мери у којој га други истраживачи користе и цитирају. Цитат не би требало да буде формалност, већ доказ да је нека идеја ушла у ток научне комуникације. Управо ту почиње проблем.

У ранијој фази каријере, пре преузимања значајних управљачких функција, уочава се да је будући ректор аутор са врло скромним бројем цитата. У години избора за редовног професора, далеке 2010. године, ректор Ђокић био је цитиран равно 2 пута. Често већу цитираност имају асистенти приправници, који раде докторске дисертације.

Већ погледом на „Google Scholar“ интригантно је којом динамиком и на који начин је грађанин Ђокић дошао до бројке од 631 цитата – што је, у поређењу са научницима светског гласа, и даље на нивоу статистичке грешке. У јавно доступној аналитици уочава се да је 2009. године, која је претходила његовом избору у највише звање, био цитиран укупно седам пута, а исто толико је био цитиран и 2011. године, која је претходила избору за декана. Стубићи од избора за декана, затим, крећу да расту: 2014 (16), 2015 (26), 2016 (55), да би од године након избора за ректора добацивао од 67 до 97 цитата.

У питању је само један, али веома важан, аспект урушености наше научне заједнице и унутрашње трулежи која је полако разједа

Анализа доступних података показује да око две трећине радова ректора Ђокића остаје без иједног цитата. Другим речима, већина објављеног не улази у научни дијалог. Још је индикативније када се тај тренд посматра кроз време. Од 2021. године до данас, доминирају радови који остају без иједног позивања у научној литератури. Истовремено, број публикација расте. Та комбинација – раст количине и пад утицаја – представља суштински проблем.

Упоредна пракса додатно осветљава овај проблем. На водећим светским универзитетима, ректори су често аутори са десетинама хиљада цитата и високим „h-индексом“, што показује да институционални ауторитет произилази из научне изврсности, а не обрнуто. Сличан образац, у мањем обиму али истој логици, постоји и у региону.

Док је, примера ради, бивши председник Massachusetts Institute of Technology, Субра Суреш, научник са преко 100.000 цитата, а председник California Institute of Technology, Томас Розенбаум, има више десетина хиљада, у региону ректор Грегор Мајдич има хиљаде цитата – у нашем случају се у периоду пре доласка на функцију код ректора Ђокића најчешће бележи свега два до седам цитата годишње. Разлика није само у бројкама, већ у принципу: у једном систему научни ауторитет претходи функцији, у другом се стиче утисак да функција накнадно производи научну видљивост.

У уређеним академским системима важи готово неписано правило: научни ауторитет претходи функцији. Ректор Универзитета у Љубљани Грегор Мајдич, у тренутку избора већ је имао хиљаде цитата и јасно препознатљив научни траг; на водећим универзитетима попут University of Oxford или Harvard University, тај праг се мери десетинама хиљада. Насупрот томе, у случају Универзитета у Београду и његовог ректора Владана Ђокића уочава се обрнута динамика: пре избора за декана, цитираност на нивоу два до седам цитата годишње – дакле, на граници статистичке грешке – а тек потом, са институционалним успоном, долази до наглог раста. То није питање личног укуса или струковне разлике, већ питање принципа: да ли функција потврђује научни ауторитет или га накнадно производи. Од одговора на то питање зависи и одговор на једно шире – да ли смо део академског простора у којем се вредност мери резултатом, или система у којем се резултат прилагођава позицији.

У том смислу, није без значаја ни питање позиције Универзитета у Београду на Шангајској листи. Та листа, са свим својим ограничењима, ипак почива на једном јасном принципу – мерљивом научном утицају. Када институција губи корак у том домену, онда се не поставља питање једног појединца, већ карактера система који производи резултате.

Када се у континуитету јавља образац у коме већина новијих публикација нема никакву научну рецепцију, онда више не говоримо о појединачним случајевима, већ о системском проблему

У домаћем контексту, додатну сложеност уноси и чињеница да је избор ректора био праћен снажним политичким интерпретацијама. У јавности је већ тада било присутно тумачење да се ради о кандидату блиском владајућој структури и својеврсној противтежи Иванки Поповић, чланици самозваног ПроГласа.

Ето како од кандидата власти за ректора, научника који се гуши у просечности „Малом помоћи пријатеља споља“, неко постаје звезда периферије Брисела. Али што би народ рекао „како дошло тако ће и да оде“.

Случај Владана Ђокића, управо због своје видљивости, отвара простор за ширу расправу. Не као напад, већ као неопходно преиспитивање стандарда. Јер наука без критеријума престаје да буде наука, а универзитет без мерила постаје само административни систем подложан манипулацији.

Ово постаје посебно друштвено значајно када се ректор кандидује за лидера једне политике.