Лик ректора Београдског универзитета Владана Ђокића биће упамћен, било по нарцисоидној опчињености владањем, било по стилски дискретним политичким прелетима, било по ћутању које другима не дозвољава да знају шта мисли.
У новијој српској историји лик ректора Београдског универзитета Владана Ђокића свакако ће бити упамћен, било по нарцисоидној опчињености владањем, било по стилски дискретним политичким прелетима, било по мудром ћутању које другима не дозвољава да виде шта мисли. Многи чак подразумевају да човек који много ћути још више зна, претпостављајући да много брине кад толико тајни треба да сачува. Човек који не жели да разликује аутономију Универзитета од анархије у држави, изненадно се уздигао изнад закона, самокандидовањем за лидера студентске листе и de facto носиоца опозиционе листе. Без поштовања академских принципа и педагошке честитости, селективном амнезијом сопствене прошлости у којој се добрано љуљао под скутовима власти коју сада руши – сутра би да води земљу… Прелаз из једне у другу политичку опцију је нормалан и дешава се свуда где постоји политичка култура, али нигде без партије и бирача који то подржавају, без идеолошке страсти, са професионалним интегритетом, новим политичким програмима и листама људи који ће их реализовати. Код професора Ђокића све је супротно. Злоупотребљавајући Универзитет као политичку платформу за нарасле амбиције, ректор је кренуо у уништавање високог образовања, али и друштва у целини. Тражећи „програме“ и упутства по страним амбасадама и арканским центрима моћи, од Брисела преко Немачке и Велике Британије, до Ватикана, уз форсирање наратива о обећаној демократији, он је скупио храбрости да коначно иступи са балкона Ректората и обелодани свој циљ: политичар Ђокић смениће ректора који се случајно исто тако зове.
Злоупотребљавајући Универзитет као политичку платформу за нарасле амбиције, ректор је кренуо у уништавање високог образовања, али и друштва у целини
И пленумаши су препознали хипокризију ректора који се одрекао велике већине својих студената, ставивши се на страну блокадера. Ултимативно су затражили да се огради од сваке помисли да им такав човек може бити Вођа. Избегавањем персонализације не желе читав покрет профилисати кроз лице политичког камелеона, макар то формално био и први човек Универзитета. Као и што су њихове акције колективне и анонимне, тако је и захтев пленумашког ВСД анониман, баш као што се саветује у Блокадној кухарици загребачких колега. „Нехијерархијски, директно демократски модел одлучивања у потпуности искључује потребу за вођама“, каже се у поглављу „Питање вођства и однос с медијима“, уз савет како је посебно важно сузбити „лидерске амбиције“. Можда их садашњи ректор Београдског универзитета на почетку свог академског мандата није имао, али су у међувремену нарасле као квасац, до жеље за политичким устоличењем на врху државе. И страст за владањем није дискутабилна, проблем је само што се за њу бори са аутономних простора Универзитета на којем је чланом 43, став 10 Закона о високом образовању забрањен сваки политички, страначки или верски активизам.
Неки медији су ових дана објавили наводно програмски текст „Заједно смо јачи“, којим блокадери ултимативно захтевају да се ректор јавно одрекне амбиција да им је, у међувремену, без икаквог образложења постао Вођа. Текст врви од покајања и дискретних признања о погрешној перцепцији због које прети опасност да се читав студентски покрет деградира, па стоичком врлином самопорицања политичар Ђокић признаје: „Почевши од упада Управе криминалистичке полиције у ректорат Универзитета у Београду, 31. марта 2026., у јавности је грађена атмосфера да сам ја, као ректор Београдског универзитета, званични представник или вођа Студентског покрета. Желим да нагласим да нисам званични представник студената, али да чврсто стојим уз њих у њиховој борби за праведније друштво изграђено на темељима знања, одговорности и солидарности. Студенти сами себе представљају и суверено доносе своје одлуке у складу са демократским начелима њиховог покрета. Када за то дође време, студенти ће изабрати своје гласноговорнике и представнике. Наглашавам да су студенти носиоци друштвених промена, а на свима нама је да будемо уз њих, да их подржимо, да их бранимо и да чувамо наш универзитет и нашу Србију. Студенти побеђују!“
Страст за владањем није дискутабилна, проблем је само што се за њу бори са аутономних простора Универзитета на којем је чланом 43, став 10 Закона о високом образовању забрањен сваки политички, страначки или верски активизам
Ветар промена не дува из ректората
Моћ ћутања се кроз историју политике увек ценила, посебно у ситуацијама које показују да је човек способан да се одупре спољашњим провокацијама. Елијас Канети у капиталном делу Маса и моћ то описује као тренутак када је „човек нем, а да није занемео“. Ректор бира између онога шта би могао да каже, али и онога о чему би могао да ћути. На пример, о позиву председника Александра Вучића на дијалог о испуњењу студентских захтева почетком фебруара, који је прво прихваћен, а онда преко медија изненадно отказан, уз немушто образложење да они „немају мандате“ да о томе разговарају. Вештачки створена разлика између онога ко стварно одлучује и ко глуми да је Вођа за неко време остаће тајна. Студенти су, евидентно, научили лекције из протеста деведестих година, када су вође „Отпора“ уграђујући себе у листе политичких партија потрошиле капитал грађанских шетњи продајући светлуцаве идеје демократије за лично богатство, опредељујући се за даље служење западним центрима моћи. На 28.ој страници Блокадне кухарице се прецизира: „нужно је одбацити погрешне ставове којима без профилираног вођства и конвенционалног приступа новинарима, покрет не може успети“. Другим речима, управо је непостојање вођа „највећа снага нашег покрета“. Ректор то изгледа није прочитао, па је пао на испиту, али му то изгледа још нико није јавио.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКада се људи и листе користе као политичка роба јасно је и да време њиховог коришћења има одређене рокове. Управо та опредељеност да их налогодавац увек има спремне и на располагању, омогућава њихову примењивост у свим политичким ситуацијама. Фикција да не треба разговарати не води решењу – односи у друштву се развијају и унапређују кроз комуникацију; ћутање води изолацији и даљим деобама. Циљ на који су блокадери усмерени је јасан – власт по сваку цену, укључујући и улицу као супституцију демократских процедура. Ту се осликава разлика између силе и моћи – насиље треба да уништи власт, која истовремено моћ користи да би оголила суштину агресивности блокадера. Ректор и одани декани су студентски кристали масе, која опчињена причама о бољем животу пристаје на лаж. У најдубљем језгру блокадерских прича је тајна о блокадерској листи и кандидатима који ће донети обећану будућност. Све је мистификација, спин вештина зачаравања, које треба да заведе бираче на наводну моћ коју „самопроглашене елите“ имају. Диктатура једноумља креира презир према свима који мисле другачије, страх који временом постаје навика, уз ретке гласове који позивају на дијалог и аргументовану и толерантну расправу. Бура политичких промена не иде из ректората, центри су много скривенији и даљи…
Игра престола између блокадера и универзитетског врха још дуго ће трајати, иако је широк друштвени дијалог око стратешких питања даљег правца развоја Србије неопходан
Узалуд је несуђени колега са листе Мило Ломпар упозоравао јавност да је „ректор Ђокић одметник режима“, да би мало касније, у подкасту „Код Бране“ прецизирао шта је тачно мислио: „Ректора Ђокића подржавају страни чиниоци и невладин сектор присутан у либералним медијима, а са друге стране га оспоравају национално оријентисане опозиционе структуре и режим који га види као регената, односно одметника“. Шта се дешава и где је нестао ректор, запитао се недавно и Здравко Понош, председник покрета Србија центар (Срце), јасно истичући да у будућим изборима никоме неће дати „безрезервну подршку“. Да нови политички ангажман нема подршку деснице већ је најавио Милош Јовановић, из Нове Демократске странке Србије (НДСС) саопштавајући да политичка странка „по дефиницији, не може да подржи другу изборну листу“, ризикујући да њена идеолошка опредељења остану прећутана.
Неколико сати након појаве првих информација о намерама блокадера, на друштвеној мрежи „Инстаграм“ огласио се и ректор београдског универзитета, цинично негирајући да се икада представљао као политички лидер студената. У политичком вртлогу у који је својевољно упао ректор се није најбоље снашао, потраживши спас у хватању сламке која му је била најближа – као икону протеста „гурали су га други актери.“ Игра престола између блокадера и универзитетског врха још дуго ће трајати, иако је широк друштвени дијалог око стратешких питања даљег правца развоја Србије неопходан. У тренуцима писања овог текста очекујемо и заједничко саопштење пленумаша у којем ће захвалити својим професорима, „Универзитету у Београду и ректору Владану Ђокићу на чврстој подршци“. Тајне у рукама једног човека могу бити фаталне, поготово ако стоји на линији добра и зла. Ректор Ђокић може преценити институционално јачање своје моћи, а политичар Ђокић признати да други одлучују користећи његово име.
