Танго илузија Трампа и Сија

Тродневни самит САД и Кине донео је све елементе врхунског дипломатског спектакла, иако је остало јасно да ниједна од суперсила не намерава да препусти ни педаљ стратешке предности

Када се два најмоћнија човека данашњице сретну под светлима рефлектора Беле куће, свет обично застане у ишчекивању тектонских промена. Тродневна државна посета кинеског председника Си Ђинпинга Вашингтону, иначе прва посета једног кинеског лидера америчкој престоници после више од једне деценије, обећавала је историју. Добили смо, међутим, нешто сасвим друго: фасцинантну мешавину врхунског политичког театра, партију геополитичког покера и онога што оштроумни посматрачи у Вашингтону већ отворено називају „диплотејнментом“, мешавином дипломатије и забаве.

Дочек је био у рангу царских поворки, са свим елементима модерне политичке светковине. Председник Доналд Трамп решио је да свом уваженом госту приреди гостопримство које се ретко виђа, па је пожурио да у самом старту истакне личну динамику, речима да се никада нису боље слагали. Помпа, церемонијал, војне почасти са плотунима и свечана вечера на којој су седели најутицајнији титани глобалне индустрије, требало је да послуже као визуелни доказ једноставне тезе да САД и Кина можда јесу љути системски ривали, али да на врху светске пирамиде седе људи који једни друге савршено разумеју или бар верују да су једини кадри да држе кормило глобалног утицаја.

Ипак, испод слојева дипломатске свиле, блицева фото-репортера и уштогљених протокола, реалност је остала прилично сирова. Баш попут новог гранитног хелидрома на Јужном травњаку Беле куће који је Трамп с поносом показивао Сију, називајући га успут „експертом за камен који уме да цени добар гранит“. Камен јесте чврст и постојан, али су тектонске пукотине у међународним односима остале нетакнуте.

ФОТО: REUTERS

АЛГОРИТМИ И СУПЕРИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Главне теме о којима се шапутало и преговарало иза затворених врата западног крила Беле куће тицале су се онога што неповратно кроји нашу блиску будућност. Вештачка интелигенција, трговински ровови, судбина Тајвана и глобална кризна жаришта од Блиског истока до Источног кинеског мора. Светски експерти и технолошки гуруи страховали су или се потајно надали да ће овај самит послужити као историјски коректив у нерегулисаној трци у наоружању напредним алгоритмима.

То се, наравно, у потпуности изјаловило. Уместо обавезујућих транснационалних споразума, Трамп је инсистирао на свом препознатљивом речнику, најављујући да ће „суперинтелигенција (СИ) бити кључна тема будућности“.

С друге стране, Си Ђинпинг је био знатно опрезнији и стратешки фокусиранији, наглашавајући да се глобална технолошка трка мора држати под чврстом контролом.

„Као што сам рекао много пута, Кина и Сједињене Државе, као две највеће земље света, имају много тога да добију од сарадње, а немерљиво много да изгубе у конфронтацији. Не треба да избегавамо помињање жестоке конкуренције, али наша утакмица мора бити здрава и стриктно се држати у дефинисаним границама”, рекао је кинески лидер.

Пекинг је овим јасно ставио до знања да своје дугорочне технолошке амбиције, индустријске планове и примат у дигиталној сфери не намерава да успорава ни по коју цену.

МАГЛА У ОЧИМА ЈАВНОСТИ

Што се тиче економске арене, најконкретнији резултат тродневног натезања јесте скромно, продужено трговинско примирје које купује преко потребно време. Трамп је окупљеним новинарима на Јужном травњаку озарено поручио да су имали изванредан састанак.

„Сјајан састанак за сваку страну, сјајан за наше америчке фармере, сјајан за апсолутно све… Имамо изузетно позитивне и крајње продуктивне разговоре“, поручио је лидер САД након низа билатерала.

Иза фасаде оптимизма, ипак, кинеска страна је безуспешно тражила шири маневар за укидање царинских намета, али је администрација у Вашингтону намерно задржала тактички притисак, остављајући крупније одлуке за неке будуће формате. Занимљиво је како се у сенци великих економских бројки одвијала тиха дипломатска кореографија око горућих геополитичких варница.

Када је реч о експлозивном питању Тајвана, Трамп је након састанка отклонио драму опаском која је изненадила многе аналитичаре.

„Нисмо превише улазили у детаље око Тајвана са Сијем. Тренутно је ситуација, знате, сасвим у реду. Ствари иду својим природним током. Си и те како разуме како се ја лично осећам поводом тога“, загонетно је казао Трамп.

За домаћина у Белој кући био је то идеалан полигон да домаћој јавности покаже како држи чврсто конце у рукама, док је Си узвратио бираним речима дипломатске захвалности на гостопримству.

„Као река која никада не престаје да тече ка океану, историја никада не стоји у месту. Хајде да удружимо руке и храбро кренемо напред – раме уз раме“, изговорио је Си уз високо подигнуту чашу шампањца.

Си и Трамп су одиграли савршен дипломатски плес под рефлекторима, али да свако игра по своме када се камере угасе

ВИШЕ ОД УЧТИВЕ ЗДРАВИЦЕ

Си Ђинпинг је током ове посете подсетио на шири историјски контекст, поручивши да Кина и САД морају да се понашају као истински одговорне велике земље, испуне узвишена очекивања наших народа и истраже потпуно нови приступ у међусобним односима. Те речи су звучале мудро, државнички и помирљиво.

Али у савременом свету, у којем се спољна политика све више води путем тренутних реакција на друштвеним мрежама и брзих политичких поена, велико је питање колико су дубоки структурални проблеми САД и Кине подложни лечењу уз шољу поподневног чаја и учтиве здравице.

Вашингтонски сусрет на крају је показао да ни Трамп ни Си немају ни најмању намеру да попусте тамо где је то од стратешког значаја. Они су демонстрирали савршени политички прагматизам, а да ли је свет после ове посете постао безбеднији? Сигурно да није. Остаје нам само да верујемо да лидери две суперсиле ипак знају шта раде, чак и онда када добро увежбају штимунг за јавност.