Током тридесетогодишње новинарске каријере, у интервјуима које сам радила с готово свим најпознатијим и најутицајнијим политичарима у нашој земљи, често сам и њих и себе питала зашто нисмо уједињени за Србију, шта је то у српском политичком бићу што тера на поделе и раздоре, не оне политичке, већ поделе везане за суштину, неслагање око минимума националних интереса. Зашто је толико тешко достићи консензус око тога шта је за Србију свето и у шта се не дира. И један од мотива за покретање Српског компаса управо је било то. У свим својим различитостима, идеолошким, културолошким или политичким, желели смо да окупимо све оне којима је Србија на првом месту.
Рећи ће неки да је ово пропаганда за листу коју је на видовданском скупу у Београду најавио Вучић. А није, заправо је питање како смо дошли до тога да политичка листа треба да има баш такво име. Оно које би се подразумевало за све који се у нашој земљи баве политиком и желе њоме да управљају.
Нажалост, одговори које сам добијала, а и оно што сам читала о српској политичкој сцени током историје, говоре да је то нејединство наш усуд. И да су се у своје време представници српске интелектуалне и политичке елите, попут Стојана Новаковића, Милована Миловановића или Милана Пироћанца, борили против „партијашења“ и за Србију на првом месту.
О овим политичарима у претходним бројевима писао је Александар Растовић, који сада говори о годишњици успостављања дипломатских односа између Америке и Србије. А они су успостављени пре 145 година. Велику улогу у јачању међусобних односа имао је један од највећих српских научника Михајло Пупин, који је био лични пријатељ Вудроа Вилсона, америчког председника за време Првог светског рата. Овај пример говори о значају пријатељстава у међународним односима. Управо о ономе што председник, који је предложио листу „Уједињена Србија“, током свих ових година успоставља, настављајући тако дух у који су његови политички преци веровали.
Можда је зато данас најважније вратити у јавни простор једну готово заборављену идеју – да политичко надметање има смисла само ако је његов крајњи циљ јача Србија. Све друго је пролазно. И власт и опозиција и изборни резултати. Држава остаје. А одговорност према њој не сме да буде предмет дневне политике, већ трајна обавеза свих који желе да је воде.
Тешко је поверовати да покрет који се поноси тиме што нема лидере, нема јасну политичку структуру и нема људе спремне да пред грађане изађу именом и презименом, може да буде државотворан. Држава се не води анонимним саопштењима, пленумима и неформалним групама. Држава се води преузимањем одговорности. Онај ко жели да управља Србијом мора бити спреман да се представи грађанима, понуди свој програм и прихвати последице својих одлука. Све друго је бекство од одговорности, а не политика.
