Борба за „црно злато“, паралелно са сукобом у Украјини, истовремено је и борба у којој је улог читав међународни поредак формиран после Другог светског рата и делимично модификован појавом петродолара из 70-тих година прошлог века.

Док пишемо овај текст траје 21. дан рата између Ирана, с једне и коалиције САД-Израел с друге стране, који многи сматрају и формалним почетком Трећег светског рата и рађања сасвим новог светског и међународног економског поретка. Док је Ормуски мореуз кроз који пролази 30% светске нафте и добар део природног гаса и вештачких ђубрива највећим делом затворен за саобраћај, Израел напада гасна поља Јужни Парс, највећа те врсте у свету, (заједничко власништво Ирана и Катара), а иранске ракете гађају рафинерију нафте у Хаифи, највећу рафинерију за прераду нафте у свету „Арамко“ у Саудијској Арабији, велику рафинерију у Кувајту Мина Ал-Ахмади која прерађује 730 хиљада барела нафте дневно, нафтни град Рас Лафан у Катару, (наносећи овим постројењима штету од 20 милијарди долара) и рафинерију БАПКО на острву Ситра у Бахреину.

Догађаји неодољиво подсећају на Јомкипурски рат Израела и коалиције арапских земаља из октобра 1973. године после чега је уследио Први нафтни шок, настанак петродолара, Исламска револуција у Ирану, стагфлација, Други нафтни шок и криза дугова Земаља у развоју. Чини се да се историја поново понавља на веома сличан начин, али не као фарса него као трагедија још већих размера. Зато ћемо у тексту који следи анализирати сличности и разлике између ових догађаја и последице које рат, енергетска криза и напуштање хегемоније петродолара могу имати на светску економију, међународни економски поредак и рађање мултиполарног света, али и на Србију. Но, кренимо редом.

Читав догађај током 70-тих личи на античку трагедију у пет чинова. Први чин претходио је рату и нафтном шоку и десио се 15. августа 1971. године. Тада је председник Никсон објавио да САД напушта конвертибилност долара за злато, а долар је услед рата у Вијетнаму и растућих америчких дефицита више пута девалвирао у односу на злато. Био је то крај Бретонвудског система који је почивао на фиксном курсу од 35 долара за једну фину унцу злата и могућност конвертибилности уз истовремено фиксне курсеве и паритете других валута према долару. Овако уређен систем који је до тада гарантовао међународну финансијску стабилност, уступа место неизвесности, пливајућим курсевима, валутним кризама и инфлацији. Већ пре тога појавила се тзв. Трифинова дилема (по америчком економисти Трифину који ју је први пут формулисао) по којој расту потребе за доларом као међународним прометним средством и резервном валутом, али долар своју позицију може одржати само по цену растућих буџетских и трговинских дефицита САД и напуштањем конвертибилности са златом (јер злата нема довољно) и фиксних паритета.

Другим речима, да би био резервна валута, долара мора бити све више и више, а ако га је више нема фиксног паритета за злато и буџетске равнотеже у САД.

Нафтни шок

Једна од популарних теорија завере на овом месту каже да је криза долара и напуштање Бретонвудског договора (постигнутог при формирању ММФ 1944. године у Бретон Вудсу), био велики сукоб две најмоћније породице међу онима које као „дубока држава“ из сенке контролишу свет: то је, наводно, био сукоб Рокфелера и Ротшилда, од којих први контролишу САД, нафту и долар, а други контролишу Европу, банке и злато.

Чини се да се историја поново понавља на веома сличан начин, али не као фарса него као трагедија још већих размера

Да би се одговорило на растућу кризу долара у поменутој светској драми, на сцену је ступио други чин. Јомкипурски рат (да иронија буде већа, то је јеврејски празник помирења) који се завршио поразом арапске коалиције, довео је до историјских одлука тада већ увелико моћног петролејског картела OPEC (Organization of Petroleum Exporting Countries), услед чега је отпочео нафтни ембарго (санкције на испоруку нафте земљама Запада које су подржавале Израел) и вишеструко су повећане цене нафте: са тадашњих 2,29 $ на невероватних 11,65 $ што је повећање од 4,5 пута! Шта то значи можемо објаснити ако вам кажемо да је тренутни раст цена нафте негде 60-70% у односу на тадашњих 460%! Додуше, руку на срце, ми смо тек на почетку овог рата, па се око коначне цене нафте треба суздржати. Тако је дошло до Првог нафтног шока који је имао далекосежне последице по обликовање међународног поретка у деценијама које долазе.

Пре свега, САД и Европа су много више зависиле од нафте него данас, није било уштеде енергије, није било нафтних резерви, није било Зелене агенде. Раст цена нафте произвео је несташицу горива, велику панику у земљама Колективног Запада и изазвао економску кризу која је први пут у економској историји изнедрила нову појаву – стагфлацију. Раст цена нафте погурао је инфлацију, али је истовремни пораст трошкова довео до пада производње и раста незапослености, што се раније никада није десило. Невоља је била у томе што су отказивали кејнзијански механизми изласка из кризе, јер су као лекови изазивали велике контраиндикације (да се изразимо медицинским речником), тачније огромне трошкове са супротним последицама. Или су разбуктавали инфлацију, или су повећавали незапосленост. Епилог је био раст инфлације какав европске земље и САД нису искусили још од доба Првог светског рата и Грађанског рата у САД. Илустрације ради, током првог нафтног шока инфлације је у Европи скочила на 10-15%, а Велика Британија је половином 70-тих чак имала стопу инфлације од око 25%, док је инфлација у САД била нешто умеренија (8-12%), али знамо да то значајно повећава трошкове живота, погађа америчке бираче и носи ризик губитка председничких избора.

Тако се активирао следећи узрочно-последични ланац који веома личи на догађаје у вези рата САД-Иран:

Смањена понуда нафте-гаса,
Раст цена енергената,
Повећање трошкова транспорта и производње,
Глобални раст инфлације,
Успоравање економског раста
Појава рецесије код трећих земаља и зависних економија.

Тако долазимо и до трећег чина драме који као у шаху, представља неку врсту тихог потеза, јер мења правила игра и руши позицију противничке стране која се тада распада као кула од карата.

У сенци ратних сукоба, раста цена нафте и стагфлације, највећи мешетар 20. века Кисинџер, прави историјски договор са Саудијском Арабијом о успостављању тзв. петродолара који ће бити темељ међународних економских односа све до рата у Украјини

У сенци ратних сукоба, раста цена нафте и стагфлације, највећи мешетар 20. века Кисинџер, прави историјски договор са Саудијском Арабијом о успостављању тзв. петродолара који ће бити темељ међународних економских односа све до рата у Украјини. Реч је о споразуму који 9. јуна 1974. потписују амерички председник Ричард Никсон и саудијски краљ Фејсал и који се заснива на четири једноставна механизма: нафта се обрачунава и продаје у доларима, расте тражња за доларима које емитује САД и тако финансира своје дефиците, долари се акумулирају код арапских заливских земаља богатих нафтом, а затим се рециклирају-враћају на финансијска тржишта САД и Европе куповином америчких обвезница и других хартија од вредности. Тако је позиција долара као светске резервне валуте ревитализована, оживео је посрнули лондонски Сити, долар је у очима света поново везан за неко реално добро, овог пута за нафту, (а не за злато) као најважнији енергетски и стратешки ресурс света. Америка се тријумфално вратила на Блиски исток и отпочела је нова ера међународних финансијских односа. Pax Americana која је отпочела 1944. године конференцијом у Бретонвудсу, наставља се петродоларом. Драматично расте тражња за доларом, а она се везује и за бродске компаније, осигуравајућа друштва, извоз, увоз, сопљнотрговинске фирме, трговинуј страним валутама, међународне токове капитала и страних улагања. Почиње ново златно доба светске моћи Америке.

Четврти чин драме почиње Другим нафтним шоком који неодољиво подсећа на актуелне догађаје. Наиме, 1979. дешава се Иранска револуција којом се нафта у Ирану ставља под контролу режима који није део америчке блискоисточне породице већ је назависни играч. Долази до новог скока цена нафте са 20 $ на 46 $ (два и по пута!) и то доводи до новог инфлационог скока: у Европи се она креће између 12% и 20%, (највише у Британији, Италији, Француској), а у САД око 13-14%. Скрећемо вам пажњу да је цена нафте у размаку од шест година превалила пут од 2,29 $ до 46 $ што је повећање веће од 20 пута или ако вам је лакше да рачунате, 2000%! У својој књизи Међународна политичка економија, професорка Драгана Митровић истиче да су извозни приходи од нафте код земаља OPEC у том периду порасли са 11 милијарди долара на скоро 265 милијарди, што је раст од 24 пута. Наравно, реч је о доларима из 70-тих година који имају неколико пута већу куповну моћ него данашњи долари. Корумпиране заливске монархије тако постају геополитички субјекти, важни актери међународних односа, повећавају свој пондер у оквиру одлука које доноси ММФ, развијају „меку моћ“, постају привлачне дестинације за туризам, међународне токове капитала и „прање новца“. САД тако контролишу Израел и Блиски Исток, распоређују своје војне базе широм региона, петродолар је јачи него икад, али се права драма дешава код земаља Трећег света.

Висока инфлација

Тако долазимо до петог чина ове античке трагедије: висока инфлација на сцену извлачи централне банке Западних земаља у покушају да се заустави растућа инфлација. Прва реагује ФЕД доласком новог гувернера Пола Вокера. Каматне стопе енормно расту и достижу чак 20%, а такву праксу следи Bank of England, централне банке Немачке, Јапана и других водећих светских економија. Наводимо само да је тренутна каматна стопа око четири пута мања. Раст терета дугова изузетно погађа земље у развоју које су током 70-тих година, користећи обиље петродолара, узеле јефтине кредите, али са променљивим каматним стопама и креће „дужничка замка“. Дугови су нарасли на преко 800 милијарди долара и наставили су да расту, а чак је и СФРЈ у том периоду забележила раст спољних дугова са шест на 16 милијарди долара што је било огромно повећање од два и по пута. У једној деценији од 1980. до 1990. године, Латинска Америка је забележила глобални пад БДП од чак 10%. Драматично расту дугови земаља у развоју, почињу велике дужничке кризе и убрзани развој земаља Југа буквално је заустављен у неколико наредних година. Тако је Колективни Запад једним ударцем „убио барем две муве“. Позиција долара је ојачала, Америка је контролисала светску нафту, била је доминантан геополитички играч, а заустављен је раст мање развијених земаља које су потенцијално у будућности представљале конкуренцију западним економијама. Криза дугова почиње 1982. у Мексику које проглашава немогућност отплате дугова, а затим се попут епидемије шири на земље Латинске А мерике (Аргентина, Бразил), земље Африке и Азије. Свет улази у читав низ финансијских криза и нестабилности које крајем 90-тих година кулминирају финансијском кризом у Азији (Јапан, Јужна Кореја, Тајланд, Сингапур, Малезија, Хонг Конг), са изузетком Кине (која мудро спроводи контролу капитала). Русија такође плаћа цену тајкунске транзиције и објављује банкрот 1998. године, што на велику сцену доводи Владимира Путина. У књизи Овог пута је другачије, посвећеној светским економским кризама, истраживачи ММФ-а Рајнхарт и Рогоф, избројали су да је у времену од распада Бретонвудског система до велике кризе из 2008. године у свету било између 120 и 140 финансијских криза мањег или већег интензитета, било да су локалног или међународног карактера. Једина земља Блиског истока која није била под контролом „дубоке државе“ Запада био је Иран коме су уведене дугогодишње санкције и који је непрестано био на ивици рата са Америком. Што нас доводи до модерног доба и наставка античке драме.

Саудијска Арабија процењује да би цена нафте могла да оде на 200 $ (то је раст од три пута), а има и гласова који наговештавају још знатно више цене нафте (500 и више долара)

Шекспировска драма страсти

Наш познати филозоф, који је по вокацији био историчар уметности, Жарко Видовић, истицао је да се трагедија у Старој Грчкој састојала из три дела од којих је у модерном времену преживео само први део – шекспировска драма страсти. Други део те драме био је жртвовање главног јунака, а трећи део била је катарза, прочишћење и по могућности духовно оздрављење, поваратак јединства са Богом. Сам назив трагедија потиче од речи трагос што значи јарац илити жртвени јарац! Други део наше ратне драме стога представља наставак догађаја из 70-тих година са низом сличности и аналогија:

1. Прво и најважније, поново је оспорена улога долара као светске резервне валуте; долар је у кризи, а нарочито од рата у Украјини расте трговина у јуанима, повећава се значај билатералне размене између земаља, а учешће долара у светским трансакцијама пада на око 55% са тенденцијом даљег смањења у односу на 70-те године када је овај удео достизао 90 и више процената;

2. Саудијска Арабија и Кина постижу договор 2024. (на педесету годишњицу оснивања петродолара), да се нафта може размењивати за јуане и да више не постоји формална обавеза размене долара за нафту; Саудијска Арабија и УАЕ постају део нове моћне нарастајуће мултиполарне групације зване БРИКС;

3. Оспорава се глобално америчко вођство у економији, војном и геополитичком подручју; рат у Украјини је почетак краја НАТО и Европске уније у облику у каквом смо их знали до сада, што намеће потребу стварања нове међународне безбедносне архитектуре; нужност реформе Уједињених нација и међународних економских институција, (ММФ; СТО; СБ) и усклађивања са потребом веће улоге нарастајућих економија Кине, Индије, Русије, Бразила, па чак и Ирана као регионалне силе;

4. Угрожени су сами темељи америчке моћи и контроле од стране „дубоке државе“, а напуштање долара као светске резервне валуте значи крај америчке економске доминације и немогућност даљег финансирања више од 800 војних база широм света; појава Трампа јесте очајнички покушај да се задржи status quo западне доминације, али овог пута новом и огољеном стратегијом америчког национализма; то није ништа ново у вези са чиме упућујемо читаоце на сјајни есеј кнеза Трубецкоја „Европа и човечанство“, написан пре више од сто година (1920.године).

Кост у грлу

Грозничаве западне елите нешто морају учинити, јер су кола кренула низбрдо. Активира се кључно оружје америчког империјализма – израелска држава у покушају да се понови сценарио из 70-тих година. Отпочиње други део трагедије – процес жртвовања у коме само није јасно да ли ће коначна жртва на крају процеса бити постојећи светски поредак. После Венецуеле, треба ставити под контролу и Иран. Тоталитарни неолиберализам не трпи супарнике и свуда, а нарочито у земљама богатим нафтом, жели марионетске режиме. Зато је Иран више од трна у пети, то је кост у грлу. Након хапшења Мадура, ратом треба срушити непослушни режим, ставити светску нафту под поновну контролу и вратити пољуљану хегемонију империје петродолара. Успут, истим ударцем одсећи нарастајућег ривала Кину од Ирана и Венецуеле као главних добављача „црног злата“ чиме ће коначно стати на пут динамичном развоју кинеске привреде. Израел је ту само окидач и оправдање, који се по потреби може чак и привремено жртвовати, мада нико не спори снажан утицај јеврејског лобија и моћ скривених окултних структура. Читава акција у очима обичног јеврејског света треба да личи на месијанизам, библијска обећања о светој земљи, изградњу Трећег храма и неку врсту светог верског рата, премда је стварна политичка економија и природа рата ипак другачије или у најмању руку, двојаке природе. Изабран је довољно нарцисоидан, недемократски и груб амерички председник Трамп без довољно политичког искуства, који праћен огромном победом и подршком у МАГА покрету треба да заврши посао у Ирану до midterm elections – избора за Представнички дом у новембру.

Али, овде ова наоко једноставна једначина почиње да се компликује. Свет је ипак постао мултиполарни, економска и војна моћ Кине и Русије је порасла, америчка војна и економска моћ убрзано еродира (иако не изгледа тако на први поглед), Иран као регионална сила са високософистицираним војним и технолошким програмом, прибегава тактици асиметричног ратовања и слојевите, еластичне командне структуре и наноси озбиљне војне ударе светском хегемону у првих 20 дана рата. Постоји претња да се рат претвори у дуго исцрпљивање на који Америка економски, политички и војно тренутно није спремна.

Расплет кризе

Шта су могуће последице рата? Које су аналогије са 70-тим годинама? Шта је могући расплет кризе? Док ово пишемо цена нафте је око 100 долара по барелу за сирову нафту марке брент. То је велики скок у само три недеље ратовања. Цена гаса већ је отишла за више од 30%, а ако имамо у виду да један од главних светских произвођача Катар, обуставља производњу, ситуација прети даљим растом цена и несагледивим последицама. Саудијска Арабија процењује да би цена нафте могла да оде на 200 $ (то је раст од три пута), а има и гласова који наговештавају још знатно више цене нафте (500 и више долара). Европа је у додатним проблемима, јер се већ одрекла руског гаса и нафте, као и атомске енергије због Зелене транзиције, па би прекид дотока нафте из Ормоског мореуза, Европу поново упутио на Русију или би дошло до енергетске катастрофе и економског колапса. Тако се Европа јавља као главни економски и геополитички губитник. Наравно, сада постоји IEA (International Energy Agency), Међународна агенција за енергију која је управо основана 70-тих година са циљем да интервенише на светском тржишту и спречи несташицу нафте и енормни раст цена. IEA је управо интервенисала, тренутно смирила тржиште, али то по свему судећи није довољно. Свет данас више штеди нафту, има сопствене резерве, користи изворе тзв. здраве енергије и енергетску ефикасност, као и атомску енергију, али ако рат потраје, све то неће спречити огромне ценовне и економске последице. Паника у Европи већ почиње, а у САД цена горива расте у државама широм Америке. Подсетимо да је и рат у Вијетнаму почео са уверењима да ће то бити мањи локални сукоб, а трајао је читавих 13 година са више од 50 хиљада америчких живота.

У међународним односима, чини се, превладава реалполитика коју су немилосрдно спроводили Кисинџер, Бжежински и о којој је писао Џон Миршајмер

Војно-економска стратегија Ирана је врло једноставна, али убитачна: блокирати Ормуски мореуз, симболички показати америчку немоћ на светским морима, погурати цену нафте, изазвати нове стагфлационе ударе који ће погодити Европску унију и САД и што ће додатни извршити притисак на Трампа да неуспешни рат оконча. За Трампа ће све осим промене иранског режима бити колосални неуспех. Паралелно са енергетском и економском кризом, Иран настоји да, бомбардујући земље Блиског истока у којима САД имају војне базе (Катар, Бахреин, Емирати, Саудијска Арабија, Кувајт, Ирак, Јордан), постигне додатне циљеве. Пораст незадовољства муслиманског становништва у заливским монархијама има за циљ да подстакне те режиме да се одрекну гостопримства за америчке војне базе и заштите коју им Америка очевидно не може пружити, што би значило протеривање САД са Блиског истока, и стварање потпуно нове војнобезбедносне и геополитичке архитектуре са несагледивим последицама. Блиски исток би се ослободио америчке доминације, Израел би ослабио, а вероватно би био угрожен и сам опстанак ове државе, нестала би доминација петродолара, Русија и OPEC преузели би главну реч на тржишту енергената, што би водило даљој дедоларизацији и почетку убрзаног краја америчке доминације. Нафта би постала ресурс под контролом држава које имају већи степен суверенитета, а питање је какву би судбину доживели и режими ауторитарних заливских монархија. То је, de facto, нови међународни поредак у коме побеђује мултиполаризам, у коме јача енергетска моћ Русије и Ирана, где Кина постаје главна економска сила, а БРИКС почиње да обликује међународни економски поредак у правцу веће једнакости и равноправности у међународним односима. Разуме се, ово нас доводи на трећи део грчке трагедије која подразумева катарзу, прочишћење и то је идеални, оптимистички сценарио, али сада већ није сасвим немогућ, да не кажемо да је чак и могућ.

Песимистички сценарио, неповољан по сиромашније земље света и Србију, био би промена режима у Ирану и победа САД и Израела која би наставила доминацију долара и ојачала америчку геополитичку моћ. После тога, како каже Дугин, следећи на удару били би Русија (која се ионако мучи ратом у Украјини) и Кина у стратегији обуздавања анакондиним стиском који би ишао преко Венецуеле, Ирана, урушавања Пута свиле, јачања тајванске независности или прокси рата попут Украјине, уз снажну подршку Јапана и новог војног савеза који би се градио на Пацифику (ПАТО – Pacific Treaty Organization) са циљем поновног претварања Кине у другоразредну регионалну економску и политичку силу.

Паника у Европи већ почиње, а у САД цена горива расте у државама широм Америке

У међународним односима, чини се, превладава реалполитика коју су немилосрдно спроводили Кисинџер, Бжежински и о којој је писао Џон Миршајмер. Вероватније је да рат САД-Иран неће имати формалног победника. Нити САД има снаге да промени режим у Ирану, нити Иран може да наметне све своје циљеве, нарочито не без много активније позиције Русије и Кине које су, још увек, веома опрезне и суздржане. Директна и отворена подршка ове две земље Ирану, разуме се, носи ризик од укључивања читавог Колективног Запада на страни САД, што је и формално Трећи светски рат са несагледивим последицама или могућност употребе нуклеарног оружја о чему је најбоље и да не мислимо. На сву срећу и Европа је за сада уздржана и пилатовски пере руке од Трампове и Нетањахуове војне авантуре. Међутим, историја се ипак понавља као фарса, овог пута за САД. Тако долазимо до трећег дела грчке трагедије који има и катарзу. Јер, све осим убедљиве победе Америке је за њу пораз. Опстанак теократског вођства у Ирану је убедљива и сигурна победа мултиполарног света, Русије и Кине, на средњи рок. То би, без сумње, значило убрзање дедоларизације и убрзано повлачење САД са Блиског истока. Подсећамо да је Велика Британија и формално престала да буде велика сила после Суецке кризе и рата из 1956. године када се трајно и неповратно повукла са Блиског истока. Можда би ово затворило круг: рат – нафта – скок цена – доларизација – контрола Трећег света – економска криза – нови рат – све већа и већа редистрибуција богатства у корист богатих земаља и богатих породица у тим земљама која је сада на снази. Стога је рат за нафту, паралелно са ратом у Украјини, истовремено и сукоб у коме је улог читав међународни поредак формиран после Другог светског рата и делимично модификован појавом петродолара из 70-тих година прошлог века.У овој коцкарској игри на све или ништа, Србији остаје да чека као пасивни посматрач и да покуша да што је више могуће ублажи надолазећу енергетску и економску кризу. Разуме се, да по сваку цену остане изван домашаја ратних дејстава. Ред би био да бар један велики светски сукоб прође без директног учешћа Срба. То би већ било довољно да Александар Вучић уђе у историју. Разуме се, у моралном смислу, али и због Косова и Метохије, ми морамо у овом рату бити на страни међународног права које је по ко зна који пут грубо прекршено.