Бошко Козарски, аутор емисије Kulturista, открио нам је шта је научио од шамана на Бајкалу, али и зашто га је, као човека, највише променио Кајмакчалан
У времену у којем су путовања сведена на фотографије и хештег ознаке на друштвеним мрежама, емисија Kulturista покушава да врати оно што је из путовања готово нестало – смисао.
Аутор и водитељ Бошко Козарски не води гледаоце само кроз просторе, већ кроз слојеве историје, идентитета и личног искуства. Од Бајкала и Кине, преко балканских заборављених места, до недавно сниманог серијала о српским светињама у Мађарској, његови путописи више личе на трагање него на разгледницу. А та потрага, како се чини, увек води ка истом месту. Ка човеку и његовом идентитету.
ФОТО: Приватна архиваВаша емисија носи занимљив назив – Kulturista. То је истовремено игра речи и мала програмска декларација. Да ли је идеја била да покажете да путовање без културе заправо и није путовање?
– Управо тако! Име је настало као блага провокација. Данас сви „билдују“ спољашњост, а ми смо желели да покажемо да се најлепши мишићи добијају вежбањем духа. Путовање без познавања културе тог места јесте као да гледате врхунску представу са чепићима у ушима – видите покрете, али не разумете радњу. Културни туризам није само обилазак музеја, то је разговор с човеком на пијаци, разумевање зашто се баш тај хлеб меси на тај начин и како је једна песма преживела пет векова.
Свет нас учи чињеницама, али нас путовање учи вредностима. Даљина вам даје перспективу да видите своје заблуде
Током снимања прошли сте кроз невероватно различите просторе – од сибирског Бајкала и шаманизма до српских манастира и балканских тврђава. Шта вас је више изненадило: Колико се свет разликује или колико су људи заправо слични?
– Највећа лекција коју смо научили на Бајкалу јесте да су страхови и наде свих људи идентични. Разговарао сам са шаманима који призивају духове природе и с будистима који се моле у дацанима (будистички манастири). И једни и други траже исто: благослов и смисао. Разлике су само „амбалажа“ – језик, одећа, ритуали. Суштина је иста, сви ми гледамо у исто небо и тражимо утеху у нечему већем од нас самих. Ипак, најлепши ми је био осећај кад су православна звона зазвонила са највећег бајкалског острва. Мог брата Саву, који је и сниматељ и монтажер путописног серијала Kulturista, тај моменат је све ставио у баланс.
У једној епизоди разговарате са шаманима на Бајкалу, у другој с монасима у манастиру, у трећој с мајсторима старих заната. Да ли путовања човека на крају више науче о свету или о самом себи?
– Путовања су огледало. Свет је само сценографија, а људи које срећемо, од шамана до монаха, јесу катализатори који извлаче оно што већ носимо у себи. На крају, не упознајете нове пределе, већ нову верзију себе у тим пределима. Свет нас учи чињеницама, али нас путовање учи вредностима. Даљина вам даје перспективу да видите своје заблуде. На крају, шта сам научио? Научио сам да сам мали.
ФОТО: Приватна архиваПутописне емисије често заврше као туристичка разгледница. Ваша емисија покушава да иде корак даље – у историју, мит и идентитет простора…
– Управо сте погодили суштину – наша мисија јесте да одмакнемо завесу коју поставља класичан туризам како бисмо открили живи пулс народа. Уместо пуког приказивања лепих кадрова, трудимо се да кроз нарацију и приповедање оживимо дух прошлости који и даље обликује нашу садашњост. Сваки камен и свака легенда имају своју биографију, а мој задатак јесте да им дам глас који се у модерној брзини често губи. Телевизија не сме бити само прозор, већ и мост који повезује гледаоца с дубоким идентитетом и митом простора који посећујемо. Желимо да путовање поново постане емотивна и интелектуална авантура, а не само колекција селфија и површних информација.
Посебан циклус емисија посветили сте Сави Рагузинском, једној од најинтригантнијих личности српске историје – дипломати Петра Великог и човеку који је учествовао у дефинисању руско-кинеске границе. Како је могуће да такве биографије готово да не постоје у нашој популарној култури?
– Случај Саве Владиславића Рагузинског најбољи је пример нашег колективног немара. Човек који је разграничио две највеће империје света, Русију и Кину, и поставио темеље модерне дипломатије, код нас је донедавно био фуснота. То ме боли. Ми као народ имамо аристократски корен у светској историји, али смо дозволили да нам поп култура наметне туђе хероје. Моја мисија с тим серијалом била је да вратим понос – да покажем да Србин није само „граничар“, већ и архитекта светског поретка.
Балкан је за Европу још увек „дивљина“, али у оном најпозитивнијем смислу – место где је живот још увек сиров и нефилтриран
Недавно сте у Мађарској снимали серијал о српским светињама и културном наслеђу које је тамо остало иза векова српског присуства. Да ли су вас та путовања подсетила на то колико је српска историја заправо расута широм средње Европе?
– Када шетате Сентандрејом или Будимом, схватите да је тамо остао „отисак“ једне грађанске, господске Србије која је бежала од сабље, али носила књигу и икону. То су места где се историја не чита, већ удише. Та путовања су ме подсетила да смо ми европски народ у најдубљем смислу те речи. Наше цркве у Мађарској светионици су који и даље светле, иако је народа тамо све мање. Оне нас опомињу да култура не познаје границе које исцртава политика.
У вашим емисијама често се појављују мала места, заборављена села и локалне легенде. Да ли је Балкан заправо једна од последњих великих неиспричаних прича Европе?
– Балкан је за Европу још увек „дивљина“, али у оном најпозитивнијем смислу – место где је живот још увек сиров и нефилтриран. Док је Запад постао стерилан и предвидив, овде још увек можете срести човека у планини који ће вас угостити као рођеног брата, а да вас и не пита за име. То је та неиспричана прича – прича о гостопримству које је јаче од сваке историјске неправде.
ФОТО: Приватна архиваКада бисте морали да издвојите једно место које вас је заиста променило – не као водитеља емисије, него као човека – где би то било?
– Дефинитивно Кајмакчалан! То није само планински врх, већ најстрашнија и најсветија капија слободе на којој сам икада стајао. Тамо горе, на 2.525 метара, ваздух је другачији, јер сваки камен чува ехо српске голготе и васкрса. То место ме је научило понизности; схватио сам да су наши преци јуришали у облаке тамо где је нама данас тешко и да прошетамо.
У времену када су друштвене мреже претвориле путовања у фотографије и селфије, да ли путопис још увек може бити озбиљан културни жанр?
– Може, али само ако престане да буде потрага за лајковима и постане потрага за смислом. Док селфи служи да нахрани его, прави путопис служи да нахрани дух и повеже нас с коренима које смо заборавили. Он је данас важнији него икад, јер једини нуди дубину и контекст тамо где друштвене мреже нуде само површну естетику.
ФОТО: Приватна архиваПутописне емисије често стварају утисак да је свет велика позорница лепих призора. Шта је највећа заблуда коју телевизија ствара о свету?
– Највећа лаж телевизије јесте „савршен кадар“. Иза сваког лепог заласка сунца стоји екипа која се смрзава, покварен ауто или административна препрека. Али, управо у том „раскораку“ дешава се живот. Телефон нам је дао доступност, али нам је одузео ишчекивање. Некада се о путовању сањало месецима, данас се само „скролује“. Путопис данас мора да буде више од слике – он мора да буде емоција која ће вас натерати да оставите телефон и заиста кренете негде.
Путовања су некада била начин да се упозна свет. Данас, када можемо виртуелно видети готово све, да ли је путовање постало потрага за смислом, а не за дестинацијом?
– Апсолутно, јер екран може да вам дочара боју, али не може да вам пренесе дрхтај ваздуха или мирис старе библиотеке. Данас на пут не крећемо да бисмо видели како нешто изгледа, то већ знамо с Гугла, већ да бисмо осетили како то нешто мења нас. Путовање је постало последњи бастион стварног искуства у свету симулација, где дестинација служи само као кулиса за унутрашњи преображај.
ФОТО: Приватна архиваПосле свих тих путовања – Бајкала, Кине, европских градова, српских светиња у Мађарској… Где је теже снимити добру причу: у егзотичном свету или у сопственом дворишту?
– Далеко је теже снимити добру причу у сопственом дворишту. Егзотика се „продаје“ сама од себе – визуелно је атрактивна, необична и лако привлачи пажњу својом различитошћу. Међутим, натерати човека да застане поред нечега поред чега пролази сваки дан и у томе види магију или историјску дубину, то је прави ауторски подвиг. У свом дворишту морате да срушите зид навике да бисте открили неиспричану суштину.
Ако бисте морали да издвојите једно место које говори нешто суштинско о српској култури, али да га већина људи никада није посетила – где би то било?
– Ако желите да осетите кичму Србије, идите на Маглич. Он није нашминкан као дворци у Француској, он је суров, каменит и стоји високо изнад Ибра. Он говори о нашој судбини – стално на удару ветрова, али непомичан. То је та тачка где се спајају небо и земља, историја и садашњост.
А ако бисмо данас покушали да одредимо правац културног компаса Србије – куда би по вашем мишљењу показивао?
– Наш културни компас данас се налази на клацкалици између самозаборава и буђења. Он би морао да показује ка унутра, ка оним аутентичним вредностима које смо запоставили трчећи за туђим моделима успеха и културе. Тек када тај компас стабилно усмеримо ка сопственим коренима, моћи ћемо безбедно и достојанствено да пловимо по свим светским морима.
