Прошлост која чека да јој врате будућност

01. април 2026. 20:30

Пивара „Вајферт“ преживела је царства, ратове, промене система и економија. Да ли је време да се врати себи – и нама

У Европи, која се све озбиљније бори да сачува сопствену прошлост, листа „Седам најугроженијих локалитета културне баштине“ за 2026. годину донела је једно име које нам није непознато. Међу античким градовима и индустријским комплексима широм континента нашла се и пивара „Вајферт“ у Панчеву.

На први поглед, то је још једна прича о запуштеном индустријском наслеђу. Осим што ова пивара никад није била „само“ фабрика. Основана још 1722. године, преживела је царства, ратове, промене система и економија. Била је симбол индустријске модернизације Баната, пионир парне производње пива у овом делу Европе, али и место окупљања, друштвени простор, својеврсни барометар градског пулса.

Данас, готово три века касније, тај исти комплекс стоји на ивици нестајања, разједан влагом, заборавом и спорим административним процесима. Парадокс је скоро савршен: тек када је Европа препознала његову вредност, постало је јасно колико је мало остало времена да се она заиста сачува. Јер, уврштавање на листу Europa Nostre није признање. То је упозорење и можда последња прилика да се одговори на питање које није само „панчевачка ствар“: Да ли смо у стању да сопствену историју претворимо у будућност, или ћемо је, као и много пута до сада, пустити да се сама уруши?

ИСТОРИЈА

Пивару Панчево је основао Абрахам Кепиш из Пожуна. Он је на основу уговора са Земаљском администрацијом 12. јануара 1722. године добио лиценцу да отвори фабрику, а званично је почела са радом 22. маја исте године. Највећи развој достигла је у власништву породице Вајферт која је увела савремене технолошке процесе, укључујући и парну производњу пива. Крајем 19. и почетком 20. века ова пивара постаје један од најзначајнијих индустријских погона у региону и симбол модернизације Баната. Током 20. века мења власничке и организационе облике, али задржла континуитет производње све до седамдесетих година прошлог века.

У трошној кули, одакле је пут почињало чувено Вајфертово пиво, ништа не ради, али делује као да ништа није ни сасвим стало. Као да је неко само изашао на паузу која траје предуго. Метални бакарни казани за мешање и врење стоје, огромни и тихи, али не делују неупотребљиво. Више као да су остављени да чекају. Ипак је то направио АЕГ. Додуше, 1903. године. Али, све је на свом месту, само тренутно без разлога.

Нескривени потенцијал

Под је поједен влагом и временом, али се јасно види где се стајало, куда се ишло, где се радило… Простор више нема функцију, али и даље има своју индустријску логику.

Неке машине стоје као да би могле само да се укључе и наставе да праве, кажу Панчевци, најбоље пиво на свету. И то је чудно, делује да недостаје тако мало да пивара поново заблиста, иако, оваква каква јесте, можда више и не припада овом времену.

Машине из 1903. године и даље би могле да се оспособе

Потенцијал је свакако ту – за пивару, наравно, али можда и за културни центар, уметничку колонију, туристичке садржаје, базар старих заната… шта год вам падне на памет, на само неколико стотина метара од центра Панчева, с једне, и неколико корака до тамишког кеја, с друге стране.

О комплексу пиваре „Вајферт“ већ скоро 30 година брине фирма TMB Diamond, дугорочни закупац с унапред плаћеним закупом, а власник Теша Марковић за Компас подсећа на то да је трећина комплекса још одавно заштићена, али да су административне препреке стале на пут идеји да се посао заврши. Тако да га листа Europa Nostre није изненадила.

– Доживљавам тај извештај као шамарчину и себи и локалној и широј заједници, зато што смо дозволили да објекат дође у овакв стање и да нам из Европе указују на значај објекта – каже он и на питање у чему је данас највећи проблем пиваре – у новцу, бирократији или недостатку јасне визије шта треба урадити, спремно одговара:

– Према мом осећају највећи је проблем бирократија. Читав комплекс старе пиваре је музеј сам по себи, чак и овакав какав је сада. Ми смо покренули акцију 2016. и немачки амбасадор Аксел Дитман отворио је музеј управо у оваквом објекту какав јесте. Идеје за ревитализацију, наравно, постоје. Објекат треба задржати у постојећим габаритима, поштовати све опште и посебне услове његове конзервације, а унутрашњи садржаји морају да буду одговарајући. Глупо би било наметати овде садржаје који немају никакве везе с историјом пиварства на Балкану, као и садржаје који одударају од пијетета објекта.

Трећина комплекса је одавно заштићена, али су административне препреке стале на пут идеји да се посао заврши

Овај концепт без сумње поставља и питање да ли у том случају комплекс може да буде самоодржив, а да нема сталну помоћ државе или фондова.

– За туристичке, хотелске и угоститељске садржаје људи узму њиву, па излију темељ и зидају такве садржаје, па они буду одрживи – објашњава Марковић и додаје:

– У оваквом комплексу такви садржаји су нарочито одрживи, зато што имају и ту историјску вредност. И привлачиће свакако много више гостију него што ће да привуче кафана на тамо некој утрини.

Очување и/или развој

Ипак, с обзиром на то да се ствари одвијају споро, ризик да вредно културно добро сасвим нестане, свакако постоји.

– Један део објекта је већ толико угрожен да се може рећи да је практично нестао. Већи део објекта који до сада није реновиран. TMB Diamond је од 1994. до 1996. реновирао једну трећину објекта с намером да настави даље реновирање, али управо због бирократских сукоба с локалним властима морало је да се стане, јер једноставно нисмо имали одобрења – каже Марковић и наставља:

– Један део објекта је толико угрожен да би морао да се разгради до, да тако кажем, „коте нула“ и од истог материјала га треба изградити поново, у истим габаритима. Неки делови се једноставно не могу санирати другачије. То је једини начин да се врате оригиналан изглед и намена.

КО ЈЕ БИО ЂОРЂЕ ВАЈФЕРТ

Ђорђе Вајферт (1850–1937) био је индустријалац, гувернер Народне банке Србије и један од најзначајнијих привредника свог времена. Поред развоја пиварске индустрије, улагао је у рударство и модернизацију српске економије. Као гувернер Народне банке, учествовао је у стабилизацији финансијског система Србије у турбулентним периодима. Био је познат и по хуманитарном раду и подршци културним институцијама, а његово име данас носи више награда и признања у области привреде.

Свакако, сама пивара била би поново „срце“ читаве приче.

– То нам је намера. У варионици, односно „кули“, у делу објекта где се некада кувало пиво, може да се ревитализује мала производња која би опслуживала управо те угоститељско-туристичке објекте, хотелске садржаје који били смештени у остатку комплекса. Зар не би било нормално да гости који дођу овде могу да пробају пиво произведено на тај стари, традиционални начин из 1722. или неке сличне године.

На питање у ком тренутку пројекат прелази из „борбе за очување“ у реалан план развоја и колико смо још далеко од тога, Марковић одговара:

– Само је потребно да се скупи довољно позитивне енергије, како на републичком тако и на локалном нивоу, и да се нађе адекватан инвеститор који би направио комерцијални садржај поштујући све услове конзервације објекта. Ако је чак и те 1994, која је била јако мрачна година за Србију, локална заједница нашла инвеститора за трећину објекта, сигурно је да је то могуће урадити и сада.

Коначно, питали смо Марковића да именује једну ствар која је највећа вредност пиваре „Вајферт“ коју данас ризикујемо да изгубимо, а његов одговор јесте онај који би вероватно дао свако од нас:

– Веза с прошлошћу. Веза коју не смемо да прекинемо. И то не само кад је реч о пивари „Вајферт“.

И можда је то једино што у овој причи још није изгубљено… свест о томе да би могло да буде.

Понегде изгледа као да је неко само изашао на паузу која траје предуго

EUROPA NOSTRA ЛИСТА „7 НАЈУГРОЖЕНИЈИХ ЛОКАЛИТЕТА КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ“

Од покретања 2013. године, овај програм заснован на номинацијама делује као катализатор за мобилизацију стручности, заустављање непримереног развоја и обезбеђивање јавног и приватног финансирања.
Седам локалитета изабрано је на основу њихове културне и друштвене вредности на европском нивоу, али и озбиљних претњи са којима се суочавају. Додатни критеријум био је њихов потенцијал да покрену одрживи социоекономски развој.
Ово је седам угрожених локалитета:
1. Катапола и антички град Миноа, Грчка
2. Водени млин Fábri, Фекед, Мађарска
3. Blower Hall, Esch-sur-Alzet, Луксембург
4. Британске касарне у тврђави Chambray, Gozo, Малта
5. Фабрика барута Vale de Milhaços, Сејшал, Португал
6. Реформатска црква у Sântămăria Orlei, Румунија
7. Weifert пивара, Панчево, Србија