Више од деценије након усвајања Париског климатског споразума, научници упозоравају на то да је пробијање границе загревања све извесније и да би последице климатских промена могле да постану још екстремније
Можда је лето, календарски, почело тек недавно, али Европа се увелико „топи“ под таласом екстремних врућина.
Холандске школе прелазе на „тропски режим“ наставе, Амстердам нуди мрежу места за расхлађивање у чему га прати Мадрид који је климатска склоништа отворио за угрожене групе становништва. Док очекује температуре од 40 степени Целзијуса, Немачка упозорава на опасност од шумских пожара.
Најдраматичнија ситуација забележена је у Француској где се око 40 људи утопило у последњих неколико дана купајући се на местима без надзора спасилаца.
Почетком недеље више од 800 основних и средњих школа било је привремено затворено, док је Национална метеоролошка служба Météo-France саопштила да је 23. јун био најтоплији дан од кад је у Француској стандардизовано мерење 1947. године.
Оно што је до пре неколико година деловало као упозорење за будућност, данас све чешће постаје свакодневица широм света.
(НЕ)ОЧЕКИВАНО
Оваквим стањем не би требало да будемо претерано изненађени, јер научници већ годинама скрећу пажњу на то да ће топлотни таласи постајати дужи, интензивнији и чешћи како планета буде наставила да се загрева, а сада је коначно стигла потврда да се тај процес одвија брже него што се до пре коју годину могло очекивати.
Према проценама овогодишње референтне студије „Индикатори глобалних климатских промена“ свет ће прекорачити границу загревања од 1,5 степени већ у наредних неколико година, скоро читаву деценију раније него што се 2018. године сматрало реалним сценариом.
ФОТО: Jean-Christophe Verhaegen/AFP/ProfimediaСА РЕЧИ НА ДЕЛА
Реч је о прагу који је пре више од 10 година постављен као кључни циљ Париског климатског споразума, најважнијег глобалног договора у борби против климатских промена.
Када је споразум усвојен 2015. године, скоро 200 држава сагласило се да раст глобалне температуре мора да остане испод 2 степена Целзијуса у односу на прединдустријски период, уз напоре да се загревање ограничи на 1,5 степени. Та бројка временом је постала симболична граница одбране од најопаснијих последица климатских промена.
Био је то тренутак када се са речи прешло на дела, или је макар тако требало да буде, јер више од деценије касније питање није да ли ће ова граница бити прекорачена, већ када.
ВРЕМЕНСКЕ НЕПРИЛИКЕ
„Црвена линија“ постављена Париским климатским споразумом није насумично одабрана већ представља праг чије би пробијање, према мишљењу научника, довело до тога да последице климатских промена постану још екстремније како се свет буде приближавао загревању од 2 степена. Што се управо и дешава.
Сцене које ових дана стижу из Француске, Немачке, Шпаније и Холандије више се не посматрају као изоловани временски екстреми већ као део ширег климатског тренда који научници бележе деценијама.
Последњих 10 година обележене су рекордним температурама на глобалном нивоу, свака појединачна година била је међу најтоплијим, док је 2024. била најтоплија у историји мерења.
Француски климатолог Кристоф Касу упозорио је недавно да би праг од 50 степени Целзијуса могао да буде достигнут у Европи у наредном периоду. Касу, директор истраживања у француском Националном центру за научна истраживања рекао је за телевизију BFM да ће екстремне врућине постати све интензивније.
– Ови топлотни таласи ће постати снажнији, а веома високи температурни прагови биће премашени – рекао је и додао да више није питање да ли је могуће достизање температуре од 50 степени Целзијуса већ када.
– Могло би бити ове године, за две године или за 10 година – рекао је француски климатолог.
Научници већ неко време упозоравају на то да се у Тихом океану развија временски феномен Ел Нињо који би потенцијално могао да буде најјачи у историји, и који би могао да утиче на временске прилике широм света.
Од 2015. године до данас на глобалном нивоу свака година је била међу десет најтоплијих у историји мерења
Светска метеоролошка организација (WMO) упозорава на то да би у зависности од јачине и трајања овог временског феномена у бројним регионима могло да дође до суша, поплава, топлотног таласа и поремећаја у снабдевању храном и водом.
На све то треба додати да је у току четврти глобални догађај масовног избељивања корала, који се дешава када се корали нађу под стресом и побеле јер је вода у којој живе превише топла. Једна међународна студија је показала да су температуре океана у 2025. години достигле нови рекорд, при чему су мора током протекле године складиштила више топлоте него у било којој години откако се воде мерења.
НИЈЕ САМО БРОЈ
Ако је ово реалност у свету који се загрејао за око 1,4 степена Целзијуса у односу на прединдустријски период, онда се поставља питање како ће изгледати свет који ће се још више приближити граници од 2 степена.
Натали Маховалд, научница са Универзитета Корнел и коауторка извештаја Уједињених нација о последицама преласка границе предвиђене Париским споразумом својевремено је рекла да циљ од 1,5 степени Целзијуса није само број.
– Много је последица тога што нећемо успети да достигнемо циљ од 1,5 степени. А наравно, највише ће трпети мале острвске државе у развоју. Неке од њих ће завршити под водом – рекла је Маховалд, преноси CTV News.
Данас када је јасно да човечанство неће успети да испуни циљ предвиђен Париским споразумом поставља се ново питање да ли ћемо пробити границу загревања од 2 степена.
Граница између 1,5–2 степена на папиру делује као мала и занемарљива, али у реалности значи знатно другачији свет. Сваки степен је важан, јер са сваким додатним порастом милиони људи постају изложени екстремним врућинама, сушама и поплавама.
ФОТО: Dimitar DILKOFF/AFP/ProfimediaИЗМЕЂУ НАУКЕ И ПОЛИТИКЕ
Ако је 2015. године, макар на папиру, постојало јединство међу државама, 11 година касније тешко је рећи да оно постоји у истом обиму.
Један од првих потеза Доналда Трампа, по повратку у Белу кућу, био је да САД повуче из Париског споразума о клими. Одлука је званично ступила на снагу у јануару ове године.
Ово је други пут да Доналд Трамп повлачи САД из Париског споразума о клими. Први пут је то учинио 2017. да би ту одлуку 2021. поништила Бајденова администрација враћајући САД у споразум.
Овај случај показује колико борба против климатских промена зависи од одлука појединаца, а не од континуитета глобалне политике, што је погубно и апсурдно.
О томе где се данас налазимо у борби против климатских промена говоре процене климатских стручњака, према којима би, уколико не дође до значајног смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште, граница загревања од 2 степена Целзијуса могла бити достигнута средином овог века.
Међутим, иако свет још увек није достигао границу загревања од 2 степена Целзијуса у односу на прединдустријски период, расхлађивање више није питање комфора већ нужности.
Свакодневна потреба за клима-уређајима током летњих месеци тако постаје изазов, јер растућу потражњу за њима треба ускладити са циљевима смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште.
Зато не треба да чуди зашто је климатизација постала политичко питање у Француској.
Док Марин Ле Пен позива на масовно субвенционисано увођење клима-уређаја, „зелени“ и други дугогодишњи противници њеној употреби, све чешће признају да су клима-уређаји неопходни одговор на незапамћене врућине.
Французи, традиционално, нису склони масовној употреби климатизације, што потврђује и податак да је само 25 одсто домаћинстава опремљено клима-уређајем. Са друге стране, у Шпанији и Италији тај број је око 50 одсто, док је у САД и Јапану 90 одсто.
МОГЛО ЈЕ ДА БУДЕ И ГОРЕ
У последњих 10 година на глобалном нивоу учињен је значајан напредак када је реч о подизању свести о проблему климатских промена. Све је мање оних који доводе у питање њихово постојање, јер их све више људи осећа директно на сопственој кожи. Екстремне температуре, суше и поплаве постале су све учесталија појава, не само у удаљеним деловима света већ и у Србији и региону.
Поменута 2015. година била је важна још из једног разлога. Сликовито приказано, свет се у том тренутку налазио на раскрисници бирајући да ли ће наставити по старом или ће покушати да промени курс и ограничи последице климатских промена.
Циљ постављен Париским споразумом неће бити постигнут, али свет се у одређеној мери окренуо обновљивим изворима енергије и постепеном напуштању фосилних горива.
Да је нешто ипак урађено говоре и песимистични сценарији који су се променили. Постојала је опција да емисије наставе да расту као почетком 21. века и да загревање пређе 4 степена Целзијуса у односу на прединдустријско доба што је екстремни ниво загревања који би изазвао несагледиве последице. Према мишљењу многих климатских стручњака, овакав сценарио је данас тешко остварив.
Борба против климатских промена зато није завршена преласком једног броја. Сваки део степена који човечанство успе да избегне значи мање екстремних последица у будућности.
