Комеморативни скуп посвећен академику Миру Вуксановићу (1944–2026) одржан је јуче у свечаној сали Српске академије наука и уметности (САНУ). У присуству чланова породице Вуксановић, председника САНУ Зорана Кнежевића и других часника, академик Јован Делић је рекао да је Вуксановић дао велики допринос чувању и стварању српске лексике, преноси Танјуг.
Делић је додао да ће Вуксановић остати упамћен „по целим новим жанровима које је створио, по причама о речима и по романима о речима, по особеној енциклопедијској, лексикографској парадигми којом је обогатио богату српску књижевност”.
Према његовим речима, „Семољ трилогија”: „Семољ гора”, „Семољ земља” и „Семољ људи” представља „троврх и срце Вуксановићеве прозе”.
– „Семољска трилогија“ ће се и у будућности хвалити и оспоравати, али ће, као и Семољ, остати непомерљива. То је већ данас историја српске књижевности – оценио је Делић.
Он је истакао да је преломни тренутак на Вуксановићевом путу ка мозаичним азбучним романима појава његове поеме „Тамо–они” и да је тада први пут сам написао речник уз своју поему. Према његовим речима, иза Вуксановића је „остала огромна празнина у Академији и у Матици српској”. „Збогом, отишао си заокруженог и завршеног свог животног дела по мери своје снаге и свога дара”, поручио је Делић.
Секретар Одељења језика и књижевности САНУ Злата Бојовић је подсетила да су пре две године у САНУ представили 20 томова „Сабраних дела” Вуксановића, објављених поводом 80 година од рођења и 50 година од књижевног, уредничког и управничког рада. Она је додала да је Вуксановић био један од најангажованијих чланова САНУ, и да је, између осталог, био управник Библиотеке САНУ, уредник и водитељ Трибине Библиотеке САНУ и истоимене публикације, као и председник Управног одбора Института за српски језик.
Према њеним речима, „мало је простора за речи које би могле да представе Вуксановићев дуги и велики труд на пословима које је озбиљно и истрајно обављао, и његов богати стваралачки, књижевни рад који је у основи био његов први и истински позив”.
„Вуксановић је за собом имао обимно и значајно књижевно дело које су током низа година пратиле високе оцене и признања”, подсетила је Бојовићева.
Професор Михаило Пантић је рекао да је Вуксановић у свом плодном животу сваки креативни налог, професионални подухват и друштвену обавезу „опослио и окончао”, а дочекао је и да види своја „Сабрана дела”.
Пантић је оценио да се у Вуксановићевим делима уочавају као тачке ослонца пишчевог имагинарног света, најпре архаичан језик, којим је наставио да допуњава „Српски рјечник” Вука Караџића. Према његовим речима, Вуксановић и Вук говоре истим језиком без којег је незамислив један магистрални ток у српској књижевности. Пантић је додао да је друга тачка повратак миту, а Вуксановићева митографија је утемељена у завичајном пределу, од чије топике и језика гради посебан свет, који је бајковит и магично реалистичан.
Док трећи Вуксановићев поетички вектор израста из епске баштине, али као лирска реминисценција, Пантић је као коначну тачку истакао препознатљивост пишчевог стила, закључујући, између осталог, да је Вуксановић „писац који није заборавио свој матерњи језик”.
Професор Александар Јерков је рекао да је Вуксановић био човек велике академске моћи и капацитета, као и библиотечког дара. „Волео је ову земљу, посветио јој је себе и имао је осећање бивства у језику коме је припадао”, навео је Јерков.
Истакавши да је Вуксановић његов омиљени писац, Јерков је рекао и да је „Миро заслужан за ’семољизацију’ српске књижевности”, док је за проучавање његове прозе потребно време и сталоженост.
Рођен у Крњој Јели у Црној Гори, Вуксановић је дипломирао 1969. Југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду, а каријеру је почео као средњошколски професор у Сомбору, где је од 1975. био на челу Градске библиотеке.
Вуксановић је од 1988. био управник Библиотеке Матице српске, а од 2011. управник Библиотеке САНУ, пошто је 2009. године предложен за дописног члана САНУ, а за редовног 2015. године. Вуксановић је преминуо 6. фебруара у Новом Саду.
